Dragoslav Bokan: Filmove protiv Srba najviše snimaju Srbi

Kada je, početkom devedesetih, uključena teška artiljerija totalne propagande protiv Srba tokom rasparčavanja Jugoslavije, posebnu ulogu dobili su svetski masmediji, i, naravno, najubedljivija i najsugestivnija od svih umetnosti: film

Reditelj i pisac Dragoslav Bokan godinama tvrdi da najnoviji balkanski rat još nije završen – traje proces stvaranja „velike Albanije“ i postoji već dvodecenijska inercija utvrđenih propagandnih matrica.

Spisku umjetničih izraza Holivuda u kojima su Srbi negativci, odgovorni za krvoproliće devedesetih i za zla u balkanskim ratovima, pridružio se nedavno još jedan blokbaster. „Moj lični rat“, prema uigranom šablonu dodelom negativne role Srbima, svojim licemernim i jednostranim pogledom na veliku nesreću izazvao je mnogo negativnih komentara, ljutnje, pa i prirodnog pitanja: Dokle više?!

Reditelj i pisac Dragoslav Bokan godinama skreće pažnju na to. On tvrdi da najnoviji balkanski rat još nije završen – traje proces stvaranja „velike Albanije“ i postoji već dvodecenijska inercija utvrđenih propagandnih matrica, pišu „Novosti“

Jednom negativci, zauvek negativci – kaže, za „Novosti“, Bokan. – Kada je, početkom devedesetih, uključena teška artiljerija totalne propagande protiv Srba tokom rasparčavanja Jugoslavije, posebnu ulogu dobili su svetski masmediji, i, naravno, najubedljivija i najsugestivnija od svih umetnosti: film.

Ono što su bili pre toga vampiri, zombiji i Indijanci, pa onda Japanci, Nemci i Rusi, dodeljeno je najnovijim negativcima – „nepokornim Srbima“.

* Zašto je rat na prostoru bivše Jugoslavije i dalje mnogima na Zapadu inspiracija?

Filmski producenti nisu skloni lakom odustajanju od već izgrađenih stereotipa. Ne previše zahtevan, moderni gledalac ima potrebu za lako prepoznatljivim simbolima, jasno obeleženim nosiocima i slugama zla, pa su za te svrhe prosto idealni „Miloševićevi Srbi“, jedini realni protivnici NATO-a u njenoj istoriji.

A i bezopasnije je napadati „male balkanske Ruse“, a ne njihovu mnogo brojniju, nuklearnim naoružanjem opremljenu severoistočnu braću.

* Zbog čega se ni posle dve decenije ta slika nije promenila?

Zato što politički, angloamerički Zapad i dalje postoji ustrojen po modelu iz vremena pada Berlinskog zida i početka rasturanja SFRJ, pa su i danas na sceni iste koordinate, ista opšta strategija i način razmišljanja kao i u vremenima Buša i Klintona, Tonija Blera i Jovana Pavla Drugog, Ditriha Genšera, Holbruka i Olbrajtove.

* Zašto u Srbiji nije urađeno mnogo filmova na tu temu?

To je i najvažnije pitanje, temelj koji sadrži i sva ostala pitanja i nedoumice na temu antisrpske propagande. Kako da očekujemo nekakvu objektivnost, a kamoli naklonost sveta prema našim ratovima, kada smo se sami svojski potrudili da damo podršku upravo tom propagandističkom stereotipu Srba kao ratnih zločinaca, poslušnika ratnohuškačkih režima, krezubih kradljivaca bele tehnike i najgoreg dela svog naroda?

Otkud da daleki Holivud bude milosrdniji od naših producenata i finansijera, ovdašnjeg Ministarstva kulture i lokalnog Filmskog centra?!

Mi imamo sve vrste antisrpskih ili, u nešto boljem slučaju, antiratnih filmova, bez i jednog jedinog koji bi se usudio da javno i otvoreno pokaže mnogo puta pokazano herojstvo srpskih ratnika i našeg naroda.

To pakleno osmišljeno „selektivno slepilo“ naših autora – u ulozi drvenih advokata svih naših neprijatelja – nas će, čini se, dokrajčiti, i našem potomstvu u budućnost poslati pogrešnu, lažnu sliku o tome šta se zaista zbivalo sa srpskim narodom u dvadesetom veku.

Na koja dela konkretno mislite?

Imate koliko god hoćete kritičkih filmova: od nesrećnog „Dezertera“ pa do besramne „Turneje“, još goreg „Tereta“ ili, normalnom razumu teško shvatljive, „Dubine dva“. Kada tome pridodamo agresivno antisrpske projekte poput „Šišanja“ ili brutalni nihilizam takozvanog „Srpskog filma“, ubrzo ćemo doći do početka onog pravog, jedino realnog odgovora na postavljeno pitanje.

Nesrpska i antisrpska, neotitoistička i postjugoslovenska, ateistička i hiperkritička, sve samo ne nacionalno odgovorna i istine željna atmosfera vlada našom zemljom od kada znam za sebe. I to tako traje, sa neizbežnim posledicama.

* Ima li izuzetaka?

– I dalje imamo samo one retke izuzetke od pravila, poput izvanredno uspelog „Marša na Drinu“ Žike Mitrovića ili genijalnih Dragojevićevih „Lepih sela (što) lepo gore“?

* Kako to da u vreme dok se razgovara o kanonizaciji Stepinca nema čak ni našeg pravog dokumentarca koji bi, recimo, govorio o srpskim žrtvama Jasenovca?

– Samo nepostojanje ovakvih filmova dovoljno govori o tome gde živimo već duže od sedam decenija. Kao da još nad nama vlada cinična mržnja Titovog generala Steve Krajačića dok svojim ratnim drugovima kaže, bez trunke stida, a kraj jasenovačkog stratišta: „Malo smo vas pobili!“

* Srbiji, dakle, nedostaju ozbiljni projekti na temu naše istorije?

– Da. Srbiji, pre svega, nedostaje autentična srpska kultura koja se neće stideti svoje prirode i svog pravca delovanja. Bez aktivne i ambiciozne, smele i kreativne srpske kulturne politike nema nam ni obnove, ni pravih reformi. Tek ako u duhovnoj i kulturnoj sferi budemo počeli da preobražavamo sve ono „loše“ i „nedovoljno“ u nešto mnogo bolje i perspektivnije, onda će, za tim, krenuti i sve ostalo.

Izvor:  IN4S