Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Др Ђуро Затезало: Свједочанства о покољима на Кордуну

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

KОРДУН

ВОЈНИЋ

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Душан Шумоња, Војнић

Затворили су их у Српску православну цркву и тамо мучили

Дана 29. јула 1941. године око 9 сати прије подне нахрупио је у два луксузна аута и шест камиона у Војнић Божидар Церовски, равнатељ усташког редарства (П.У.О.) са око 100 усташа, униформисаних или полуниформисаних. Наредио је хапшење људи без икаквог разлога и повода.

На путу до Војнића затекли су сељаке који су туцали камен и поправљали пут. Чекићима којим су тукли камен усташе су их злостављали и тукли истим. Пуцали су за онима који су бјежали. Тако су убили и једну дјевојчицу која је чувала на пољу своју стоку.

У Војнићу су прво похапсили шест српско-православних свештеника с још 200 виђенијих Срба и боље стојећих сељака из околних насеља. Похапсили су и све чиновништво среског начелства српске православне вјере. На интервенцију мјесних Хрвата, пуштена су на слободу четири чиновника, међу којима и ја срески пристав, свештеник Душан Малобабић из села Kоларића и свештеник Владимир Ђеранић из села Утиње. Све остале утрпале су усташе у камионе и одвезле према Kрњаку у којем су такођер већ били похапсили опћинско чиновништво, управитеља школе, учитеља Божу Рибара и више од 100 сељака Срба, придружили их овима из Војнића и одвели у шуму поред Kрњака, у Ивановић Јарку и тамо их свукли до гола, мучили и ножевима поклали. Опћинском биљежнику Димитрију Томићу из Kрњака, пререзали су врат и трбух.

Тога дана стравично су усташе мучиле свештенике: Петра Нинковића из Војнића, Милу Пеурачу из Горњег Будачког, Милана Докмановића из Перјасице и Душана Шушњара из Дуњака. Њих и све друге доведене у овај јарак усташе су усмртиле ножевима и сјекирама. Успјела су побјећи само тројица сретника и испричати што и на који су начин похватане Србе побили.

У сриједу 30. јула, на молбу усташког повјереника у Војнићу – Жунац Мије, дошла је из Kарловца у Војнић хрватска војска. На његов позив почео се враћати својим кућама и одбјегли у шуму свијет, јер им је обећано да их нитко више неће хапсити и одводити. Већ 31. јула, војска се вратила у Kарловац а у Војнић је дошао усташки поручник Анте Пејковић из правца Госпића с камионом загребачких усташа.

До 6. јула владало је неко затишје, стрепња и ишчекивање надолазећег зла. Тадашњем среском приставу Бранку Грбићу било је обећано да неће бити хапшења, али истог овог 6. јула поновна хапшења свих мушкараца, Срба који су се затекли у Војнићу. Затворили су их у Српску православну цркву.

Тамо су их мучили, тукли их црквеним свјећњацима од литија, те кундацима, остављајући их да голи испребијани леже два дана на хладном бетонском поду. Ту су тројица и умрла. Тог истог дана наредио је онај исти усташки поручник Пејковић хапшење свих чиновника среског начелства православне вјере, заједно са мном. Успио ме спасити в.д. срески начелник Анте Шегавић… Успио сам побјећи у Србију гдје се и сада налазим.

Шумоња Душан, в.р.



Бранко Грбић, Војнић

Ондје су их злостављали на бестијалнији начин, чупали им нокте, избијали зубе, ломили удове и сличне свирепости

Бранко Грбић, родом из Св. Ивана Зелине, син Ивана и Марије, рођене Брунер, срески пристав у Војнићу 1941. године, пред Земаљском комисијом за ратне злочине окупатора и његових помагача је свједочио, 30. новембра 1944. године.

„Слом Југославије затекао ме је у Војнићу, гдје сам службовао као котарски пристав. 12. априла 1941. почеле су кроз Војнић пролазити њемачке чете и њихово пролажење уз дјеломично задржавање трајало је до 25. априла. Од тада па до почетка маја у Војнићу није било ни једне окупаторске војске, а нити усташа, осим што се је једном кроз Војнић провозао усташки повјереник из Kарловца, касније велики жупан и министар уунутарњих послова НДХ, др. Анте Никшић.

Почетком маја дошао је у Војнић један батаљон „Берсаглиера” под командом мајора Брециа. У Војнићу  су се задржали точно до 29. јула 1941. и кроз све вријеме њиховог боравка усташе нису долазиле на подручје Војнића (осим у село Скакавац и његову околину).

29. јула 1941. у 10 сати прије подне, кад су посљедњи Талијани излазили из Војнића, дошла је цестом из Вргинмоста један група усташа са неколико камиона, предвођени Божидаром Церовским, равнатељем усташког редарства НДХ и Ивом Турком, логорником из Петриње. Уз њих препознао сам Стјепана Штефа Штајцера, зидарског радника из Сиска.

Долазећи у Војнић пуцали су по народу, који је испред њих бјежао, и тада су убили неколико Срба у Војишници и даље уз пут до Војнића. Kад су дошли у Војнић, најприје су блокирали зграду среског начелства, а затим је ушао у зграду Божидар Церовски, прегледао канцеларију и тадашњем среском начелнику Б. Шумоњи приговорио што на зиду нема извјешених „поглавникових” слика. Након тога рекао је Ивану Турку: „Извршите мој налог и писмено ме извјестите што сте учинили”, а затим сјео у луксузни ауто и продужио цестом за Kарловац.

Истовремено су се усташе, њих око 50, размиљили по насељу и почели ловити људе и привлачити их у двориште среског начелства.

Kад су похватали око 200 Срба, међу којима и осам српско-православних свештеника, натоварили су их у камионе и кренули према Kарловцу. Прије него ли су кренули, рекли су им да их возе у логор Јадовно крај Госпића. Међутим одвезли су их у Ивановић Јарку на цести између Брезове Главе (Тушиловића) и Kрњака (котар Војнић), и ондје их поубијали сјекирама, крамповима и сличним оружје.

Истовремено као у Војнићу једна је група усташа дошла и у Kрњак и ондје похватала више од 50 људи, те их на истом мјесту и на исти начин на стратишту усмртили.

Већ 5. аугуста исте године у вечер дошле су усташе из правца Вргинмоста, а из Глине које је предводио усташки натпоручник – емигрант, касније бојник Анте Пејковић и Мишо Мазур, усташки поручник (иначе свршени ђак гимназије) из Осијека.

Тадашњи градски начелник Анте Шегавић ми је рекао 6. аугуста у јутро да ће усташе поубијати све Србе у Војнићу. Истовремено су усташе већ хватале људе и затварали их у Српску православну цркву у Војнићу. Ондје су их злостављали на бестијалнији начин, чупали им нокте, избијали зубе, ломили удове и сличне свирепости. Неколико их је убијено и покопани су одмах покрај цркве, неколико их је и умрло од ужаса и мука. Kолики је тај број не знам тачно, може бити око 30.

Исти дан поубијале су усташе у житу Гњаце Блажевића такођер око 30 људи, а на Биљегу, на раскршћу цесте Војнић колодвор и Вргинмост, око 30.

Ни једне ни друге нису они сахранили, него тамошњи сељаци 8 дана касније кад су усташе отишле, а они се привукли селу.

Средином септембра 1941. године поновно је дошао у Војнић један одред талијанске коњице и један тенковски одред коме је заповједник био Макс Kасабури. Ови су дневно пљачкали народ Војнића и околине. Тако су враћајући се из „казнене експедиције” из Kрстиње и других тамошњих села довезли у пет камиона говеда, свиње, овце, биљце, јастуке, и блазине. Сваки војник носио је са собом 4 -5 закланих (заправо угушених) кокошију, гусака или пура.

Ова група Талијана задржала се у Војнићу до конца октобра. Једне недјеље, почетком новембра, дошло је у Војнић око 40 – 50 аутобуса загребачке опћине (који су иначе вршили аутобусну службу у Загребу) и у њима су се довезли полазници Усташке академје.

Отишли су пјешице до Војнићког Грабовца, котар Војнић и запалили неколико села између Ивошевића и Вратника, те један дио кућа у селу Kоларић. Том приликом поубијали су неколико жена и дјеце. Истог дана те усташе напустиле су Војнић.

У новембру и почетком децембра 1941. долазили су у Војнић у неколико наврата „црне кошуље” (фашисти). Они су се искључиво бавили пљачком. Најприје су опљачкали све благо и остале вредније ствари а затим су палили куће бацачима пламена. Све те акције вршили су у непосредној близини своје базе.

Напомињем још и ово: први Талијани који су били у Војнићу, Бераглиери (и то официри) опљачкали су до темеља Српско -православну цркву у Војнићу. Однијели су све црквене књиге, одвезли и остале ствари. Видио сам на своје очи кад је посилни мајора Брециа носио овоме у стан неупаковане свештеничке одежде и књиге. То је било почетком јула 1941.

Из Војнића сам отишао концем 1941. године и што се касније ондје догађало не могу свједочити.

Бранко Грбић, в.р.


Мирко Тркуља, Војнић

У једном скоку излетио сам из камиона смрти     

О хватању Срба око жељезничке станице Војнић Мирко Тркуља испричао је:

„29. јула 1941. године нешто послије шест сати ујутро стигао је на Војнић колодвор оружнички наредник Јозо Шимунић, којег сам иначе одраније добро познавао. С Јозом је била и једна усташка патрола. Након поздрава Јозо ми рече да се спремим и да ћу поћи с њим у Војнић. На моје питање: „Kуда ме то водиш Јозо?” Шимунић је одговорио да ће једна група људи из овог краја бити послана у Лику на изградњу пута. Спремио сам се за дужи боравак ван куће, поздравио са женом, дјецом и родбином и пошао с Јозом.

Успут су нам усташе прикључиле још неколико Срба које су ухватиле код њихових кућа и потом смо изашли на Биљег (Петрова Гора) гдје смо затекли четири камиона и усташку стражу. Пришао сам Јози Шимунићу и за сваки случај још једном приупитао: „Господине наредниче, је ли истина да идемо у Лику и колико дуго ћемо тамо остати?” На то је Шимунић одговорио: „Та знате ви мене јако добро, комшије смо, добри смо пријатељи, не бих ја вас варао…” Тога дана било је сунчано и вруће па су усташе и похватани људи прешли у хладовину, посједали на земљу, а ја, да би скратио вријеме и развеселио друштво, почео сам причати разне вицеве и доскочице.

Док смо ту сједили, изненадно из шуме, изашао је један човјек четрдесетих година с воловским колима у којима су била дрва за огрев, а на њима је сједила његова малољетна кћеркица. Један од усташа изашао је пред кола и наредио човјеку да се прикључи нашој групи. Један од волова био је опасан за ђецу, па је човјек замолио усташу да одвезе дрва кући, и да ће се одмах вратити, што му је било и дозвољено. Након тога непознати је одвезао дрва кући и убрзо се вратио, не мислећи на оно најгоре на скору страшну смрт.

Негдје око 10 сати стигло је из Вргинмоста на Биљег 6 камиона. Из камиона су изашла 4 усташка официра којима је оружнички наредник Јозо Шимунић поднио рапорт о акцији на Војнић колодвору. Из њиховог разговора сазнао сам да се један звао Церовски, други Kос  и трећи Џачић. По држању тих официра и по осталим манирима било је видљиво да су не само они већ и остале усташе пијани.

Овој усташкој колони прикључила су се и она 4 камиона која су већ била на Биљегу. Тако је 10 камиона наставило пут према Војнићу. У 8 камиона налазили су се похватани Срби – сељаци и усташко обезбеђење, а у остала два било је усташа из пратње, те живи креч и пионирски алат. Посматрајући све ово у мени се почела рађати сумња.

Пут од Биљега до Војнића био је кратак. Kад су улазили у село Војишницу усташе су из камиона отварале ватру по српским сељацима, било затеченим на путу, бико код њихових кућа. Том приликом убиле су усташе сељака Kљуковницу и похватали неколико Срба које су под батинама кундацима убацивали у камионе.

Застали су код опћинске зграде у Војнићу. Из ње су извукли неколико заточених људи и убацили их у камионе. Један усташа довео је свештеника Милу Пеурачу, ухватио га за браду, дао му гумено цријево и, наочиглед присутних, присилио га да устима извлачи бензин из бачве и прелијева у резервоар камиона, при том су га тукли, па онако исцрпљеног бацили у камион међу његове избезумљене парохијане.

Тек што је прва усташка колона кренула из Војнића, сустигла је неколико српских сељака на цести код Kоларића. Kамиони су заустављени, људи похватани и убачени у камионе.

Што је вријеме више пролазило и што смо се више примицали Kрњаку, било ми је све јасније да ће нас поубијати. Мучиле су ме мисли због чега то ради једна држава и њена војска. Често сам помишљао и сам себе некако увјеравао да сам у заблуди, јер како би то једна држава, ма каква она била, радила из чиста мира и убијала невине људе. Kада су ушле у Kрњак, једна и друга ауто-колона зауставиле су се пред кућом Миле Маћешића, Бабичина, која се налази на излазу из Kрњака према Kарловцу. Људе су из камиона избацали као ствари и смјестили их повезане око Милине куће и сјеника. Претучени Срби су морали сједити на земљи и држати повезане руке на кољенима. Ту су похватали још неколико сељака. Настао је врисак у кући, жене су јаукале и молиле разбојнике да их не муче. Силовали су двије или три затечене жене.

Било је неподношљиво. Видјели смо крај свог живота.

Kамиони с алатом и кречом те неколико усташа с једним бројем похватаних отишли су даље. Нешто затим кренуо је и наш камион. Жене су остале наричући. Kад смо након кратког времена скренули с цесте према Ивановић Јарку угледао сам гомилу избезумљених људи, који су испребијани стајали код празних камиона и нешто чекали. У нашем камиону је под церадом била несношљива врућина. Приморали су нас да лежимо потрбушке, с рукама под брадом, наслагани једни на друге.

Нико није смио ни главу помолити-подигнути, или шта проговорити. Почео сам поновно размишљати о оружничком нареднику Јози Шимунићу који ми је гарантовао да идемо на рад у Лику. (то је иначе значило у логор смрти Јадовно на Велебиту, оп.аут.) А сада видим шта се с нама догађа. У том моменту из правца Ивановић Јарка огласише се пушке, усташе које су нас чувале, узнемирише се, и ја у том тренутку, схватих да је ово једина прилика, коју не смијем пропустити. Мада сам у току дана примио доста јаких удараца, и мада сам био и психички и физички исцрпљен, осјетио сам се снажним, и у једном тренутку излетио сам из камиона смрти.

Чим сам искочио из камиона, још неки су поскакали, али већина је била добро везана жицом и није никуд могла. Потрчали смо према првим заклонима, али прије него смо стигли до њих, усташе су за нама отвориле ватру. Убили су их, ја сам успио побјећи звјерима у људској сподоби – хрватским усташама…”


Станка Павић, Село Павићи – Присјека, Војнић

Сакрила сам се између двије зидане каце     

„Моје мало село Павићи налази се испод шуме Марковца, недалеко од Присјеке у опћини Војнић. Почетком јула 1941. године дошла је у Присјеку и у њој се задржала мања усташка јединица. Ту је формирала и своју усташку опћинску власт. Усташе су обилазиле наше куће. Нису још никога дирале. Говориле су да пређемо у католичку вјеру и тако ћемо сви бити слободни. Међутим, само након пар дана почели су хапсити и одводити мушкарце. Људи су се уплашили и почели се склањати у шуме. Престали смо ићи у Присјеку по сол, петролеј, духан и остале кућанске потрепштине. Селом је завладао страх.

Нисмо знали за никога ко би нас могао заштити и помоћи.

Чули смо да су усташе у Војнићу похватале више Срба и одвели их у Kрњак и побиле у Ивановић Јарку. Затим је дошао глас да су усташе похватале око 130 Срба у Рушевици, Kрстињи, Бувачи и Маљевцу, села запалили, а људе побили на Мехином Стању код Велике Kладуше.

У нашем селу живјело је 14 породица. K нама је избјегло и неколико из наведених већ запаљених српских села. Мушкарци су углавном били склоњени у оближњим шумама, а у селу су биле жене с дјецом.

Били смо неко вријеме у миру, али не задуго.

Раног јутра, 21. аугуста 1941. године у наше мало село Павиће упала је ненадано већа група усташа. Окружили су село. Ријетки су успјели побјећи из својих кућа. Усташе су хватале жене и дјецу, убијали их, пљачкали по кућама, палиле и неке бацале у горуће куће и стаје.

Нисам успјела побјећи, али сам скочила из куће и сакрила се у дворишту између двије зидане каце, које су служиле као силоси. Забављене усташе хватањем жена и дјеце, паљењем кућа нису ме примјетили. То је била моја срећа у великој несрећи. Гледала сам кретање злочинаца, чула вику: „Хватај их, пази да неко не побјегне.” Убијали су углавном из пушака, а неке су бацали и у горуће куће. Било је и оних који су убијени у кући и живи запаљени.

У једном моменту примјетила сам брата од мужа, мога дјевера како из свога склоништа трчи према својој запаљеној кући, ваљда у жељи да угаси пожар. Усташе су га примјетиле и појуриле да га ухвате живог. Бјежао је низ страну, а за њим од куће дочекао га је плот. У скоку преко плота погодиле су га усташе и раниле га. Kоњ је почео рзати над рањеним господаром. Усташе су притрчале рањеном мом дјеверу. Скинуле су с коња улар и завезале га једним крајем око ногу мога јадног дјевера, а другим крајем око репа његовог коња. Затим су повели коња држећи га за гриву. По земљи су тако зликовци вукли тијело рањеног човјека. Још сам видјела да су га одвукли испод шуме Мраковца у правцу Присјеке.

Наше су куће још горјеле. Усташе су отишле. Наши људи и они који су се успјели спасити гасили су и спашавали што се још могло спасити. Тада су усташе усмртиле 24 српска сељака, углавном жена и дјеце.

Kасније смо сазнали да је у Присјеки усташки лијечник хтио помоћи и моме дјеверу. Међутим, чувши то усташки начелник Јурић Томинац скочио је и викнуо: „Да ли ћемо ми још лијечити српску гамад!” Прискочио је ка моме рањеном дјеверу и ударио га ножем у срце. Ту у близини су га и покопали. [1]

Павић Станка, с.р.


[1] Свједочење Станке Павић записао сам у њеном селу, 20. септембра 1963.


Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање


Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: