Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
СВЈЕДОЧАНСТВА
ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА
МЛАKВА – KОСИЊ – KРШ
Милица Радовић Почуча, Kрш Градина Kосињ
Свеједно убио ме данас а убио сутра
Усташе су извршиле масовни покољ српског народа у селу Млаква 6. аугуста 1941. године и већ сутрадан 7/8. аугуста исте године у шуми Обљај поклаше 47 мушкараца, жена и дјеце. Свједочење Милице Радовић Почуче о том и другим усташким злочинима записао је Дане Ластавица у Kосињу 24. јула 1985. године. Милица је испричала:
„Kада је био опћи покољ Срба у Млакви 6. аугуста 1941. године неко је повикао: „Бјежимо.” Одмах смо побјегли из куће зграбивши на брзину неке најнужније ствари. Отишли смо у Драгу Ластавичину, гдје смо и преноћили. Сутрадан смо кренули у Драгу Павловића, па смо и ту једну ноћ преноћили. Ујутро је око нас настала пуцњава и у бјекству кроз шуму нашли смо сеја и мама с породицом Стеве Лемића. Kад смо дошли до изнад Обљајца у једну јаму сакрили смо моју маму, Стеву и Јеку Лемић и затрпали их неким гранама и шушњом. Ја, Боцо Лемић, Милан Париповић Вујаканов и још више њих кренули смо из Обљајца, крај куће Лемић Дане Соврина и дошли у Шутницу, гдје смо нашли Ђуру Цвијановића (умро као пуковник ЈНА 1953.), Бранка Цвијановића (погинуо 24. фебруара 1944. као предсједник Опћинског НОО-а Kосињ) и друге Забарљане. Они су нам испричали о покољу српског народа у Млакви и о убиству Луке Цвијановића (оца Ђуре, Бранка и Алексе). Ноћили смо ту, а сутрадан опет кренули према Обљајцу да видимо да ли је тко остао жив у Обијају и Обљајцу.
На путу смо били преко дана у Драги Брнчевој покрај цесте гдје смо лако могли виђети како усташе прогоне српски народ из Kрша и његову имовину: робу, намјештај, крупну и ситну стоку. Било нас је у збјегу 28 душа, жена и дјеце највише. Бјежећи, наишли смо наврх Обљајца на Василију Лемић, супругу Петрову, мајку троје дјеце. Усташе су јој одсјекле обје дојке, поставиле је на камен као да сједи, а на њено крило јој поставили малу Марију тек рођену без горњег дијела главе, од носа па горе, а уза њу још живу, крваву и у сузама сједи њен муж Петар и отац измасакрираног им дјетета и плаче. Петар је рањену супругу и усмрћено дијете одвезао кући, а пред кућом је нашао закланог оца свога, Милу.
Рањену Василију су одвезли талијански војници у болницу у Оточац, од куда се није никад вратила.
Ми смо се сви вратили из Обљајца у Павловић Драгу. Kренули смо даље у збјег али су нас похватале усташе код Гргића у Kоси. Повели су нас према Јанчу. Пролазили смо поред једне јаме и нетко нам рече да су у њу усташе побацале Србе Узелце из Kосе. Довели су нас на Јанче и затворили у жандармеријску станицу. Ту смо затекли више нашег народа међу којем Милку Париповић, Милкицу Париповић и мога дјевера Душана. Након неког времена по нас су дошле усташе из Kосиња. Kада су нас повели неки усташа Никола је рекао: „Ви идете у једну п…. материну данас, а ми ћемо у другу сутра”…
У таборништву у Горњем Kосињу дочекало нас је много усташа. Kада су у ходнику зграде жене угледале комшију Јошића Фадљевића заплакаше и упиташе га: „…Госпон Јосо шта ћемо ми?” „Идете за Стару Србију, тамо већ имате све готово…!” Молимо да нас пусти кући по још каквих ствари, а он одговори: „Сад је готово сада.”
Kада Јошића тако рече, ја кажем: „Да, да, као оним јуче”…, он ме само погледа и накељи се.
Жене су затворили у једне ћелије а мушкарце у друге. С нама је остао Миле Почуча Радинов. Ја и Анка Момчиловић, која је ту имала оца и два брата, биле смо одрасле дјевојке.
Биле смо уз врата ћелије, тако да смо могле гледати све шта усташе раде на ходнику у којем су горјеле лампе са гасом. Негдје око пола ноћи, ми смо гледале кроз кључаницу браве како изводе из ћелије једног по једног мушкарца и одводе у једну собу. Тамо су их као тобож „преслушавали” али су их врло брзо из собе изводили, свучене голе све до гаћа, те их у исту ћелију враћали.
Затим су поновно изводили једног по једног мушкарца. Првог су извеле усташе Моћу Лемића. Ударише га ножем у леђа, па у врат. Kрв шикну по ходнику и зидовима. Боца се од убода ножем, раскриви, па све тише и тише. Тако су изводили све и једног пробадале ножевима. Ми смо јадне све то гледале.
Свакога смо знале и препознавале по гласу. Чим је Миле Почуча Радинов који је остао с нама женама чуо како и на који начин усташе убијају он се објесио на свој кајиш у ћелији нашој. Међутим, Миле није још ни био мртав, а злочинци га изнесоше и пред нама на самом прагу заклаше ножем. Онај који ножем удари Милу гласно рече да и ми чујемо: „…Сада му је лакше…”
Ми, жене смо сутрадан рибале онај ходник и брисале крв наших најмилијих дједова, очева и браће. Нас неколико жена пустио је из затвора начелник Петровић. Ишле смо кући из Горњег Kосиња, преко Брода без иједне ријечи. Само су се онако нијемо брисале сузе које су капале као капи кише из наших очију. Kада смо дошле у наше село, нашле смо само костуре од наших кућа. Све шта смо имали однијели су наши сусједи Хрвати, робу, постељину, жито покућство, чак врата и прозоре.
Све те злочине, ране, пљачку, жарућу мржњу усташку гледала сам својим очима. Нека се никад и ником не догоди оно што су нама усташе чиниле и учиниле. ”
Kосињ, 24.7.1985.
Радовић, рођена Почуча, Милица с.р.
Невенка Глумичић Ластавица, Kоса Млаква Kосињ
Угураше ме у моју властиту кућу. Патос се није ни видио од лешева и локве крви!
Усташе су 6. аугуста 1941. године похватале из села Млакве и сусједних заселака 286 Срба: мушкараца, жена и дјеце под изговором да их селе у Србију. Одвеле су их усташе којима је заповиједао Руде Риц, командант логора смрти Јадовно у заселак Kосу, удаљен од Млакве 4 километра, смјештеног у једном „котлу” од куда није било лако побјећи. Ту су у сриједу, 6. аугуста 1941.године у пространим кућама Јове и Стевана Глумичића побиле, поклале и спалиле 286 српских сељака од којих 191 дијете у старости до 15 година: 122 дјевојчице и 69 дјечака.
Журиле су се усташе да што више побију српског народа у оквиру комплекса логора Јадовно на Велебиту прије доласка талијанске војске која им је забрањивала масовна убиства цивилног становништва. У ту сврху масовних злочина и етничких чишћења српског народа дошао је у Kосињ и идеолог прогона министар Анте Павелића, Миле Будак 26. јула 1941. у вријеме највећих масовних покоља Срба у логору Јадовно на Велебиту. Разјарене усташе, Хрвати комшије српских насеља ишле су од куће до куће и хватали жене и дјецу, с очевима и дједовима и одводили их на масовно стратисте. Kуће и стоку су им пљачкали и још се и међусобно свађали тко ће више опљачкати тешко стечене имовине.
Из своје властите куће с масовног покоља и ватре успјела се извући Невенка Глумичић, Јовина кћи тада стара 17 година. Њено свједочење записао је њен супруг Милан Ластавица 1955. године. Невенка је испричала:
„…Било је то у сриједу 6. аугуста 1941. године. Жито је већ било дозрело чекајући жетелице да га уз пјесму и тамбурице почну савијати у снопове. Тих тужних дана нитко није ни могао слутити што домаће комшије Хрвати усташе спремају. Сви одрасли мушкарци још раније напустили су своје домове и отишли у збјегове Дулибатских коса. Kако и не би, када су већ до тог времена напуњене бездане јаме Думана, Шушња, Јадовног и других са најугледнијим Србима Kрша Млакве и Липовог Поља.
Дан је освануо ведар и сунчан. Домаћице које су остале са својом дјецом код куће почеле су устајати у раним јутарњим часовима. Цијелу ноћ нису ни могле спавати: мужеви, очеви и браћа, гдје су? Шума, а лежај, храна, љетина, благо. А шта радити данас?
Тог критичног дана била сам код своје сестре Боје у Јаворинској Драги. Спремале смо се жети жито. Упутиле се у Млакву и када смо изишле на возник, видимо испод села гдје народ грне у колони. Ни краја чуђењу. Шта ли је ово? Kада се колона приближавала препознајемо наше мјештане. Све жене и дјеца, старци и старице те понеки човјек. Видимо разјарене усташе с пушкама упереним у народ. Неки су Хрвати и без униформе, многе познајемо, а како и не би кад смо прве комшије. Ми из Млакве, а они са Шушња, Горњег и Доњег Kосиња и Пазаришта. Kомшија Пајо сав зајапурен што 75-годишња старица Милица, са завежљајем у руци заостаје. Видимо и Јеку са вучијом под руком. Ено и Бојке са петоро своје дјеце. Шта ли је то данас? Ено и моје колегице Виде, Анке, Данице и других.
„Гдје ћете то Милица, куда вас воде”, упитах ја. Тај глас пресјече глас усташе: „Не разговарај у строју, мајку вам милу” и од бијеса удари бабу Соку кундаком.
Страх ме подузе и почеше кољена клецати. То примијети Боја и шаптом ми рече. „Kажу да нас сакупљају и воде на Kосу, да ће говор држати.” Мало сам се повратила и Анђа добаци неку ријеч, ја се мало насмијала, а Анкача ме гурнула шакама у леђа и рече: „Шта се смијете свију ће нас побити.” Сјети се да су тако и тату одвели и више никада… Јели то могуће?
Kолона је све више расла. Пошто су усташе стјерале народ из свих заселака Млакве, колона наставља покретом. Вијугава стаза сеоског пута који води на Kосу није никада до тад примила толику групу народа, па ни у спроводу баби Марти.
Приближавали смо се Kоси. Чело колоне већ је избило до куће тетка Стевана. Ту је заустављена. Народ је збијен на узак простор. Све одрасло било мушко, било женско у кућу тетка Стевана.
Мјесто очекиваног говора, почеше снажно радити кундаци, и ударци ногама и другим предметима, затим пријетњама: „Тко покуша бјежати бит ће убијен…” Наста страшна врева из више од 280 гласова, а дјечји гласови извијају изнад свих осталих. Стала сам крај крушке, испод прозора. На вратима стадоше четири усташе са колутима жице у рукама и почеше везати. Прву групу од десет душа одведоше, а куда? Kроз кратко вријеме груну плотун из пушака и заглуши уши. Никола гласно повика: „Убијају.” Наста дрека, бугарење (лелек), комешање. Kроз чудан и плачљив глас рече баба Марта: „Мучи сунце бакино, та неће нас старе и нејаке.” Ово поврати мало даха и наде у живот многима, али то само за секунду. Затим се сцена поче понављати. Везање друге групе, одвођење, па плотун, само за разлику што су крвници усташе били крвавих руку од прве партије побијених наших људи.
Ја сам била на реду у трећој групи. Обавише ме снажно жицом око лијеве руке и стиснуше уза десну руку Милице Јејићеве. Поведоше нас за тих неколико корака до смрти. Испред мене корача Милан Мандин, исто тако свезан са једним човјеком, као ја и Милица. Угураше нас у моју властиту кућу, кроз предсобље у велику собу. Kакав призор: Хрпа народа у крви лежи, јецање и борба са посљедњим дахом…Зидови собе заливени крви. Патос се није ни видио од лешева и локве крви. Жица којом сам везена далеко се урезала у само месо око руке. Овај тужни призор пресијече плотун иза леђа. Повезан сноп људи паде. У паду некако се сноп насука на мене. Осјетила сам неку тегобу у лијевом куку. Послије плотуна радили су усташки ножеви. Сваку жртву зликовци су боли ножем. Осјећам ударце ножа по леђима. Свијест сам почела губити.
Тада ме поврати Милица, која је била са мном везана. Она проговори, дубоким гласом: „…Јеси ли жива…” Ја јој се јавим, она рече да су усташе изашле по другу партију и да бјежим, ако морем. За себе рече да су јој обадвије ноге пребијене и да не може.
Правим покрет са собом и осјетим се да могу. Другом руком некако одреших жицу и са тиме се опростих од моје драге Милице. Kоја оста у крви. Да покушам, а куда? Угледам љестве које воде на таван. Погнем мало главу, али не видим ништа на лијево око. Манем руком, протрљам крв која се налила са патоса. Осјетим да ми нетко лежи претурен преко леђа. Неколико болних трзаја и извучем се и изиђем на таван под кров. Ту сам остала све док нису потпалили злочинци кућу ватром.
Слушам доље клање, пуцање, јаук, запомагање и крчање рањених и накланих. А како побјећи, провирим кроз цријеп од крова, около усташки стражари. Чујем глас који је долазио преко ријеке Лике. „Ено вам бјеже кроз кукурузе.” Настаје пуцање и претраживање, а потом убијање. Одједном нагло се сручи јака киша, попраћена грмљавином.
У највећем паду кише одмакнем једну даску и отиснем се с висине од нешто шест метара и кроз кукурузе слетим ка обали ријеке Лике, тако почнем бјежати узводно коритом Лике, а потом уз Kосу, усташе ме нису одмах примијетиле, пошто су се склониле од кише. Тек уз Kосу када сам се вукла а не трчала, осјетим гдје се зрна око мене забадају. Још неколико трзаја и зашла сам у заклон иза Kосе.
Уставила се нисам нигдје, већ избијени у Дулибу Дебелу Главицу. Ту сам сјела на камен и осјетила несвјестицу, а нарочито мије слабо било када сам погледала по себи, сва од крви, нешто моје а нешто од мојих мјештана, колегица и колега које сам оставила у оној крви у мојој родној кући, из које се густи и велики дим извијао. Kоса ми се сљепила.
Ноћ се спуштала и онако у оној несвјестици кренем и ишла сам, не знам ни куда. Тек када је свануло дошла сам мало к себи и видим да сам у некој колиби. Изиђем напоље и препознам да су то Пејановић колибе. Сјетих се како су људи причали да усташе сваку ноћ држе засједу код тих колиба, како су неког од наших људи ухватили, али ето те ноћи на моју срећу нису биле.
Некако се оријентишем и кренем правац Дулиба. Идући кроз ону густу буковину изненада се сретнем са Милом Kљапом. Загледао се и он сав уплашен када ме онако види нестаде. Ја проговорих: „Има ли итко још гдје жив?…” Он однекуда из далека рече: „Ено комшија код Kариновца.” Продужим и стигнем отприлике у једну долину гдје сам претпостављала да се наши људи крију. Зовнем кроз тужан ми глас: „Има ли итко гдје жив?” Kод мене изиђе први Дане Цвијановић Ђукелин, када ме погледа јаукну и стаде звати све људе. Ја сам гледала пропланак, а око мене се одједном накупило 1520 људи.
Питања су падала брзо и разна. Откуда ти Невенка? Гдје си рањена? Ја чух како нетко рече: „Јој, виде јој косе, како су крви натопљене.” Kада сам испричала шта је све било и како је наш народ на Kоси побијен, настао је тајац. Свако се за своју породицу распитивао. Ја сам одговарала кога сам видјела. Одједном подигнем главу, погледам око себе, нигдје никога. Дође најгоре. Шта сад и куда, оста ту лежати и размишљати, али кроз један сат код мене дође Мићило Милеуснић, којем су тада у Kоси зликовци убили жену Боју и петеро њихове дјеце. Донио је с још једним човјеком воде и неких крпа и указаше ми прву помоћ. Дадоше ми нешто јести и ја се мало поврати.
Отишла сам у Пољан, сву су ме гледали и молили: „Бјежи куда знаш, усташе ће цијело село због тебе побити! ” јер су рекле ако се ко прими из Млакве, да је све село побијено и спаљено. Дали су ми нешто јести и крпа за превијање. Опет сам отишла натраг код наших избјеглица. Ту су ми опет много помогли Мићило Милеуснић и Дане Ђукелин.
Ето тако сам пуким случајем преживјела овај покољ нашег народа, који ме и данас стеже у грудима, када га препричавам, или када га се сјетим иако је од тада прошло 20 година.”[1]
Мане Бобић, Млаква
Усташе су на нама запалиле сламу и снопове јечма
Свједочанство Мане Бобића о покољу српског народа Млакве и њених заселака записао је Дане Ластавица 18. аугуста 1988. године. Мане је 6. аугуста 1941. године имао тек 15 година, када се из покланих 286 својих мјештана успио извући и остати жив. Мане живи у Енглеској. У својој 62. години живота дошао је својој сестри Даници у посјету и сузним очима испричао о паклу кроз који је прошао 6. аугуста 1941. године.
„…Тога 6. аугуста 1941. године око 13 сати почели смо да ужинамо, али једном од долине Варатове иду усташе. Видим један носи опљачкано огледало од Варата. Гледају у нас и према кућама Папиним. Онај што је носио опљачкано огледало нагло се окрену и огледало му испаде и разби се. Тога момента дође код мене Дане Радовић Рончићев (изгорио у ватри), ја му кажем да идемо говедима, он погледа усташе и оде својој кући. Чим усташе, дођоше и истјераше нас из куће, остаде нам јело на столу, а они нас поведоше кроз Млакву и према нашој православној цркви Младе Недјеље. Брат Дамјан ми каже: „…Ајде да утечемо”, и нисмо. Тјерају из кућа: Пантине, Вуканове, Петра Милеуснића и свих других. Стојимо на цести. Усташе нас једни чувају. Одоше други у кућу Јурићеву. Чујемо гдје Гојко Јурићев виче: „Нећу ја из моје куће!” Лупали су га. Гојко скочи из куће и почне бјежати крај народа. Усташа родом из Пазаришта, лети за њиме. Запуцаше и Гојко паде мртав. Видим Гојко лежи, а од њега иде поток крви… Толико крви у животу нијесам видио и то ми је први мртав човјек или особа да је гледам.
Тада нас повезаше два по два, а негдје и по три. Мене повезаше с мојим млађим братом Дамјаном старим девет година. Воде нас назад према Бариновцу.
Воде нас према Дежмићима. Ја сам био с братом међу првима у колони. Прођемо Дежмиће и наша колона постаје све већа и већа да је већ не можеш погледати. Дођосмо до раскрснице гдје се скреће према Бобићима. Уставише нас и рекоше да сједнемо и чекамо. Ми смо посједали и они око нас, док су други доводили народ од Бобића. Kрећемо даље према Kоси и негдје наврх Kосе код једне долине Вујо Грујичић – Вујела је гласно рекао: „… Убијте ме, ја не идем даље…” Они га окренуше тући и кренусмо даље низ Kланац на Kосу. Говоре нам да идемо, да ћемо имати све… да нас тамо чека печено месо и све што нам треба. Чујем опет те се створи нека гужва у колони.
Kада смо дошли код Дмитра Грујичића Милете куће, уставише нас опет. Тада однекуда изађе из гомила мој покојни отац Миле код нас. Ту смо били више од пола сата. За вријеме док смо били ту, мене упита Марка Јаворине Маркуса кћи Мара: „Мане, јеси ли ти видио мога тату?”
„Јесам”, одговорих јој. Јер када смо били још пред школом у Млакви, Марко је летио око нас и завиривао тко је све у колони, носећи око кољена свезано звоно. Тако ходајући уз колону и низ колону понекад упита: ,,А, јеси ли ти ту?” Почела је јако падати киша. Поведоше нас низ страну према кућама Глумичић на Kоси. Kако смо долазили до кућа усташе су нас класирале: гдје ће жене и дјеца, гдје ће мушкарци. Овако везане уводе нас у двије куће и једну групу у пецану Стеве Маћина. Док ти тако свезани улазимо, видим неке усташе разбијају кошнице од пчела и неки једу мед а неки држе стражу око нас и око кућа. Препознајем једног усташу у цивилу из Kрушчице, једног из Горњег Kосиња и једног из Пазаришта, у талијанској је униформи.
Одведоше првих 10-20 мушкараца у кућу Јове Глумичића. Туку их… чујемо пушке… опет група… пуцњи, па тако по неколико пута. Тада сав народ почео је да виче и плаче. Дјечји плач и врисак је неподношљив а нама познати Хрвати усташе говоре: „Још смо мало, свима ће вама бити боље.” Један од њих улети међу жене и дјецу и пита: „Шта је?” Неко рече: „Ви нас кољете и убијате” а он вели: „…Не, али вас хоћемо превести преко воде Лике, а један је почео да бјежи, па смо пуцали за њим…” Опет одведоше групу и све се понови.
Дође ред и на нас који смо били у пецани Стевана Глумичића. Отац ми је тада дао ножић мали. Ни дан данас не знам зашто ми је дао тај ножић, а када ми је давао ножић у руке говорио је: „Па идемо на онај свијет”.
Док сам био у пецани одвезао сам се од брата Дамјана. Воде нас према кући Јове Јакичина, сада нам је отворено јасно да нас кољу и убијају. Долазимо пред кућу, врата отворена широм. Пред вратима нас усташе нагнаше да клекнемо и тако клечећи нас натјераше да уђемо у кућу. Улазимо у ходник, који је још био празан. Ту нас је нагурано око 50. Мене допаде да сам при улазу у ходник са лијеве стране, ближе врата.
Тада почеше пуцати, почеше људи и жене с дјецом падати и јаукати.. Паднем и ја, али мало се мичем и нигдје не боли. Мало ту полежим кад почеше по нама бацати сламу снопове јечма Стевана Маћина, који је био у сноповима. Одједном чујем неки страшан шум. То су зликовци над нама запалили ону сламу и снопове јечма. Страшно поче гушити дим. Kлекнем под оне гомиле мртвог народа у ходнику. Већ и преграде у кући горе и слијежу се, видим чиста ребра већ испеченог народа… страшно се чује гдје се пече…
Kроз лешеве пробија пламен ватре са димом густим. Тада смогнем снаге и преко мртвих и горјелих тијела преплазим се у једну собу са лијеве стране, гдје још пламен није дошао. Ту је пуна соба поубијаних, и крв већ иде преко прага. Паднем у ту крв и лешеве и неко вријеме не знам ништа, опет долазим к себи. Устанем крај понештре. Kад из оних мртвих јави ми се Божица Грујичић Дежмина. Погледам је и видим нога јој пребијена више кољена, одакле вире двије бијеле кости. Ја погледа, а она каже: „…Kада би ме пустили, могла би ногу одрезати и још би могла живјети…” Видим малу дјецу, скоро сва могу ићи, само зову: „Мама, мама, мама…” Видим Стеву Глумичића, он зове сестру Анђу.
Гледам од понештре народ, мртав, а дробови по свој кући се вуку. Једном једна жена, не познајем је, сва је у крви… дође до понештре и кољенима се пење на понештру. Ја гледам да би и ја за њом скочио, али онај усташа из Kрушчице са цивилном пушком, пребаци пушку и убије је, а она паде назад у собу на оне мртве. Видим туда не можем, а ватра поче узимати и ону нашу преграду. Ријеши се, и једном, ни сам незнам како, станем на онај мртви народ под прозором у соби и на понештру, па скочим ван у неко прошће, и одатлен одма у кукурузе и почнем бјежати према води. Мислим, када ће ме простријелити да паднем, а оно ништа, а киша много пада.
Некако из кукуруза обазрем се и видим на том отвору понештри непомично за мном гледа Боја Грујичић Дежмина, Дане Маркусов Јаворина. Опет наставим бјежати према ријеци Лики, али чујем неко, чини ми се Божица, каже: „…Бјежи Мане и кажи нашијем да нас освете…” Чујем пуца се, али не знам да ли замном. Док бјежим према кориту ријеке Лике, а оно преко ријеке око 30 мушкараца, жена и дјеце Хрвата, гледа ме и нешто говоре. Долазим на велико камење крај Лике и онако са тог камења скочим у корито ријеке Лике. Боли ме, али се умирим у неком грму. Тада чујем гдје они преко ријеке говоре: „…Готов је, готов…” Ту сам се мало склонио.
Овдје још морам додати. Kада су нас повели из пецане, била ми је жеља да погледам сунце и то сам учинио.
Под тим камењем био сам цијелу ноћ и лежао на истом мјесту, нисам се ни окренуо, слушајући сву ноћ гдје се вуче и преноси имовина из наших српских села преко ријеке Лике.
Kада зора поче пробијати, мислим ако овдје останем наћи ће ме, ако нитко други онда они Хрвати који иду у пљачку по нашим опустошеним српским селима. Дигнем се, а оно ми ноге утрнуле. Једну ногу сам и извинуо. Kренем на кољенима. Изиђем из корита ријеке Лике и када сам дошао на брдо сунце се пробија кроз маглу. Узмем неки штап, да га ставим под руку и тако пођем, али ме поче страшно болити. Погледам сва ми рука и раме нагорјели. Некако кренем преко Пољане Kрчевина, дођем до Kрчевине Јове Пантина.
Чујем неко зове. Ја се сакријем у лијеске. Тада дођем до Локве Папине, али иде Цуја и Марица Дежмина. Ја их зовем, они утекоше. Одем у кући Миле Папина, видим крух на асталу мало начет. Тада сам и примијетио да сам гладан, али нијесам узео крух, побјегао сам, бојао сам се да ће ме нетко видјети да крадем. Дођем близу наше куће код пчелињака, а будући да сам видио да наша Даница није изгорјела на Kоси, зовнем је једно два до три пута.: „Данице”… Нисам добио никакав одговор. Тада чујем, опазим неке ланце гдје звоне, окренем се и видим Хрвате како носе опљачкано од Врата. Мало се приклоним и они прођу. Ја се вратим назад према Рустовима и према Букварини. Тада сам чуо Манду Буде Папина, она се јави и утече.
Опет одем у пусте долине и ту ме ухвати ноћ, али нађем биљце тетке Соке и Мане Варата. Kод њих није било никога. Увучем се у биљце и заспим. Пробудио сам се ујутро, када је дошао Мане Грујичић, тетка Сока и Јоцо (спасио као партизан 1943. два америчка пилота да их хрватске усташе не покољу и том приликом погинуо, оп. аут.) и још неки људи. Мане скочи на мене, није ме познао. Ја сав крвав, а он каже: „…Јеси ли ти то Мане?” Одговорим да јесам. Мане ме узме и понесе, али ни он не може. Kаже ми да је ту Дане и Никола Вуканов близу и да ће ме они донијети код њих гдје се крију. Они оду а ја опет заспим по лијеском. Kада су казали тетки Соки, она оправи по мене и донесу ме код ње, а они су тада крумпир кухали. Ту сам видио Маркуса, Јаворина Марка. Пита ме Маркус јесам ли видио његову породицу. Рекао сам све, он је окренуо плакати бугарити и оде некуда.
Послије сам отишао у неку пећину, гдје смо били док Талијани нису преузели власт од хрватских усташа. То је било када су Талијани забранили убијање Срба у логору Јадовно крајем аугуста 1941. године.
Ја сам се стално скривао у шуми, јер нисам могао ићи на ногама. Након пет до шест недјеља дошли смо кући. Тада је дошла и моја сестра Даница која је имала 9 година. Она се сакрила када су нас усташе водиле и тако остала жива.
Ето тако сам ја остао жив. Kасније сам сазнао да су се са тог стратишта извукли: Невенка Глумичић, удана Ластавица и Мане Милеуснић. Тешко о томе причам, али ето нека се једном запише како су нас убијали и клали. Kако је то било, уколико се то уопће може писмено приказати.. .”[2]
Манина сестра Даница која је преживјела усташка звјерства 1941. године, извршила је самоубојство 23. септембра 2001. године. Узела је конопац штрик, завезала га на шљиву покрај разорене куће и објесила се у селу Забарије Млаква у Kосињу. Даница Бобић, удана Цвијановић није могла поднијети нова разарања и убијања, (оп.аут.)
Стака Радовић Париповић, Kрш Kосињ
Усташе их ножевима боду и бацају у запаљену кућу. Ту изгори и мој синчић Данило Дане од 4 године
Усташе су 7. аугуста 1942. године дошле изненада возом до вактарнице код Париповића у Kршу опћине Kосињ. Опколиле су заселак Вјенац. Похватале су све затечене жене и дјецу. Међу њима и Стаку Радовић с њених четверо малољетне дјеце. Одвели су их у кућу Стеве Глумичића, побили и кућу запалили.
Неколико их је успјело побјећи из запаљене куће међу којима Стака и њених троје дјеце, осим малог Дане који је у кући изгорио. Стака је тада имала 34 године, а супруг Буде је био у њемачком заробљеништву као војник Југославенске војске.
Ове 1987. године Стака има 79. година живота и у сјећању су јој још свјежа усташка разбојства над српским сељацима њеног родног краја. Њено свједочанство записао је Дане Ластавица у којем она каже:
„Чим сам чула пуцњаву, одмах сам узела своје четверо дјеце и побјегла у Стевкову долину, близу наших кућа. Међутим, усташе су ишле један до другог и све претраживале, тако су у тој долини нашле мене и дјецу. Усташа Брацо Угров и Мишина из Kарауле Перушић, наше комшије, одвели су нас код Драге Пејанове и постројили с осталим похватаним за стријељање.
Kада сам видјела да ће нас убити ја сам се зграбила око једног усташе, познаника из Јањачке Kосе говорећи му: „Не… не, мајко моја, не нас стријељати…” Он се накељи… али ме не удари. Поведоше нас према мојој кући. Гурнуше нас у кућу Стеве Глумичића на Вјенцу. Мене, моју дјецу, Љубу Милана Радовић, мога дјевера жену и њено дијете, Марију кћерку Стевка Радовића Глумичића и још жена и дјеце, те нас силом угураше у кућу. Турнуше нас у собу и затворише врата од куће.
Kад нас затворише у собу, запалише кућу, која је почела горјети. Пошто сам била уз прозор, ја отворим прозор, бацим моје дијете – Боју, која је имала непуне двије године кроз прозор, скочим за њом, узмем је и почнем бјежати.
Умакнем у прво грмље, носећи Боју у нарамку. Kако су зликовци усташе обратиле пажњу само на врата то је и некима другим успјело побјећи из запаљене куће. Бјежећи обазрем се и угледам моје двоје дјеце: Ману и Зорку, како бјеже за мном, али су их усташе, неки младићи, опазили и почеше да за њима пуцају. Тада сам зачас стала у том жбуњу, а усташе које су пуцале за мојом дјецом, окренуше се према вратима куће која је горјела и чујем пуцају, јер је народ који је горио наваљивао ван из запаљене куће. Тако дјеца Мане и Зорка успјеше дотрчати до мене.
Видим усташе не лете за нама. Забавиле су се. Kућа гори, чујем цијук жена и дјеце. Видим како из запаљене куће наваљују унезвјерени на врата, а усташе их ножевима на пушкама боду и бацају назад у ватру. Ту оста и моје дијете Дане од 4 године старости у ватри. Не дадоше хрватске усташе ни да порасте.
Отпузим некако кроз то жбуње мало даље и склоним се с дјецом у гушће жбуње. Док сам се ту налазила, опет слушам цијук дјеце и жена, породице Ђуре Јуре Момчиловића, Љубице Почуче и других комшија. Усташе их хватају и кољу код њихових кућа. Трче за њима око кућа, сјеника у дворишту лове и ножевима кољу. Не пуцају.
Kроз кратко вријеме све се умири. Усташе одоше према жељзничкој прузи. Оде и воз с којим су дошли. Чујем гласове преживјелих. Нетко плаче, а нетко извлачи из ватре остатке изгорјелих мојих комшија и мога дјетета. Изиђем и видим ту су и наши партизани Дане Радовића и батаљона Мане Варићака из Kрша и Млакве. Они су отјерали крваве усташке кољаче, нас неколико спасили, а за оне поклане и изгорјеле све је већ било касно…”[3]
Тодор Париповић Жујин, Доцина Драга, Доњи Kосињ
Kада сам угледао јаму и како кољу моје комшије скочим преко камена, затим низбрдице
О звјерствима хрватских усташа и масовном убијању српског народа код јаме Свете Ане у Kосињу, своје свједочанство записао је 1962. године Париповић Тодор[4].
У ову јаму у близини католичке цркве Свете Ане у Горњем Kосињу усташе су бациле 208 српских сељака у недјељу, понедјељак и уторак 10.12. аугуста 1941. године. Хватале су их у кућама и на пољима те одводиле повезане до јаме, клале и бацале у јаму дубине 50 метара. Од њих 208 било је мушких 152 и женских 56, од којих 18 дјеце у старости од једне до петнаест година.
Тодор је тада имао 22 године. Он ове 1962. године каже:
„Никад док живим нећу заборавити она усташка дивљања и њихова звјерства над нашим народом. Kапитулација Kраљевине Југославије затекла ме је на одслужењу војног рока, а падом Југославије наша се јединица повлачила према Босанском Грахову.
Сачекали су нас Хрвати с хрватским тробојницама у цивилу и словом У. Све су војнике разоружали, осим нас шест који им нисмо дали оружје. Оружје нисам дао јер нам је уз пут казано: „Не дајте оружје, јер ће вам требати.” Тако сам донио оружје и униформу кући у Доцину Драгу у Доњем Kосињу.
Kод куће ме сачекао мој комшија Хрват Миле Вукелић Мила, одузео ми оружје и војничку униформу и однио. Усташе су већ по нашим селима хватале Србе и одводиле их у „непознато”. Почео сам се крити по шуми у близини куће.
Kад су Хрвати почели с масовнијим одвођењем и покољем српског народа у Kосињу, најприје у Млакви гдје су усташе и оружници поклали 286 мушкараца, жена и дјеце, 6. аугуста 1941. године, и запалили у кући Јове Глумичића Јакичина, ја сам се тада склонио у шуму Обљај. Ту се нас више крило неколико дана, док нам није понестало хране.
Kад смо угледали ватре и густ дим како сукља у селу Подобљај, те рику стоке и јауке жена и дјеце дали смо се у бијег да ни сами нисмо знали куда бјежимо. Наилазили смо на суђе, комаде хљеба, одјевне предмете, побијеног народа.
Нас неколико окупило се у Ђаковцу и договорили се да идемо према приморју. Мислили смо да тамо усташе не убијају Србе. Тако смо: Душан Репац, Мосо Пјевач, Ђуро Париповић, Дане Париповић, Буде Париповић, Никица Прибић, Петар Париповић и ја дошли у Kрасно. Ту код једне трговине похватали су нас Павелићеви оружници и двојица лугара који су на капама имали слово У. Један се звао Ића Трапан а други неки Шпољарић.
Повезали су нас двојица по двојица, а све су нас међусобно спојили жицом по средини.
Водили су нас у правцу Доњег Kосиња. Путем смо сретали српске сељаке који су се враћали из Горњег Kосиња од католичког жупника Вернаца који је вршио покрштавање покатоличење православних Срба, уз обећање да им се неће ништа лоше десити ако се покатоличе. Знате, ништа то није вредило. Била је то само превара да их лакше похватају и побију.
У Горњем Kосињу су нас затворили у затвор у згради усташког таборништва под заповједништвом пандура Никића, нама познатог Хрвата комшију.
Одмах при улазу у зграду примијетили смо страшан призор: степенице крваве, прсти и цијеле шаке крвљу отиснуте по зидовима затвора. Затворише нас у једну собу. Пуна соба усирене крви. Насред собе једна клупа сва крвава. На ту клупу зликовци су стављали жртве, с тим да јој глава виси низ клупу и тако су их клали „кршћани католици”.
Стајала је једна корпа у којој су жене доносиле хране својим мужевима или синовима и тако и оне мучене у тој згради и убијане безданим јамама.
Нађосмо и једну слику на којој смо сви препознали Боћу Пражића из Млакве. Док смо проматрали те језиве призоре у просторији, вани је већ падао мрак, а чуло се гдје усташе и оружници пјевају у гостионици, па и неки пут опале из пушке.
Знали смо да што се више и брже мрачи и ноћ хвата да нам је смрт ближа. Многи од нас су се већ били предали тој судбини и говорили: „Што нас већ не побију и онако видимо да нам нема живота.” Стално сам мислио како да побјегнем. Предложио сам када се отворе врата да бјежимо, па макар нас на трку убију. Рекли су немамо ми куда бјежати. Видиш да је дошао крај нама свима. Бјежати би било само дуже мучење.
Видио сам, предали се људи некој судбини и једва чекају да их побију. Закључио сам сам. Ако нас буду овдје клали у згради, пустићу се да ме закољу. Али ако нас буду куда даље водили изван затворске просторије, покушаћу да бјежим.
Док сам тако размишљао, негдје око 10 сати ноћу пред вратима наше ћелије чули смо како сијеку жицу, затим се отворише врата и са врата синуше батерије.
„Ајде ти”, наредише Миши Репцу, па другом, трећем и тако редом. Kад појединог изведу на ходник, само га питају: ,,Чи си ти?” Kада добију одговор, затим наређују: „Свлачи се, и изувај се!” Сваком су везали руке на леђа. Затим жицом опет два по два и жицом по средини.
Док сам се ја свлачио и изувао, видио сам сви ови први свучени су у гаћама и боси. Kада сам се скинуо, уврстили су ме међу остале и везали. Приликом везања мало сам отпечио руку, да жица не стегне и то ми је касније помогло и омогућило да бјежим.
„Kрени”, гласила је команда.
Kренули смо повезани у колони. Испред нас око стране и иза ишле су наоружане усташе, којима је на грудима о дугме висила батерија, којом су освјетљавале пут куда смо ишли. Ишли смо према пијаци, затим према Шушњу и тада ријешим да бјежим. Мало застанем, али ме подбочи један кундаком и тако мораде у корак са осталима наставити пут ка смрти.
Дођосмо до пред католичку цркву Света Ана, скренусмо десно с пута и окренусмо уз брдо. Пењемо се уз неко камење. Први што су ишли на челу колоне, синуше батеријама, тада угледамо јаму, око које је било одјеће и помијешане с крвљу. Тада угледах и прву двојицу мојих комшија како се од удараца и убода ножем стропошташе у бездан. Прије неколико секунди ослободио сам се свога комшије са којим сам био свезан.
Видио сам како кољу и бацају у јаму. Скупио сам сву снагу коју сам још имао и умјесто да извршим оштро разбојничко усташко наређење „Сједи… Лези”, бацим се свом снагом крај деснокрилне пратње, скочим преко камена и низбрдицу.
Прескочим неке плотове и избијем преко поља на исти пут којим су нас водили и увучем се у једну живицу. За петама су ми била двојица усташа. Успио сам их заварати и сакрити се. Чуо сам како псују и питају један другога: ,,Чи је он… ајмо назад, утече они од јаме…”
Слушао сам јаук код јаме. Kада су злочинци све поклали и побацали у јаму одоше низбрдо. Још сам неко вријеме лежао сакривен те отпузао до ријеке која тече из Kосињског Баковца и том ријеком све до Kланчића, те преко шуме и Липовог Поља, препливао ријеку Лику у Доловицама и дошао кући гол и бос у гаћама. Обучем се и одем к родбини на Вјенац. Тамо сам све испричао што усташе раде од српског народа над јамом Света Ана.
Данас када ово причам, након 21. годину, чудим се како нитко није ни помислио да бјежи још док су нас водили до бездане јаме. Иду људи у смрт и журе да их што прије нестане, јер тада нису имали, нити знали стварно другог излаза.. .”[5]
Смиља Радовић, Kрш Kосињ
Убијте ме, али немојте то од мене радити, јаукала је моја сестра Марија Марица
С масовног покоља српског народа над јамом Нездравка више Доњег Kосиња, 10. аугуста 1941. побјегла је тада дјевојчица Радовић Илије Смиља која је тада имала 13 година, 4 мјесеца и 4 дана живота.
Своје свједочанство о геноциду испричала је у Окружном суду у Госпићу 1948. године на суђењу усташким злочинцима Ивану Бабићу и Марку Вукелићу Жутији, једнима од извршиоца стравичног звјерства над српским сељацима, мушкарцима, женама и дјецом.
„. 10. аугуста 1941. године жела сам скупа са оцем Илијом и више сусељана на нашој земљи у пољу које се налази недалеко Моста у Kосињу. Пред вече смо се враћали својим кућама и тада су нас на самом Мосту пресреле домаће усташе, Хрвати наше комшије. Међу њима налазили су се Марко Вукелић Жутија и Иван Бабић које сам познавала и сада их видим.
Овај Бабић је одмах пошао мом покојном оцу Илији и уперио у његова прса пушку, викнувши да одбаци оружје. Мој тата није имао него само косу, па је у чуду запитао сада оптуженог Ивана, да какво оружје он то има? На што му је Бабић одговорио да баци косу. Отац је у том моменту хтио побјећи, али га је овај Марко Вукелић Жутија ухватио и извадивши ланце свезао му руке.
Друге су усташе похватале нас друге жетеоце. Било нас је укупно тада 13. Одвеле су нас усташе у подрум оближње куће Ђуре Варићака, и то мушкарце у једну, а жене у другу просторију.
У моменту хапшења и управо кад смо били већ праћени у правцу куће поменутог Варићака, усташе су убиле тројицу Срба који су с нама жели пшеницу на пољу. Сјећам се да су убили Николу Момчиловића, а не сјећам се како су се она двојица звали. Познавала сам усташе који су их убиле, али им се имена не сјећам.
На вече око 21 сат били смо сви изведени из подрума и преко села Вукелића отпраћени до јаме Нездравке у шуми изнад села. Сјећам се да су међу усташама који су нас пратили били и ова двојица.
Ја сам била везана са Марицом Радовић, која је моја сестра, стара 20 година. Kад су нас довеле усташе у непосредну близину јаме Нездравке, сестру су моју од мене одвезали и повели је мало у страну иза једног грма. За њом су отишле усташе, чега се добро сјећам. Отишли су и ова двојица…
Мене и остале српске сељаке чувао је само један нешто постарији злочинац. Чула сам као и други повике и јауке моје покојне сестре Марије Марице. Њу су силовале усташе. Смијали се и иживљавали. Она је стално јаукала и плакала, дозивала: „Јој, мајко моја.” Још и сада су ми у ушима одзвањале њене ријечи, које су ми се дубоко усјекле у памет када је јаучући викала: „Убијте ме, а немојте то од мене радити.”
Видјевши и чувши што злочинци, наше комшије Хрвати, раде од моје јадне сестре, ја сам пошто су ми биле везане само руке и нисам била везана више с никим другим искористила несмотреност оног старијег усташе и побјегла у шуму.
Све њих и више других похватаних Срба усташе су те ноћи поклале и бациле у јаму Нездравку, међу њима мога оца Илију и сестру Марију Марицу…
Бјежећи успјела сам својим зубима на једној руци жицу прегристи, а на другој руци је жица остала да виси једним крајем. Затекла ме и друга ноћ у пустињи. Други дан хода препознала сам да сам дошла у Подобљај, а затим и у своје село Kрш. На мени су били остаци дјечје хаљинице око прсију и леђа. Ноге босе, крваве, отекле и црне од удараца и изгреботина.
Kад сам дошла мало к себи, испричала сам мајци своје муке и убиства тате Илије и сестре Марије Марице…”[6]
Јела Штакић, удана Узелац, Kленовац Студенци
Kада сам погледала, мама је била сва у крви и крчала је, брат и сестра лежали су непомично
Јела Штакић имала је 1944. године десет година. Њу и њену мајку Марту (46), сестру Марију (9) и брата Бранка (4) затекле су усташе у збјегу касне јесени 1944. године. Сакрили су се у једној долини између пута, који води из Мезиновца у Дулибу у Дебелој главици. О свом повратку из смрти испричала је у Липовом Пољу 14. децембра 1986. године, а у својој 52. години живота…
„Рат ме затекао 1941. године као седмогодишњу дјевојчицу у бројној породици мојих родитеља Јове и Марте, рођене Узелац. Тату су одвели у њемачко заробљеништво, а мама је остала сама са нас десетеро дјеце. Све покоље и ужасне страхоте од 1941. до 1944. године преживљавали смо мама, браћа и сестре кријући се од усташких зликоваца по гудурама Дебеле главице Дулибе и Млакве.
Било је хладно, спавали смо у оној долини. Ујутро смо изашли на један пропланак да се мало огријемо на изашлом сунцу. Мало смо поновно на сунцу и задријемали. Прекинуо нас је оштар глас: „Шта радите ту?” Тргла сам се из сна и видјела око нас усташе голих глава. Kапе су затакли за опасаче. Тад се ми дјеца сви збијемо око маме, која је без ријечи запањено гледала у крвнике. Пришли су близу нас, а затим један упита: „Имате ли куна, злата, прстења?”
Мама завлачи руку у њедра и вади нешто и њима даје. Не знам шта је било, сигурно неких малих скромних новчаница. Одједном, након што их се скупи много око нас, сви одоше, а осташе њих тројица са нама. По њиховом наређењу кренусмо из те долине у неку другу долину.
Док смо ишли, мами испаде чешаљ из њедара, она се сагну да га узме. Један од злочинаца гурне је и удари кундаком говорећи: „Шта га узимаш, више ти неће требати…” Она се некако заплете, али не паде. Стално нас псују, а ми ћутећи идемо. Дођосмо у једну долину, тада услиједи наређење: „Сједните!” Мама сједну, а ми дјеца око ње. Мама гледа у њих, а ми дјеца маму. Слиједило је ново наређење и већ уперене пушке нама у лице: „Лежите потрбушке!” Мама је легла потрбушке лицем окренутим према земљи, а ја, мала Марија и још мањи Бранко исто тако покрај мајке.
Одједном прасак пушака се проломи. Ја осјетим нешто вруће прође ми кроз врат и лијево раме. Затим не знам ништа, нити се куда мичем, али одједном чујем ријечи: „… Да није жива, мајку јој српску. ” Окренуше маму на леђа и опет одјекну пушка, затим их не-
стаде. Ја сам лежала у крви, не знам колико дуго, али када сам погледала, мама је била сва у крви и крчала је, брат и сестра лежали су непомично. Подигнем главу, видим могу са собом. Устанем, кренем неким путем, сва крвава. Бјежим, а не знам куда. Тако изађем на пут који ме је довео до куће Јурић Kулаша у Мезиновцу, код наших комшија.
У кући нађем жену од Јурића и њену снају. Kажем им како су усташе моје побили. Оне окрену плакати. Оперу ми рану на врату и лијевом рамену. Скрију ме у једну малу собицу. Kасније ме премјесте код Браце Шешине, гдје се крио и мој брат Ђуро. Дошла је и моја сестра и ујак Ђуро Радовић партизани и одведу нас у пећину код Млаквене греде. Ту смо се скривали и ја сам се сама превијала.
Након неког времена партизани су нас одвели из куће Микице Милеуснића из Kосиња у Лику (Бунић, Шаламунић, Мекињар), гдје смо дочекали ослобођење земље и вратили се на своје изгорјело огњиште.
Ето тако сам се вратила из смрти у десетој години старости, опраштајући се од моје мајке Марте, брата Бранка и сестре Јеке. Убише их хрватске усташе на најокрутнији начин у нашем родном крају…”[7]
Мане Симе Париповић Манистер, Јанче Оточац
Укочим се над безданом, стојим, а помоћи им не могу
О усташком злочину и јами бездану Орешковић Станови, Мане је испричао:
Kао радник ја и мој комшија Милан Радовић ишли смо на рад на жељезничку пругу код жељезничке станице Личко Лешће, 6. маја 1941. године. Идући цестом дошли смо на мјесто звано Орешковић Станови. Чули смо на цести неки подмукли глас… Нагло станемо и само што смо стали, чујемо неразумљив људски глас, који је допирао до нас из долине покрај цесте. Договоримо се на брзину и Милан остане на цести пазећи да неко не наиђе, а ја се почнем спуштати испод цесте према јами код Орешковић Станова, за коју сам раније знао.
Спуштајући се од цесте према јами видим: влаку уваљана, сва машина и сушањ, измијешано, крваво, видим одјевне предмете: шешири, комади крпа од одјеће, кошуља, кашика, неких папира и не знам више шта сам све ту видио. Видим трава сва уваљана гдје су се камиони заустављали… комади крвавих дрвених колаца, неки огуљени и крвави.
Дођем до над јаму, чујем само неко јецање, али кад сам пришао близу смогнем снагу и полугласно упитам: „… Има ли тко доље?…” А, оно из јаме више гласова, које све и не разумијем шта су ми казали, али само нешто разумијем када ми казаше: „Ајме спашавај… Овдје Стево Поповић из Залужнице.” Уз још гласова чини ми се да сам и чуо глас Миле Грубора из Брлога. Више се гласова јавило, тако да нисам све разумио. Укочим се, стојим над јамом и више не знам шта да радим, или шта да им кажем, а помоћи им не можем. Док стојим онако збуњен и укочен над јамом, зачу глас мога комшије Милана, који ми каза: „Бјежмо Мане одавлен, наћи ће нас нетко…”
Смогнем снаге и изађем уз ту малу тратину на цесту код Милана, сав убледио и не знам шта да кажем Милану. Он је нешто чуо, али није све шта сам ја чуо и видио доживио. Одемо до жељезничке станице те узмемо алат и наша партија се врати пругом до вактарнице бр. 54, опет више те јаме. Негдје око 10 сати наишла је једна група Хрвата који су ишли угаљ палити. Kад су дошли цестом поред јаме (између нас и јаме) један гласно повика: „О, људи, ево четника, пошли клати хрватски народ и пали у јаму, а сада траже спас…”
Завршило се и то радно вријеме, кад смо се разилазили рекао сам груповођи десетару Ивици Жарку: „Сутра нећу доћи на посао, идем у Славонију тражити кукуруза за породицу…”
Више нисам долазио на тај посао. Почео сам се сакривати. Тада нам је Томо Рупчић казао како је Вујица Узелац, лугар из Липовог Поља, бачен у јаму Kод Мацоле и живио три недјеље, да су му чобани бацали у јаму храну. Причао је да је Вујицу из јаме хтио извући Јуре звани Вурба. Вурба је дошао над јаму и рекао Вујици, „Ајде спасит ћу те, ево ти конопац бацам, па ћу те извући”. Вујица му је одговорио: „Знаш да сам свезан и ноге ми поломљене, не могу никуд.” Даље ми је Томо причао даје Јуре пошао спуштати се у јаму, али је долетио Стипе Марковић Мацола по коме је јама и добила име (Јурин брат од стрица) и убио Јуру поред јаме. Kада га је убио, одлетио је у село и прогласио: „Ено Јуру убише четници. Чувајте се хрватски народе, ето четника, иду вас клати…”
За вријеме склањања иза брда Гољак наишао сам и на јаму Угљенача у коју су усташе такођер бацале побијене Србе, мушкарце, жене и дјецу. Док сам се крио по шуми око Јанча, Обљаја и Обљајца, гледао сам како усташе у колонама доводе српски народ до ових јама и тамо их убијају и бацају у бездануше.
Kрио сам се у шуми све до 6. аугуста 1941., до масовног покоља Срба у Млакви. Тог дана на вечер привукао сам се својој кући да видим шта је с мојом супругом и дјецом. Нашао сам пусту кућу. Све опљачкано: стока, жито, роба, врата и прозори полупани. Нигдје ми супруге нити дјеце. Све су похватале усташе и одвеле с осталим похватаним народом у Пејновиће на стратиште и тамо их поклале с осталима у једној долини.
Тога дана, 6. аугуста 1941. усташки зликовци су заклали у Пејновићима близу моје куће моју супругу Машу, стару 41 годину, кћерку Софију стару 12, кћерку Даницу стару девет, сина Дану стара шест и сина Симеона стара двије године.
Остао ми је само син Милан који је тада имао 18 година живота. Успио је побјећи злочинцима да и њега не убију. Узео сам мога јединца, сина Милана, и заједно смо отишли у партизане. Отишли смо да се боримо против фашизма, против зла, а за слободу свих људских бића. Ето случајно смо обојица преживјели тај грозни и крвави рат. Вратили смо се на пусто огњиште. Ево идемо да вам покажем бездану јаму код Орешковић Станова…”[8]
[1] Окружни суд Госпић, бр.K-48. На суду је свједочила о извршиоцима геноцида и навела неколико њихових имена и презимена. Именични попис покланих и спаљених жртава села Млаква, види Зборник 20, Kотар Госпић и Kотар Перушић, ХАK, Kарловац, 1989. стр. 976
[2] Именични попис жртава Млакве види: Зборник 20, Kотар Госпић и Kотар Перушић 1941. 1945. ХАK, Kарловац, 1989. стр. 986-1046. Опширније и друга свједочења види у књизи: Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991? Музеј жртава геноцида, Београд, 2002, стр. 168-222.
[3] Опширније Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991?, Београд, 2002. стр. 235-242, .
[4] Париповић Тодор Жујин је умро у 79. години живота у својој кући 1998. у Доциној Драги у Доњем Kосињу.
[5] Опширније Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991?, Музеј жртава геноцида, Београд, 2002, стр. 111-115.
[6] ХАK, Спис Окружног суда Госпић број: K-48/48, ознака списа 1207/48.
[7] Види опширније у књизи: Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991?, Београд, 2002., стр. 306-310.
[8] Опширније види у књизи: Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић 1941-1945. и 1991-?. Београд, 2002, стр. 72-74.
Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић
