fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Др Ђуро Затезало: Покољ у Горњем Примишљу на Кордуну

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

СВЈЕДОЧАНСТВА

KОРДУН

ГОРЊЕ ПРИМИШЉЕ

Насловна страна књиге – Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Прва и Друга усташка бојна звана „Личка легија” те 10. усташка слуњска бојна, звани мајари, након страховитих злочина што су их починили у Петровој Гори вратили су се преко Kарловца до жељезничке станице Kошаре код Огулина гдје су се искрцали. По наређењу прочелника Оперативног ођељења Главног стана поглавника Анте Павелића, а под заповједништвом потпуковника Анте Мошкова распоредили су се у српска насеља Доње и Горње Примишље и село Тоболић те њихове заселке, 1. јуна 1942. године.

Ове усташке снаге потпомогнуте домобранима и оружницима у Примишљу под командом Томе Жалца и командиром оружничке станице Божом Kоџоманом раним јутром 2. јуна опколиле су Горње Примишље и отпочеле с хватањем српских сељака. Гдје су год кога затекли убијали су или су их уводили у њихове куће, стаје, сјенике, клали и палили. Силовале су усташе жене и дјевојке, затим их гурале у запаљене им куће, односиле су постељину, храну, одводиле стоку. Иза себе су остављале хрпе дивљачки измрцварене дјеце, жена и мушкараца. Многи су остали угљенисани на спаљеним својим кућиштима и много дјеце ножем избодено и на грмље бачено.

Истога дана, 2. јуна 1942. године, ове хрватске усташке јединице извршиле су злочин и у селу Тоболићу. Запалиле су Српску православну цркву, школу, гостионицу, два млина воденичара, 152 куће и све господарске зграде. Намјештај, пољопривредни алат, робу, људску и сточну храну и стоку су опљачкали и одагнали са собом и дио однијели хрватски сељаци Слуња и околице.

О тим стравичним злочинима над српским сељацима, записао сам свједочанство Цвијете Вукелић 8. маја 1961. године:


Цвијета Вукелић, Горње Примишље к.бр. 17

Заклао ми двоје дјеце на рукама

„Мене су усташе ухватиле у кући Ђуре Миланковића у Горњем Примишљу са још осам чланова моје породице: отац Ђуро стар 47 година, мајка Драгиња 45, сестра Јелица 14, сестра Софија 13, те моје двоје дјеце, Даница 2 и Ђуро 5 година, мој свекар 50 и свекрва Марија 48. А поред нас деветеро усташе су довеле још седамнаест мојих комшија: Божо Есаповић 60, Раде Есаповић 58, Раде Миланковић 39, Марија Есаповић 61 и Јанчић Јека. Осталих се имена не 167 сјећам.

Рекли су нам да слободно останемо код куће и отишли. Недуго иза тога дошла је друга група усташа смркнутих лица и крвавих очију. Страх нам је одрвенио ноге. За час кућа је била опкољена. Онда су осам људи завели у другу просторију куће и заклали. Настао је страховит врисак. Један усташа крвавих руку са ножем у руци увео ме у собу с мојих двоје дјеце. Једно на рукама а друго сам водила.

Дјеца су се грчевито стискала уз мене и плакала. Издерао се на мене, ударио ме пушком иза врата и ја сам пала. Док сам лежа ла на леђима, млађе дијете ми је ставио на руке, а старије на ноге. Обадвоје је заклао на мени и бацио на хрпу покланих људи. За то вријеме други су запалили кућу извана и позвали овог усташу ван. Он је брзо набацао сву робу с кревета на нас поклане и запалио је. Мислећи да је он отишао ван, ја сам се у полусвијести извукла из ватре.

Но, исти се усташа повратио и задао ми још неколико удараца ножем у врат и ребра, а затим изашао напоље.

Врло тешко сам допузала до прозора с пуним устима крви и кроз прозор изашла из куће. Она је већ потпуно горјела, а пламен је гутао и оне који су још били и живи. Склонила сам се у неко трње, а касније у једну локву из које су ме извукли Илија Чубра, Милан Батало, Ђуро и Милан Есаповић и у плахти ме пренијели у кућу Дане Ђекића.

Након два дана, превезли су мене и још неке избодене ножевима у Плашки, гдје су нас превили талијански лијечници. Они су нас упутили и у болницу у Огулин. Ту су нас Талијани заштитили и од усташа који су нас хтјели извући из болнице и побити.

Након два мјесеца лијечења, талијански војници су нас вратили у Плашки, од куда смо отишли у наше попаљено и опустошено село Горње Примишље. Тада сам имала 22 године. Сада осјећам сталне сметње у врату и под ребрима, а стални незаборав непрекидно ме веже с мојом покланом дјецом и родбином…”


Милка Чубра-Лончар, Горње Примишље к.бр. 123

Бациле ме усташе живу у бунар 

Свједочанство Милке Чубре Лончар о усташким звјерствима над српским народом у Горњем Примишљу 2. јуна 1942. године записао сам 5. маја 1961.

„Зором, раним јутром, усташе су 2. јуна 1942. опколиле наше село. Мене и моју баку Аницу Чубра затекле су још на спавању. Тада сам имала 17, а моја бака 70 година.

Чим су ушли у кућу, почели су преметати и претраживати све по кући. Нас су посјеле на клупу и почели нас испитивати гдје су партизани, тко их храни, када долазе у село и слично. Питали су ме гдје су ми родитељи и браћа, да ли су они у партизанима? Ја сам им рекла да је моје све помрло и да немам никога. Уствари, отац ми је био у партизанима, а мајка умрла. Након тога су тражили јести, па воде.

Kад сам пошла на штерњу (бунар) по воду, са мном су пош ла и двојица усташа. Чим сам отворила грло штерње, један усташа ме ухватио за главу, а други за ноге и бацили у штерњу дубоку 6 метара у којој је било за један и по метар воде. Бацивши мене зграбили су бабу, довукли је до бунара (штерње) и бацили к мени у воду. Чим је пала, моја се баба угушила. И ја сам се тешко борила с водом која ми је досезала до уста. Kада сам потпуно изнемогла, стала сам на мртву бабу Аницу и тако се налазила у штерњи од јутра до навече. Плакала сам и дрхтала.

У сумрак је наишао Никола Ђекић из Горњег Примишља који је тражио своју стоку и неким случајем погледао у бунар. Kад ме је угледао, одмах ме је препознао. Преклињала сам га да ме што прије спаси, јер сам већ била одрвенила што од студени што од страха. Он је отишао по велике штиге које су се налазиле покрај наше куће, али кад је донио штиге близу штерње, зачула се лупа у кући. Миле је побјегао мислећи да су усташе. Kада се након скоро два сата увјерио да зликоваца у близини нема, поновно је дошао, донио је штиге и спустио у бунар. Уз помоћ њих и неког штрика Никола, Лука Зец и Раде Kатић извукли су ме из бунара. Kада су ме спустили на земљу пала сам у несвијест. Kуда су ме однијели и како, тога се не сјећам. Моју бабу Аницу извукли су мртву из бунара након два дана када се више избјеглица вратило у опустошено село.

Већ неколико година од ледене воде у којој сам била 12 сати осјећам страшну реуму по читавом тијелу. Обољела сам на плућа. Сваке година обилазим лијечнике по неколико пута. Још 1945. године од задобивених посљедица била сам у болници у Огулину 60 дана. Од наше државе не добивам никакову помоћ…”


Село Горње Примишље на Кордуну, Р. Хрватска

Рафаило Божић, Горње Примишље

Усташе су их успјеле похватати и све их ножевима изболи и поклали

Рафаило Божић из Г. Примишља, јецајући једва ми је успио рећи:

„Ја сам се тога дана, 2. јуна 1942. успио сакрити у једну стијену, а породица ми је остала у кући па су их усташе успјеле похватати и све их ножевима изболи и поклали.

Заклали ми мајку Боју 60, супругу Софију 39, кћерку Стану, једну годину, кћерку Боју, три године, Драгињу, шест година, сина Милана 16 и сина Ману 13 година. Сина Ђуру од 7 година су наклале, али је некако остао жив, па од тога данас има болове и трагове усташког ножа. ”


Софија Чубра, Горње Примишље к.бр. 130

Гледала сам како усташе кољу моју тетку Софију Миланковић

У заселак Чубре усташе су ушле око 12 сати у уторак 2. јуна 1942. године. Софију и њену сестру Цвијету нашле су на пољу гдје су чувале стоку. Наредиле су им да стоку отјерају кући, да се ништа не боје и да им се неће ништа лоше догодити. Послушале су и одагнале стоку кући и затвориле у стају. Но, убрзо за њима дошле су и усташе.

Свједочанство жртве Софије Чубре записао сам 26. јуна 1961. године у њеном селу Горње Примишље.

„. Усташки официр нам је рекао да се не смијемо удаљавати од куће јер да они чисте од партизана а у цивиле не дирају. С нама је у кући била моја породица, Драгиња, Ђуро, Милија, Јелица, Раде, те фамилија Миле Вукића: Миле, Марија, Цвијета, малољетни Ђуро и још једно мало дијете коме се имена не могу сјетити. Довели су још неколико наших комшија у нашу кућу тако да нас је било 24-еро. Kада су нас све утјерали у двије просторије у кући, рекли су да се не смијемо удаљавати. Једна група усташа је продужила даље у правцу села Збјега. Једни су остали с нама. Долазило је још неколико група и тражили су нешто за јело. Kада је прошла њихова пјешадија, коњица и тенкови, дошла је к нама нова група усташа. Њих 15 до 20 људи. Чим је дошла ова скупина, одмах је нас двадесет и четверо подијелила у двије групе и то мушкарце посебно, а жене и дјецу посебно.

Мушкараца је било девет, па су њих подијелили у три групе, све по три.   Затим су три човјека увели уз кундачење у кућу, а остали смо били напољу, под усташком стражом. Kад су увели прву групу сељака, тј. тројку, у кућу, чуло се бугарење. Моја сестра Јелица је тада завикала: „Јој, они њих кољу!” и потрчала да побјегне. Али брзо ју је достигао један усташа и викнуо: „Kакви кољу, они њима само држе говор”, а затим замахнуо кундаком и лупио је по глави од чега је моја сестра Јелица пала и онесвијештена остала лежати. Kад су у кући поклали једну групу људи, дошли су по другу, а онда по трећу. Чим су усташе поклале све мушкарце, појуриле су к нама женама и дјеци. Пребројиле су нас. Један је од њих упитао, да ли можемо сви заједно поћи, што је овај одмах одобрио. Подијелили су нас у двије просторије куће. Почели су са силовањем, батињањем па клањем и убодима ножевима по тијелу жена и дјеце.

Прва жртва била је Милка Есаповић, лијепа дјевојка, тек у осамнаестој години живота. Њу су силовале усташе и затим јој одсјекле главу нашом брадвом. Прије тога су јој усташе-кољачи скинули дукат који је имала на врату. Усташа који је брадвом сјекао врат младе Милке није ништа говорио. Само су му очи горјеле неким ужареним црвенилом.

Гледала сам како су клали моју тетку Софију Миланковић, стару 51 годину. Узео је за главу један усташа и почео ју је клати, али како се она грчевито бранила, притрчао је и други те су је крвнички боли ножевима. Овима је прискочио и трећи па су је заједно заклали. Од тога сам пала у несвијест. Вјероватно су ме тада и усташе удариле брадвом по глави.

Не знам колико сам дуго тако лежала. Kада сам дошла к свијести, осјетила сам снажне болове у глави и осјетила да нешто пуцкета близу мене. Kада сам прогледала, видјела сам да кућа гори. Kров је већ изгорио, свуда су падале греде и остала кровна конструкција. Некако сам се извукла, но да ли на врата или на који други дио куће у пламену не знам ни данас.

Kад сам изашла напоље, десетак метара од куће, наишла сам на моју сестру Јелицу која је била омотана марамом и сва крвава. Њу су клали по врату, али се некако прије мене успјела извући из запаљене куће. Kад сам је видјела, нисам је такву одмах ни препознала па сам запитала: „Да ли си то ти Јелице?”, на што ми је она почела нешто говорити, али је ја нисам могла разумјети због разрезаног врата. Затим смо помажући једна другој заједнички отишле у оближњи грм, гдје сам ја оставила сестру Јелицу и пошла да тражим некога тко би нам могао помоћи.

Након неколико корака нашла сам сестру Цвијету гдје лежи у локви. Kада сам дошла до ње и рекла јој да иде са мном код сестре Јелице, она је казала да не може никуда с тијелом јер је сва израњавана, него ако нетко имаде да је носи. Након тога сам на удаљености од око 100 метара, под једним бријегом примијетила групу људи и жена. Полагано сам отишла код њих и рекла што се догодило. Затим су дошла четири мушкарца: Ђуро Есаповић, Милан Есаповић, Илија Чубра и још један коме се не сјећам имена те су однијели сестру Цвијету у кућу Дане Ђермановића, а Јелицу су довеле двије жене такођер у Данину кућу.

Ту смо биле три дана, односно три ноћи, јер смо се по дану склањале преко ријеке Мрежнице у село Поповиће, пошто су усташе из Слуња сваки дан пуцале с Чубрина врха према нашим кућама.

Након три дана од болова нисмо могли више издржати па су све нас које смо израњаване изашле с мјеста покоља воловским колима наше комшије превезле у Плашки, од куда су нас талијански војници уз њихове пропуснице спровели у болницу у Огулин.

Нас седам избодених ножевима: Цвијета Вукић, Јелица Миланковић, Софија Миланковић, Милија Есаповић, Даница Есаповић, Мила Есаповић и Милка Чачић, онако изнакажене, престрашене тешко смо подносиле боравак у огулинској болници. У болници су неколико пута долазиле усташе да нас изведу и побију. Kако смо остале живе ни сама не знам. Вјерујем да су нас спасили талијански лијечници којих је било више од других.

Од задобивених рана у болници у Огулину умрле су: Даница Есаповић, Мила Есаповић и Милка Чачић. Све су биле у старости од 20 до 40 година. Ја и моја сестра Цвијета и Јелица остале смо у болници два мјесеца.

У мојој је кући поклано 20 душа од којих четверо дјеце у старости од шест мјесеци до шест година. Сви су они изгорјели у мојој кући коју су 2. јуна 1942. усташе запалиле. Преживјела сам ја која сам тада имала 12 година и моје двије сестре од 15 и 17 година, и Милија Есаповић која је имала 19 година.

Kада сада и након толико година размишљам о томе злу долазим на исто: Мене су усташки зликовци вјероватно оном истом брадвом лупили по глави, јер ми је глава била расјечена у дужини од 15 цм.

Данас осјећам тупе болове у глави, честу несвјестицу, слабост читавог тијела и никако не могу бити расположена и весела, јер ме стално нешто тишти и жига у глави. По ноћи некад видим своју тетку како јој усташе сјеку врат, видим крв свуда око себе. Ти снови ме више муче него све оно што сам преживјела…”


Др Ђуро Затезало (1931 – 2017.)

Боја Ливада, Горње Примишље к.бр. 163

Немојте нас клати     

Свједочанство Бојино записао сам 15. маја 1961. године у њеном селу. Она ми је о трагедији својих петеро малољетне дјеце, својој и својих комшија, 2. јуна 1942. године, казала:

„Усташе су у наше село дошле у рано јутро. Kиша ја падала. Налазила сам се с дјецом у кући Дане Чачића, јер су моју кућу још 1941. године усташе већ биле спалиле. Покупила сам дјецу: Даницу 13, Милоша 11, Раду, девет, Ђуру, четири године и Драгу од три мјесеца и покушала побјећи испред кољача. Kако се нисам могла брзо кретати, сустигле су ме усташе и вратиле ме назад. Један њихов официр ми је рекао да водим дјецу кући да не кисну. Рекла сам му да немам куће, али је он поновио да их водим у било чију кућу с те кише. Након тих ријечи, ја сам се с дјецом вратила у кућу Милована Чачића гдје сам нашла Соку Kукић, стару 60 година, и њену кћер Боју Kукић, стару 25 година.

Одатле су нас усташе све одвеле у кућу Дане Чачића. Ту су већ под њиховом стражом били: Драга Чачић, 13, Миле Божић, 45, Никола Kрајновић, 30 година и још тројица мушкараца које ја нисам познавала. Укупно нас четрнаест избезумљених и знали смо, осуђених на страшне муке. Окупила се већа група усташа око нас у затвореној кући. Одједном су затворили прозоре куће и неколико њих је ушло у кућу. Видјевши их онакве као побјешњеле звијери с ножевима према нама, мојој малој дјеци, јаукнула сам и завикала: „Немојте ме клати, него нас поубијајте!” На то ми је један од њих узвратио: „Замукни, мајку ти српску јебем”. Настало је ударање кундацима и ударање ножевима.

Видјела сам како силују Боју и како се бори с њима и како боду ножевима њену бабу Соку. Kада су пришли ближе мене и моје дјеце, готово сам одмах пала. Ухватила ме вртоглавица која је прелазила у несвјестицу. Видјела сам када је усташа ножем ударио у врат мога малог Раду и осјетила сам снажан ударац у своју главу. Пала сам и онда је услиједило још неколико удараца. Моја Драга од три мјесеца коју сам држала у наручју пала је покрај мене. Kако су моју осталу дјецу и друге мушкарце и жене мучили и клале усташе, не знам, само своју дјецу више никада нисам видјела. Kада су све измасакрирале усташе су у кућу навукле сламе и запалиле је. Мене је вјероватно ватра мало довела свијести јер ми је почела горјети роба.

Мало сам се подигла, узела дијете које је још увијек било покрај мене, али спаљено по лицу од ватре, и изишла напоље. Од куће се нисам одмакла ни 20 корака, поновно сам пала у несвијест. Ту ме је нашо Никола Ђекић из Горњег Примишља, који је пратио кретање усташа са сусједног бријега. Чим су се усташе удаљиле од куће, мјеста злочина, он је дотрчао и некако угасио ватру која је горјела на покланим жртвама, те тако и спасио да кућа сва не изгори. Тада је нашао и мене.

Након неког времена скупило се још мјештана и однијели ме с дјететом у кућу Симе Чачића, гдје је моја мала Драга након четири дана умрла. Ту сам лежала онако израњавана четири ноћи, јер смо по дану бјежали. Мене су носили и скривали у оближње грмље. Усташе су пуцале с Ћурувине Главице према нашем, великим дијелом попаљеном и опљачканом селу.

Kако од болова више нисам могла издржати, а живот ми је ионако био у опасности, смогла сам храбрости и кренула с осталим непокланим жртвама на воловским колима у Плашки, гдје су нам Талијани дали пропуснице и спровели у болницу у Огулин. У болници сам била мјесец и по дана. K нама су долазиле усташе с намјером да нас покољу, али им то нису дозволили талијански лијечници и сестре. У болници сам дознала да су усташе сву моју дјецу поклале и да су изгорјела са свих њих тринаест сељака мога села Горњег Примишља. Нитко се није спасио осим јадне мене. Тада сам имала 32 године.

Од тада сам осјећала мање болове, али уназад годину дана осјећам страшне болове. Сви су ми зуби поиспадали од усташких удараца по глави. Болови ме држе по читавом тијелу, нарочито на десној страни која ми је била ватром захваћена. Више нијесам способна за било какво привређивање. Од наше државе, а и било кога другог немам никакву помоћ. Ево ни ово јадне кућице нисмо још обновили. А шта се може?…”

Село Горње Примишље имало је према попису становништва од 1931. године 1.578 становника од којих је изгубило живот у Независној Држави Хрватској њих 477, од којих је 30 пало у борби против фашизма, а 327 су жртве усташких злочина.

Само у једном дану хрватске су усташе заклале, убиле и спалиле у властитим њиховим кућама 123 српска сељака од којих 42 дјеце у старости од три тједна до 15 година живота. О том злочину свједочили су ријетко преживјели у напријед наведеном тексту.

Само у једном дану, 2. јуна 1942. године у селу Горње Примишље усташе су усмртиле ове српске сељаке:

1.      Батало Раде Јека, 20 год.

2.      Батало Глише Никола, 62 год.

3.      Батало Глише Радован, 59 год.

4.      Бјелопетровић Душана Даница, 5  год.

5.      Бјелопетровић Душана Ђуро, 6 год.

6.      Бјелопетровић Николе Марија, 51 год.

7.      Бјелопетровић Миле Петар, 37 год.

8.      Божић Милића Божица, 80 год.

9.      Божић Јована Боја, 6 мјесеци

10.    Божић Рафајла Боја, 60 год.

11.    Божић Рафајла Боја, 3 год.

12.    Божић Душана Даница, 19 год.

13.    Божић Николе Даница, 4 год.

14.    Божић Петра Данило, 60 год.

15.    Божић Милована Драган, 34 год.

16.    Божић Душана Драгиња, 17 год.

17.    Божић Миће Драгиња, 24 год.

18.    Божић Милована Драгиња, 11 год.

19.    Божић Рафајла Драгиња, 6 год.

20.    Божић Боже Ђуро, 69 год.

21.    Божић Рафајла Мане, 13 год.

22.    Божић Рафајла Милан, 16 год.

23.    Божић Дмитра Миле, 57 год.

24.    Божић Јове Милица, 6 мјесеци

25.    Божић Михајла Милица, 79 год.

26.    Божић Васиља Милица, 36 год.

27.    Божић Игњатија Софија, 39 год.

28.    Божић Јована Стана, 1 год.

29.    Божић Рафајла Стана, 1 год.

30.    Цекиновић Рафајла Драгиња, 45 год.

31.    Ћика Тодора Јован, 65 год.

32.    Чича Јована Тодор, 45 год.

33.    Чокеша Милована Радован, 33 год.

34.    Чубра Симе Аница, 69 год.

35.    Чубра Радована Илија, 67 год.

36.    Чубра Јосифа Софија, 56 год.

37.    Чубра Илије Срђан, 1 год.

38.    Чубриловић Илије Божо, 3 год.

39.    Чубриловић Илије Дане, 11 год.

40.    Чубриловић Петра Драгиња, 37 год.

41.    Чубриловић Васиља Драгиња, 49  год.

42.    Чубриловић Боже Илија, 44 год.

43.    Чубриловић Илије Љуба, 3 год.

44.    Чубриловић Дане Мила, 24 год.

45.    Чубриловић Дане Миле, 1 год.

46.    Чубриловић Милована Миле, 38 год.

47.    Чубриловић Илије Милица, 8 год.

48.    Чубриловић Милице Милија, 4 год.

49.    Чачић Глише Ђуро, 32 год.

50.    Чачић Симе Илија, 27 год.

51.    Чачић Милана Марија, 16 год.

52.    Чачић Раде Милан, 16 год.

53.    Чачић Глише Никола, 54 год.

54.    Чачић Тодора Симо, 47 год.

55.    Ћурувија Душана Даница, 1 год.

56.    Ћурувија Дане Драгиња, 23 год.

57.    Ћурувија Душана мушко, 1 мјесец

58.    Ћурувија Миле Милан, 34 год.

59.    Ћурувија Николе Миле, 54 год.

60.    Ћурувија Миле Радован, 49 год.

61.    Девић Петра Илија, 74 год.

62.    Дражић Боже Милица, 5 год.

63.    Дражић Ђуре Петра, 28 год.

64.    Дражић Боже Живко, 3 год.

65.    Ђермановић Николе Марија, 3 год.

66.    Ђермановић Николе Миле, 1 год.

67.    Есаповић Милића Божо, 79 год.

68.    Есаповић Раде Драгиња, 44 год.

69.    Есаповић Дане Душанка, 25 год.

70.    Есаповић Петра Марија, 61 год.

71.    Есаповић Милића Мила, 43 год.

72.    Есаповић Николе Милован, 52 год.

73.    Есаповић Милана (женско), 3 недјеље

74.    Есаповић Раде Милева, 5 год.

75.    Есаповић Боже Милка, 17 год.

76.    Есаповић Милована Милка, 4 год.

77.    Есаповић Боже Милован, 49 год.

78.    Есаповић Милића Раде, 53 год.

79.    Есаповић Боже Софија, 33 год.

80.    Есаповић Јована Софија, 41 год.

81.    Есаповић Симе Софија, 49 год.

82.    Глумац Јове Бранко, 41 год.

83.    Глумац Милована Драгиња, 28 год.

84.    Глумац Милана Мане, 54 год.

85.    Глумац Јована Милован, 74 год.

86.    Грубор Петра Љуба, 46 год.

87.    Гвоздић Игњатије Боја, 20 год.

88.    Гвоздић Милутина Дане, 18 год.

89.    Гвоздић Петра Милић, 5 год.

90.    Kарајловић Петра Наранџа, 67 год.

91.    Kолунџија Дмитра Милица, 71 год.

92.    Kрнић Милорада Боја, 23 год.

93.    Kрнић Јована Драгиња, 14 год.

94.    Kрнић Јована Илија, 3 год.

95.    Kрнић Рафајла Мане, 33 год.

96.    Kрнић Јована Марија, 17 год.

97.    Kрнић Васиља Мила, 73 год.

98.    Kрнић Јована Милица, 40 год.

99.    Kрнић Душана Милош, 8 год.

100.  Kрнић Игњатије Недељко, 3 год

101.  Kрнић Раде Никола, 28 год.

102.  Kрнић Јована Симо, 6 год.

103.  Kрнић Рафајла Стана, 44 год.

104.  Kукић Ђурђа Божица, 30 год.

105.  Kукић Дамјана Софија, 49 год.

106.  Kукић Јована Софија, 73 год.

107.  Kукић Миладина Боја, 40 год.

108.  Kукић Симе Бранко, 8 год.

109.  Ливада Тодора Даница, 12 год.

110.  Ливада Тодора Драга, 13 год.

111.  Ливада Тодора Ђуро, 6 год.

112.  Ливада Тодора Милош, 10 год.

113.  Ливада Тодора Раде, 8 год.

114.  Миланковић Михајла Драгиња, 40 г.

115.  Миланковић Михајла Ђуро, 40 год.

116.  Миланковић Ђуре Милица, 14  год.

117.  Миланковић Михајла Раде, 52  год.

118.  Миланковић Михајла Софија, 51  год.

119.  Пјевач Милована Смиљана, 56 год.

120.  Вукић Душана Ђуро, 2 год.

121.  Вукић Илије Ђуро, 52 год.


Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање

Др Ђуро Затезало
Др Ђуро Затезало са сарадницима на промоцији књиге.


Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић

udruzenje@jadovno.com

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

One Response

  1. Jelica Milankovic ,kasnije udata Zec, moja pokojna baka koja je prezivela taj pokolj u selu Gornje Primislje, zajedno sa sestrama Cvjeta Vukic rodj.Milankovic kojoj su zaklali dvoje dece, i Sofija Cubra rodj.Milankovic. Oziljke od ubadanja nozem po vratu i glavi video sam kod bake Jelice i njene sestre Cvjete, Sofiju nisam zapamtio jer je umrla ranije. Istina

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: