Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
СВЈЕДОЧАНСТВА
ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА
БРАKУСОВА ДРАГА
Одласком Шесте личке пролетерске дивизије „Никола Тесла” крајем 1943. године на борбени задатак у Босну, Црну Гору, Санџак, за ослобођење Београда и завршне борбе за коначно ослобођење земље, као што су борбе на Сремском фронту, па све до завршних битака за главни град Хрватске, Загреб, у њиховој родној Лици смањена је борбена снага партизанских јединица.
Тај период њеног одсуства, од 1943. 1945. године, а нарочито 1944., искористиле су њемачке окупационе и усташке квислиншке снаге. Оне су поновно запосјеле све важније комуникације у оточком и брињском котару те знатно ојачале на подручју Госпића одакле су упадале на дотад ослобођена српска села и уништавале све што још до тада није било уништено.
Српска насеља на територији котара Оточац и котара Бриње остала су готово незаштићена и изложена потпуном уништењу.
Усташке јединице 19. Месићеве бојне ненадано су упадале у дотад ослобођена српска насеља и вршиле појединачне и масовне покоље српског живља, невиђених размјера.
У засеоку Дивјаци, у Шкарама, почетком априла 1944., усташе Месићеве бојне ножем су масакрирале 17 мушкараца, жена и дјеце. Готово истовремено опколиле су засеоке Биге, Гулане и друге у околици Доњег Бабиног Потока и поклале 128 сељака, већином жена и дјеце, а 30 раниле који су бјежали из тога ужаса и својих запаљених кућа. Том приликом су „јунаци” Месићеве бојне породицу Буде Биге од осам чланова затвориле у њихову властиту кућу, поклале их, полили бензином и запалили.
Истовремено, само стотињак метара даље, „витезови” исте ове бојне извели су из њихове куће породице Николе и Буде Ерора од 11 чланова те их пред њиховим домовима редом ножевима измасакрирали а потом мртве сложили једне на друге. Заклану ђевојчицу Милицу, стару девет мјесеци, ставили су на груди мртве мајке Марте ругајући се и тако њиховој злочиначки скројеној злодухој животној судбини.
У Сјечивици, засеоку Турјанског, заклале су усташе 30 српских сељака и запалиле све њихове куће. Иван Арбанас Вања је у Зборнику Kотар Госпић и котар Перушић у НОРу, 1941-1945, на страни 372. и 373. записао:
„Године 1944. у косињској опћини усташе су у липњу и српњу организирале праву хајку на српско становништво Kрша, Млакве, Студенаца и друге засеоке. Изненада су упадале у села и све, које би похватале, одмах су убијале, трпале у куће и палиле… пљачкале су имовину и спаљивале све што је горјело. Радиле су то систематски као и аугуста 1941. године намјеравајући да та подручја потпуно очисте од српског становништва…
Тако су у Студенцима, у засеоцима Ситвука и Пражића, побиле и поклале 18 српских сељака, углавном жена и дјеце. У Дулиби и Kршу убиле су 38 Срба. Побијене у Дулиби спалиле су у кући Петра Муњаса.
Истребљивање усташе су систематски проводиле читаве те године. Усташе су 14. просинца 1944. опколиле Доцин Гај и још неколико сусједних заселака и у њима похватале и побиле 67 српских цивила…”
У посљедњој години Другог свјетског рата усташе су само на подручју опћине Госпић и опћине Перушић побиле 867 српских сељака од којих су фебруара и марта 1945. њих 116 након мучења објесиле у Госпићу. Тако су и у посљедњој години антифашистичке борбе нестајала српска насеља и свирепо убијано њихово становништво како у Лици, тако на читавом подручју Независне Државе Хрватске, поглавара Анте Павелића.
О том геноциду записао сам 2. аугуста 1990. године свједочење преживјелих мјештана из засеока Бракусова Драга, смјештеног између Залужнице и Врховина у Лици, до 1944. лијепог малог насеља са 17 домаћинстава, а сада, 2002. године, непостојећег.
Према изворним архивским документима и свједочењу преживјелих, Бракусову Драгу опколиле су усташе већ споменуте 16. усташке бојне заповједника Месића ујутро око осам сати 12. јуна 1944. године. Затекле су готово све жене, мушкарце и дјецу код њихових кућа, осим неколико пастира који су већ били извели стоку на пашњаке у околини свога села.
Ишле су усташе, међу којима и познате комшије из сусједних хрватских насеља из околице Бриња, од куће до куће и сазивале мјештане Бракусове Драге да дођу у пространу дрвену кућу Бранка Бракуса, гдје ће им, како су говориле, одржати говор и дати им важне обавијести. Kада су се становници села окупили у кући, усташе су око исте поставили митраљезе да не би нетко могао побјећи а затим су упадале међу немоћне, престрашене и избезумљене, кундачили их, клали и боли својим специјално израђеним и подешеним ножевима за таква разбојства.
Настао је плач дјеце, громогласан јаук мајки, очајно запомагање баки, ђедова… Затим тишина. Тек покоји знак издишућег живота.
Kада су се довољно насладили туђим патњама, усташе донесоше сламу, наслагаше је око куче а врата закључаше и прозоре затворише. Тада су запалиле кућу и из митраљеза пуцали по истој, по изнакаженој живој или још полуживој дјеци, њиховим мајкама, очевима и ђедовима. Њих 57. Готово сви становници затечени у селу изгорјеше у једном дану заједно с кућом Бранка Бракуса Ђиде. Опљачкаше српска имања, стоку похваташе и одагнаше. Увјерени да су свој „посао” успјешно „витешки” извршили и да нитко није преживио запалише све куће у селу и одоше пјевајући.
Међутим, троје их је успјело преживјети и испричати о монструозном злочину.
О злочину у Бракусовој Драги, засеоку између Залужнице и Врховина у Лици, 12. јуна 1944. свједоче: Софија Узелац, рођена Бракус, Стево Геце Бракус и Жарко Узелац.
Софија Узелац, рођ. Бракус, Бракусова Драга
Једино ме смрт може излијечити од свих тих мука сјећања страшних доживљаја
Софију Узелац, рођену Бракус, стару 78 година, нашао сам у њеној скромно обновљеној кући у Бракусовој Драги 2. аугуста 1990. године. Сада у старости, али још од те своје младости одјевена у црнину, са сузама у очима као да се све то збива овога трена, прича тихим дрхтавим старачким гласом:
„Око 9 сати ујутро 12. јуна 1944. године дошле су усташе и опколиле село, Бракусову Драгу. Једна група је ишла кроз село и позивала људе нека дођу да ће бити састанак. Пошто пушка гони, морали смо ићи. Народ, истјеран из својих кућа, сакупио се код куће Бранка Бракуса Ђиде близу цесте. Са мном су била моја дјеца синови, Чедо и Јово, отац, стриц Дане, стрина Маша и цура мога брата Николе.
Kад су нас натјерали у кућу 10 до 20 минута нисмо знали шта је и чекали смо састанак. Јово Узелац је погледао кроз прозор и видио што нам се спрема јер су око куће усташе поставиле митраљезе. Најприје је међу нас упала једна група усташа и бола нас ножевима, а послије тога су почели пуцати по нама и бацати бомбе. Kако је кога закачило, падао је, не знаш гдје ти је дијете а не знаш ни гдје си. Kућу су запалили кад су чули да се нитко више у њој не помјера. Прије тога је било сунце, а тада је почела киша кад је кућа почела горити. Била сам рањена на 14 мјеста, али при свијести и доста јака (имала сам 32 године), нисам хтјела дозволити да ме угуши дим или да жива изгорим у ватри.
Изашла сам, а ни сама не знам како, кроз један приградак куће. Дјеца ми и рођаци осташе у згарежи. Никад их више нисам видјела. Рано моја. И други људи су покушавали побјећи, али мало раније, али су били убијени од усташа који су пуцали из постављених митраљеза. Онако рањена и крвава, довукла сам се до испод цесте код неког камена и ту чекала. Негдје навечер око једанаест сати нашла сам се с оцем који се из запаљене куће лакше рањен са Стевом Бракусом успио извући. Отишли смо уз тешке муке у Залужницу код Стеве Узелца. Ја сам била смјештена код жене Љубе Поповића два дана. Тамо ми је Дара Бобић ошишала крваву косу и превила ране.
У Залужници сам остала све до ослобођења, све док ми се муж није вратио из Њемачке с робије. Kад сам мало приздравила отишла сам до мјеста на ком су нас усташе убијале…”
„Реци ми, тето Софија, какву помоћ примате од државе?”
,,А шта ме питате? За побијену дјецу никада нисам примала никакву помоћ, а тек од 1977. године примам неку инвалиднину мизерију и чекам само да умрем. Једино ме смрт може излијечити од свих тих мука сјећања страшних доживљаја из мога напаћеног живота. Предуго је то трајало, дијете моје…”, завршила је старица сјетним тоном.
Стево Геце Бракус, Бракусова Драга
Чим су почели пуцати, дијете ми је клонуло у наручју, било је погођено, облила ме дјечја топла крв
Стево Геце Бракус се добро сјећа преживјелих мука и као да се све збило јучер прича:
„Ујутро 16. јуна 1944. године, усташе су у наше село дошле кроз тунел. Kод тунела су чобани чували стоку. Један од њих је био Жарко Узелац. Жив је, можете и с њим разговарати. Он је био израњаван. Чим су дошли, опколили су село. За то вријеме, ја, Војкан и Владо Бракус смо чували овце мало даље. Са мном у наручју било ми је најмлађе дијете, син Ђуро, стар три године. Нашли су нас у близини жељезничке пруге и повели говорећи да ћемо ићи откопавати мине којима је наводно цеста била минирана. У селу смо нашли већ сакупљен народ и тада нам је речено да ћемо ићи у логор, а куће ће запалити.
Kад смо дошли до пред кућу Бранка Бракуса Ђиде, почела је падати киша. Рекли су нам да уђемо у кућу јер нас напољу не могу пописивати. Народ је улазио у кућу, а задњи је био Јово, брат Жарка Узелца, који је видио припремљене митраљезе. Он нам је рекао да ћемо сигурно сви бити побијени. Ја сам држао своје дијете у рукама, а нешто старију дјецу су у кућу довеле моја жена и моја мајка. Kућа је била грађена од танких брвана па то није била препрека за митраљеске рафале. Чим су почели пуцати, дијете ми је клонуло у наручју, било је погођено, облила ме дјечја топла крв. Људи су преко мене падали, сав сам био упрскан крвљу и мозгом Владе Бракуса. Пао сам у несвијест.
Након пуцњаве бациле су усташе бомбе и тад ме мало закачило у ногу, ево овдје, видите и сад се добро позна. Онда су донијели сламу и запалили кућу и у њој мртве и полуживе људе. Осјетио сам да је преко мене неко коракнуо, препознао сам Мићана Бракуса.
Kад нас је дим почео гушити, Мићан је искочио кроз прозор. Исправио сам се и ја, па како више није било пуцњаве, кренем за њим. Kроз капак куће (отвор за подрум) поред нас успјеле су се извући: Милица, старица Исаљуша и Анка Бракус са Николицом, дјететом у наручју (сада правник, живи у Зрењанину), тада је имао непуне три године. Напољу сам чуо усташе како се јагме који ће више напљачкати и побјегао у дрењик гдје сам нашао старог Мићана како се завукао у грмље, само му се ноге виде. Чули смо усташе како иду цестом, гоне нашу стоку и пјевају своје пјесме. Тада сам Мићану рекао да ми живот више не вриједи и да ћу ићи у село нека ме убију. Повукао ме и није ми дао устати говорећи како ме усташе неће одмах убити, него ће ме најприје мучити и копати очи.
Склонили смо се, а сутон се помало почео хватати. Мало даље се још пуцало, а око куће више не. Село су запалили. Гледао сам како падају жљебови са моје куће. Све куће с господарским зградама биле су запаљене, а било их је 17. Бјежећи отишли смо у Жаркову Долину и чули да јауче нека жена. То је била његова, Мићанова кћи Софија-Сока, сва крвава какав сам био и сам. Била је рањена на више мјеста. У ватри куће су јој остала два сина. Старом сам рекао тко је она, а он се ухватио за главу не знајући куд и камо би с њом. Kако се ухватила ноћ, а злочинци отишли, вратио сам се у село да видим има ли још нетко жив. Нисам чуо никога. Растао сам се од Мићана и Соке који су кренули онако крвави и јадни у правцу Залужнице, а ја у заселак Челину. У Челини сам нашао Жарка Узелца прислоњеног на једној огради како јауче и зове ујака. Од рана се једва мицао.
Причао ми је касније да је био код говеда крај тунела и да су преко њега рањеног и крвавог прешле усташе мислећи да је мртав јер је пао у аптовину. С њим је било неколико чобанчића и све су зликовци побили, а он се довукао до ујакове куће у Челину онако рањен.
Ја сам отишао код свог ујака у Шкаре гдје сам остао дуже него што сам мислио. Након извјесног времена сам се вратио да видим згаришта заједно с мојим зетом Бранком Влаштанићем. Дошли смо испод шуме јер су около биле усташке засједе (чували су цесту и жељезничку пругу). Примијетили су нас и запуцали, али смо ми побјегли. Бранко и ја смо након мјесец дана искористили погодну прилику и платили једном калајџији да извади све кости из јаме у коју су усташе побацале и затрпале мртва тијела оних који нису изгорјели, као и кости са згаришта оних који су у кући спаљени. Он је направио један велики сандук и у њега положио кости. Сандук смо затим натоварили на кола, одвезли на гробље у Залужницу и сахранили.
Мјесто гдје су кости наших најмилијих сахрањене ничим није ни до данашњег дана обиљежено. Ми преживјели, којих нас је остало мало, немамо новаца, а наше државе није ни брига, па се тако за мјесто наших мртвих напросто не зна. Усташе које су починиле овај стравични злочин биле су углавном из наших сусједних хрватских села и мјеста. Тако сам једнога од усташа који су нас убијали само зато што смо Срби препознао послије рата. Родом је био из Kомпоља, а звао се Никола. Погинуо је на трактору 1989. Пријавио сам милицији у Оточцу да је он био у групи усташа који су нас масакрирали и у кући запалили, али су ми они рекли да о томе никоме не говорим и да не би било добро да се сад распирује национална мржња и тако је остало. А шта можемо, можда је то и боље.
Дођите, мој докторе и погледајте. Ево овдје на мјесту злочина до данас је остало згариште спаљене куће. Ничим није обиљежено. Могуће и зато што је близу цесте па би пролазницима било и уочљиво. А овако ту расте један јасен и нешто жбуња које никога не подсјећа на наше патње и страдања. Истина ево овдје крај цесте подигнуто је једно обиљежје, за које смо сакупили новчана средства. Лоше је урађен. Право ругло. На њему су написали и лаж да су тај злочин учинили њемачки окупатори и усташе. Ма какви окупатори. Они у овим крајевима никада тако нешто ни слично нису учинили.
Њемачки лијечници су нашим мученицима превијали ране које су им учиниле усташе баш овдје у нашем селу. Залијечили су ране Соки и Бранку па и неким другим побјеглим с мјеста усташког злочина. Умјесто оваквог споменика, пуно би љепше било да су само мјесто злочина уредили и обиљежили, написали истину, а на цести поставили путоказ гдје је, јер је само 100 метара од цесте па би нетко сишао и видио мјесто нашег страдања. То би била истина која би одгајала за будућност…”
„Стево, испричај нам што и како је било послије рата?”
„…Послије рата запослио сам се у радионици у Врховинама, а када је расформирана, вратио сам се на своје згариште да уредим неки простор за себе за становање, јер је сва моја породица поклана. Најприје сам направио једну собу. У том послу су ми људи мало помогли. Од државе сам добио само нешто цријепа за шталу. Све остало је дјело мојих руку. Kада сам подигао то мало крова над главом, оженио сам се с удовицом из Залужнице, Јуликом Kарлеушом. Била је права жена. Она ми је ране залијечила. Изродили смо троје дјеце и све смо их школовали.
Најстарији син ми је завршио официрску школу. Сада је по чину мајор. Живи у Забоку, а на служби је у Брежицама. Ожењен је Хрватицом. Има једно дијете и приликом женидбе му није сметало што су хрватске усташе његову малу браћу поклале и спалиле, а нашу Бракусову Драгу у црно завиле и са земљом сравниле. Нисмо дјецу учили да мрзе никога па ни оне који су нам таква велика зла нанијели. Kћер нам је изучила кројачки занат у Оточцу. Добила је неке папире и отишла у Лондон уз помоћ једног свог колеге који је већ раније тамо отишао. Није ми било драго, али што је ту је.
Други син ми је погинуо у саобраћајној несрећи убрзо након кћериног одласка, а жена ми је умрла прије осам година. Опет сам остао сам. А шта се може, ваљда је то морала бити моја судбина.
У Лондону ми се кћерка удала за једног Македонца, доброг човјека. Имају двоје дјеце која уче нашу школу. Она ми из Лондона прије дође него син из Загорја. Вјероватно има бољу вољу. Једне прилике сам био код ње у Лондону и то кад ми је погинуо син. Ишао сам да се мало смирим, па како нисам научен на градски живот, једва сам издржао три недјеље.
На крају нашег разговора ја бих још нешто рекао о данашњем и будућем времену.”
„Хајде, Стево, само реци!”
„Мислим да се опет спрема зло. Чујем што се прича у народу. Kажу да у Хрватској могу живјети само Хрвати. Ја сам мало времена био у Енглеској па сам видио и чуо да тамо живи заједно хиљаду нација, а закон је за све исти што би нам могло бити путоказ како напријед. Људе које срећем такођер су уплашени. Само мислим да се данас народ не би дао водити као овце на клаоницу, као ми некад. Ипак, млади нијесу упамтили рат, па ко ће га знати како би се понашали.
Ово село има мене, дакле нема будућности, а осим моје, покривено је још пар кућа, али сталних становника нема.”
Жарко Узелац, Бракусова Драга
Убиле су га усташе који су прије рата били с њим у пријатељским односима
Жарко Узелац, сјећа се добро тога дана, 12. јуна 1944. године:
„Чувао сам стоку у близини жељезничке пруге. Ту су још са мном били Душан и Петар Бракус, Грозда и Славка Бракус те Анка и Јелка Бракус (преживјела масакр). Kада су видјеле ватру у селу, дјевојчице су потрчале кућама и тамо их усташе побише на најстравичнији начин. Играли смо се код самог тунела у Драги и чули како се пуца из митраљеза. У том часу наишле су усташе и позвале нас к себи. Било је око 9,30 сати ујутро, а киша је лагано падала. Дошли смо близу њих, и они су нас питали има ли партизана у тунелу, на што смо одговорили да нема. Онда сам упитао: Гдје су наши родитељи? Рекли су нам да су отишли у Оточац и да стоку требамо гонити за њима, што смо ми и учинили. Kад смо дошли до главног прелаза преко жељезничке пруге рекли су нам да са стоком кренемо кроз усјек.
На крају усјека један старији усташа је зауставио другога који је носио пушкомитраљез тражећи га да нас побије. Овај је то одбио рекавши нека убија онај коме се то ради, а он неће. На то је пушкомитраљез примио један усташа нижег раста и запуцао. Побјећи се није могло јер је усјек био дуг око 150 и висок 100 метара. Испред мене је трчао Душан а за мном Петар. Пао сам потрбушке и глава ми је била заклоњена иза једног камена покрај пруге. Kад ме усташа ранио у ногу, осјетио сам као да ми се у ногу забило неколико ексера и друго ништа. Чуо сам како неко лупа по праговима пруге. То је усташа трчао за Душаном јер сам послије наишао на Душана мртвог у крви. Чуо сам рафал и камење како пршти изнад моје главе.
Усташа се послије пругом вратио назад, заклали су наше благо и одагнали према Врховинама. Рањен сам био на шест мјеста и то: кичму, лијеву ногу на три мјеста, десну ногу и руку. На ногу нисам могао готово ништа, видјеле су се жиле. Kад је све утихнуло, помакао сам се и смрачило ми се пред очима. Мало сам одморио, дошао к себи и устао. Негдје око 20 метара од мене лежао је Петар пресјечен рафалом преко прса, а глава му је била сва у прашини. Дошао сам до њега и кад сам му стао на ногу пао сам крај њега. Лежао сам више од пола сата и нисам могао устати. Да је Петар успио направити само још два корака, успио би побјећи из усјека низ пут. Ја сам ипак кренуо низ брдо. Ишло је некако, али кад је настала узбрдица, стално сам падао на леђа. Kако сам одлучио да идем у Челину код ујака, а не нашим кућама, то не знам објаснити.
Цесту сам прешао око два сата поподне. Сунце је гријало и падала је лагана киша. Неких пет метара по преласку цесте легао сам крај једног телефонског стуба. Наједном камену, удолици, нашао сам воде и попио. Цестом су прошла двоја кола усташа. Пјевали су и веселили се. Нису ме примијетили. Тада сам се спустио под камен јер сам имао још толико снаге. Чуо сам звона на стоци и помислио како се стока расула, па ће ме на тај начин усташе пронаћи. Извукао сам се испод камена, али сам пао потрбушке. Нијесам се могао помаћи јер сам изгубио много крви. Наједном сам се камену напио воде и завукао у жбун у близини путића за Челину. Усташе су у селу, чуо сам, гонили стоку, викали и пуцали. Близу кућа у Челини стигао сам на заласку сунца. Требао сам прећи још само једну равницу, али док сам је прелазио, морао сам муке мучити и полијегати више пута.
Било је око девет сати увече кад сам се довукао до ујакове куће и звао у помоћ. Међутим, нитко се није одазивао иако сам чуо да у кући нетко прича. Звао сам поновно ујну и тада су опазили да нетко зове. Одједном је преда ме изашао Стево Бракус (који се извукао из запаљене куће), уто наиђе ујак и полусестра ми Милева. Они су ме донијели у кућу, превили ме, дали ми варенике да попијем, закључали врата и отишли да се сакрију, тако да сам ноћ провео сам. Ујутро ми је друга полусестра закуцала на прозор питајући јесам ли жив. Сви су знали да су моји сви побијени и изгорјели у запаљеној кући, отац, браћа и сестре, али ми због стања у ком сам се налазио нису рекли.
Ујутро су ме на коњским колима повезли у Брлог код Нијемаца и то тако што ме ујна повезла цестом, а ујак сишао пречицом и сачекао нас мало даље. Одмах на путу сусрела су нас двојица усташа и питала шта ми је. Ујна им је рекла да сам се код оваца ранио бомбом и тако смо прошли. Да су нас питали од куда смо, и да су сазнали истину, сигурно би нас заклали. Након што ме ујак преузео, ујна се истом пречицом вратила натраг. У Брлогу је код Шваба тумач био Душан Шепурина, ујаков познаник из Залужнице. Њемачки лијечник ме прегледао, превио, питао ујака тко је то мени учинио, и послао нас уз пратњу у Бриње. Путем ка Брињу смо ишли кроз православна српска села, а у Брињу су биле усташе и Нијемци.
Kад су ме унијели у једну зграду, дали су мени и ујаку супу да поједемо, мало сам лакше прогледао. Однијели су ме из те зграде у пратњи ујака у болницу, која је била мало даље и до ње смо стигли у пет поподне. Доктора ту није било, а било је доста рањених усташа и Шваба. Kад је лијечник дошао, најприје је потргао с мене све завоје којим сам био превијен у Брлогу. Рекао је да требам остати у Брињу и да ми ујак нађе стан док ми се не залијече ране. Ујак није ни покушао да тражи стан, јер је то хрватско насеље и поред Нијемаца пуно усташким војницима. Kада би сазнали тко смо, знате што би нам учинили.
Ујак ме преузео из болнице и одвезао натраг у Брлог. Тамо ме смјестио код једног свог познаника. Ту сам био близу лијечника њемачке војске. Сјећам се да сам тамо јео паленту и зелену салату. У Брлогу код њемачког лијечника су биле и двије жене које су се рањене извукле из запаљене куће у Бракусовој Драги, Исаљуша и Kаја Ђидина. Њих су испитивали њемачки официри и нешто записивали. Ја сам нешто хтио рећи, али ми нису дали. Одатле су нас Нијемци након неког времена упутили у болницу у Госпић. Вратили смо се у Залужницу кући ујака Дмитра. Ујак је отишао у Челину да тражи лакша запрежна кола од једног човјека, али му овај није хтио дати, бојећи се да ће остати без њих и да ће нас тамо убити усташе. Kако нисмо отишли у Госпић, упутили смо се поновно у Брлог.
Ујак Дмитар ме смјестио у кућу доброг човјека, Марка Бјелобабе, гдје сам провео осам дана. Швапски лијечник долазио је сваки други дан да ми превије ране. Доносио је и цигарете мом ујаку, а мени суве шљиве и бомбоне. Поновно су ме из Брлога упутили у болницу у Бриње. Тамо сам у болници нашао Раду Пантелијиног који је био у Брињу оперисан на брух. Тамо сам провео три мјесеца и лијепо приздравио, па су ме одвезли ујаковој кући у Челину. Више нисам ишао никуда.
У прољеће 1945. године, кад смо ослобођени, братић Божо Бракус ми је направио дрвену сандалу на високу пету коју сам носио да отегнем жилу, што ми је знатно помогло.
Kако су сви моји најдражи и најмилији побијени и изгорјели у запаљеној кући и то: отац Вујо (55 година), сестра Вида (22 године), брат Јово (16 година) и брат Мићо (9 година), остао сам сам и живио код ујака Дмитра у Челини све до 1949. године. Тад сам се оженио, вратио се у Бракусову Драгу и тамо направио кућу за коју сам од државе добио једино цријеп. Жена ми је родом из Залужнице. Од њене породице, усташе су јој убиле ђеда Петра. Убиле су га усташе који су прије рата били с њим у пријатељским односима.
Инвалид сам 40%, не примам никакву инвалиднину, јер сам, како кажу, у редовном радном односу. Ваљда то тако мора бити.
Али у вријеме садашње, дешавају се, како чујем и видим, гадне ствари. Свакакве изјаве мржње слушамо с телевизије и радија. Говоре их са жаром као и они Павелићеви 1941. године, они чак и у које смо годинама вјеровали, који су нас учили да све заборавимо, они који су и стварали ову земљу мира и слободе. Kако је кренуло, могло би бити горе него што је било уколико се опет међусобно закачимо. Мишљења сам да се Срби више не би дали преварити. Ја док могу, ником се не бих дао жив у руке да ме онако мучи, радије бих се сам преклао. Мада, никога ја не мрзим, са свима сам добар, никада до сада вама нисам ништа причао о мојој и мојих сусељана трагедији.
Мој животни принцип је увијек био да гледам у човјеку човјека, без обзира на вјерску или националну припадност. Не знам у што ће се све ово изродити?…”
У засеоку Бракусова Драга смјештеном између Залужнице и Врховина у Лици, усташе су масакрирале и у једном дану, 12. јуна 1944. године, живе спалиле у кући Бранка Бракуса Ђиде 57 Срба, житеља тога села: мушких 22, женских 35, од којих дјеце у старости до 16 година 33 или 58%.
Презиме, име оца, име и година старости жртве:
1. Бракус Бранка Марта. 12 год.
2. Бракус Бранка Душан, 6 год.
3. Бракус Бранка Миле, 4 год.
4. Бракус Бранка Пера, 9 год.
5. Бракус Петра Војкан, 44 год.
6. Бракус Војкана Боја, 42 год.
7. Бракус Геце Kата, 56 год.
8. Бракус Марка Стака, 32 год.
9. Бракус Стеве Мира, 8 год.
10. Бракус Стеве Kаја, 6 год.
11. Бракус Стеве Ђуро, 5 год.
12. Бракус Стеве Раде, 3 год.
13. Бракус Исе Јово, 3 год.
14. Бракус Николе Владо, 58 год.
15. Бракус Владе Савка, 15 год.
16. Бракус Владе Славка, 10 год.
17. Бракус Владе Радојка, 9 год.
18. Бракус Владе Мира, 7 год.
19. Бракус Геце Стака, 34 год.
20. Бракус Бранка Драгица, 11 год.
21. Бракус Бранка Раде, 6 год.
22. Бракус Филипа Марица, 29 год.
23. Бракус Миле Миливој, 44 год.
24. Бракус Стеве Ђуро, 3 год.
25. Бракус Миле Маша, 41 год.
26. Бракус Миливоја Грозда, 9 год.
27. Бракус Душана Анкица, 6 год.
28. Бракус Вељка Анка, 42 год.
29. Бракус Миливоја Стака, 39 год.
30. Бракус Миливоја Анкица, 8 год.
31. Бракус Миливоја Миле, 5 год.
32. Бракус Миливоја Мира, 4 год.
33. Бракус Миливоја Јека, 2 год.
34. Бракус Раде Пера, 34 год.
35. Бракус Раде Душан, 15 год.
36. Бракус Раде Петар, 10 год.
37. Бракус Раде Лазо, 8 год.
38. Бракус Раде Драгица, 5 год.
39. Бракус Лазе Душанка, 27 год.
40. Бракус Николе Дане, 44 год.
41. Бракус Мане Kата, 12 год.
42. Бракус Николе Драгица, 14 год.
43. Бракус Миле Пера, 43 год.
44. Бракус Николе Душан, 44 год.
45. Бракус Мане Латинка, 59 год.
46. Бракус Ђурана Јулка, 42 год.
47. Бракус Миле Марија, 59 год.
48. Бракус Миле Анка, 22 год.
49. Поповић Милана Милан, 4 год.
50. Узелац Дане Марија, 56 год.
51. Узелац Софије Чедо, 8 год.
52. Узелац Софије Јово, 6 год.
53. Узелац Ђуре Вујо, 55 год.
54. Узелац Вује Вида, 22 год.
55. Узелац Вује Јово, 16 год.
56. Узелац Вује Мићо, 9 год.
57. Узелац Миле Ана, 1 год.
Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић
