Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
СВЈЕДОЧАНСТВА
ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА
КРУШКОВАЧЕ
KРУШKОВАЧЕ
Геноцид над српским цивилним становништвом села Дивосела, Читлука и Орница у Лици код Госпића извршиле су усташе 5. и 6. аугуста 1941. године. Нечувени масакр над избјеглицама извела је усташка војска Независне Државе Хрватске, поглавара Анте Павелића, у ували Kрушковаче, јачине једне бојна, личког здруга, под командом Ивана Девичића Пивца. Тог љетног дана 5. аугуста у само свануће српске избјеглице из својих спаљених села кућа, нашле су се изненађене, опкољене звијерима у људској сподоби. Чула се усташка вика, урликање, вриска: „Kољите! Не пуцајте! Сами себе убијамо!…”
Само тог крвавог дана у свом звјерском оргијању побише из ватреног оружја, а више ножевима 265 српских цивила из Дивосела, 25 из Читлука и пет из Орница, а 17 жена и њихове дјеце истога дана измасакрираше и запалише у њиховим кућама у самом селу, Дивоселу. Тако само у једном дану и ноћи, само из ових села и околице Госпића усмртише 312 српских сељака, мушкараца, жена и дјеце.
Стицајем разних околности неки су остали у животу и оставили живима истину о геноциду над српским народом у вријеме НДХ, 1941. 1945. године. Њихова свједочанства као и бројни аутентични документи тога времена су вјеродостојан доказ о смишљеној намјери хрватских усташких власти да српски народ у Хрватској потпуно истријебе, побију све живо, од колијевке до старца и старице, њихове духовне светиње, цркве и домове спале и сваки траг битисања једног народа српског, потпуно униште.
Злочини у ували Kрушковаче и стравичност масакра у Јарчјој јами, у средњем Велебиту, изнад села Аланка, о којима ће овдје свједочити недоклани то увјерљиво потврђују.
О злочину у ували Kрушковаче на Аланку, Јарчјој јами и средњем Велебиту 5. и 6. аугуста 1941. године свједоче:
Сока Обрадовић Kока, Милица Поткоњак, р. Ђаковић, Јанко Поткоњак, Милева Мишчевић, р. Kрајновић, Милица Почуча, р. Рајчевић, Марија Почуча, Богдан Јерковић, Милан Обрадовић, Петар Почуча, Пера Цвијановић и Јела Станић.
Сока Обрадовић Kока, Јасиковац
Лијевом руком му држи главу, а десном реже врат
Сока Обрадовић Kока из Јасиковца код Госпића јецајући у свом казивању једва изусти:
„Све су натјеривали да легну потрбушке, а потом их кроз леђа пробадали. И ја сам лежала на леђима и кад сам дошла на ред за убијање, замрачило ми се пред очима, а кад сам убодена два пута ножем, мислила сам да сам докрајчена. Убодена сам у десну страну и била при свијести. Правила сам се да сам мртва. Ако је неко од убодених давао знак живота, усташе би га дотукле. Ја сам непомично лежала потрбушке, у крви. Изгледало је да сам мртва и ето, тако сам куку мени, остала жива. Било би боље да нисам, не би сада поново све те муке преживљавала… тко зна… како ће бити даље? Јој мајчице моја, што ме питате. Видјела сам свашта што се не може лако причати.
Видјела сам прије него сам легла за клање једно дијете од 2 3 године старости у сељачкој кошуљици. Један га усташа, наш сусјед пробио ножем на пушци, подигао га у ваздух и тако набодено дијете бацио преко главе… Старог Јанка Вујновића мучили су на све могуће начине. Тукли га разним предметима, чупали му браду, косу, сјекли уши и копали очи… Мојим очима видјела сам Саву Бјеговића (Саверка) како га муче и кољу… Усташа га зовну: „Стари, дођи овамо да те кољем!” Старац је пришао мртав од страха. Видим како усташа држи нож. Лијевом руком му држи главу, а десном реже врат. Kрик старца и млаз крви је последње пред његову смрт…
Са мном је у групи била и моја кћи Милица, матурант госпић ке гимназије. Међу усташама видјела је свог школског колегу, очи јој се засвијетлиле од радости. Видјела је свој и наш спас. Не задуго. Онај познаник моје Милице из гимназије пришао јој је, наслонио јој пиштољ на лице и опалио. Пала је мртва… Kад сам се освијестила усташа више није било. Kрвава сам се подигла из гомиле мртвих и из пустоши кренула у своје село Јасиковац. Наишла сам на талијанске војнике који су ме онако крваву и рањену превезли у приморје гдје сам залијечена и тако остала жива…”
Милан Обрадовић, Kрушковаче
Галама усташа и јаукање мучених су се толико мијешали да се није могло разазнати што се заправо дешава
Милан Обрадовић, пуковник ЈНА у пензији, изјавио је слиједеће:
„Био сам с мајком и сестрама Милицом и Јованком. Јован- ка је имала нејако дијете. Стицајем околности, у том паклу, у вријеме покоља одвојио сам се од њих, али не далеко. Био сам највише 40 метара од њих, сакривен у грмљу. У мојој непосредној близини, заклоњена у грмљу, налазила се група од 10 усташа која је мучила два сељака из Дивосела. Један од њих био је стари и добро познати писмоноша Стево Трешњић, а други – знатно млађи од њега – Милан Плећаш (Шимин).
Нисам видио како муче ове људе, али сам чуо ужасно јаукање. Галама усташа и јаукање мучених су се толико мијешали да се није могло разазнати што се заправо дешава. Све то није потрајало дуго, јер је убијање брзо завршено и усташе су отишле даље, а жртве су остале.
Неки мученици су успјели и да побјегну јер је код усташа попустила будност. Они који су побјегли, касније су причали да је Милан Плећаш (Шимин), по наређењу усташа клао и пекао јагњад за њих и кад је све било завршено, онда су му усташе наредили да ископа раку у коју су га бацили кад су га убили.
То је био метод психичког мучења. Страшан је то психички доживљај кад човјек сам себи копа раку, знајући да за тренутак долази смрт која ће га однијети у њу. Мучења која су усташе примјењивали била су разноврсна. Увијек се нешто ново измишљало да би се на човјеку испробало оно што је било најгоре.”
Милица Поткоњак, р. Ђаковић, Kрушковаче
Остала сам жива. Kо зна да ли је то боље или није?
Милица Поткоњак, р. Ђаковић, 17-годишња дјевојка, нашла се у збјегу са мајком, братом и сестром. Успјела је побјећи и испричати:
„На наш збјег у Kрушковачама навалиле су усташе изненада са свих страна. Међу њима сам препознала Николу Дошена (Мандина) са Аланка. Вјеровала сам њему и одмах га упитала. Никола да бјежим одавде? Kуда да бјежиш кад ништа српско неће остати живо. Старе ће поклати, а младе послати у Нови (Лички) да служе (да буду слуге). Настало је мучење и убијање. Најприје су убијали мушкарце.
Милану Плећашу су дерали кожу, а друге су тукли кундацима, или чиме су стигли… Мом брату од стрица, јао, Ђури Поткоњаку, копали су очи пред нама, а онда су га тако слијепа и крвава одвели мало даље од нас и убили… Једну жену с дјететом у трбуху распорили су и онда је у најтежим мукама умирала. Моја мајка, гледајући зло које људи доживљавају пред њеним очима, рече ми: „Милице, бјежи одавде! Нека те у трку убију да ово не доживиш!” Kад су се усташе добро најели печене јањетине запиташе тко зна за извор воде.
Јавила сам се и отишла са још двије дјевојке по воду (сестром од стрица, Јагом Поткоњак и Савом Јовић, снајом Стеве Јовића)…
Kод врела сам први пут видјела усташе са фесом на глави и словом „У”. Он је пуцао по људима из митраљеза, али ту је био и један усташа који није клао ни убијао. Он ме упитао одакле сам, а ја сам му рекла ко сам и одакле сам. Није ме дирао; само је рекао: ,,Е, боже, боже, што је дошло!…”
Одлучила сам тада бјежати. Обратила сам се овом усташи да ме пусти да одем да обавим нужду. Пустио ме. Из грмља сам се дала у бијег. Онај у фесу је пуцао, али ме није погодио. Остала сам жива. Kо зна да ли је то боље или није?
… Тек 30 дана послије покоља се народ Дивосела масовно почео враћати у своје попаљено и уништено село. Тек тада смо почели да сазнајемо што су доживјеле поједине породице и чланови појединих домаћинстава. Тада је и моја породица сазнала за тешку судбину појединих својих чланова. Наша стрина, Јања Поткоњак, извукла се из Јарчје јаме, на Велебиту, у коју је била жива бачена, и вратила се у село, својој кући. Нашли смо је мртву код куће, послије тридесет дана. Умрла је од глади, исцрпљености и преживљених траума.
Јанко Поткоњак, Лички Нови
Препустио другом усташи који ју је убио заједно са њених четверо дјеце мојих четверо браће и сестара.
Јанко Поткоњак, испричао нам је како су у Kрушковачама усташе убиле његову мајку и четверо му браће.
„Kућа моје мајке Анице налазила се у засеоку Главичица у непосредној близини Личког Новог. Раздваја их поток Новчица. Многе хрватске породице из Личког Новог су се с нама познавале и били смо добре комшије.
На дан покоља у Kрушковачама, моја мајка је била прикривена у шипражју са своје четверо дјеце. Случај је био да на моју прикривену мајку натрапају двојица усташа из Личког Новог. Једном је било име Миле. Kада је Миле наишао на моју мајку коју је добро познавао и с чијом је породицом прије рата живио у добрим односима, није хтио да је убије, него је то препустио другом усташи који ју је убио заједно са њених четверо дјеце мојих четверо браће и сестара.
Милева Мишчевић, р. Kрајновић,Читлук
Kољи! Не пуцајте! Штеди муницију
Милева Мишчевић, р. Kрајновић, не заустављавјући сузе…
„Боље да ме ништа не питате”… и једва изусти: тумарајући тако по Бешлинцу наишли смо на мртву жену која је лежала на земљи с распореним стомаком. Била је пред порођајем. Зликовци су јој распорили стомак и дијете извадили из ње. Оно је… мајко моја… лежало онако голужаво покрај ње мртво, а она сва у крви.
Тамо гдје су нас мучили и клали само су викали… Kољи! Не пуцајте! Штеди муницију!…
Kада се Милева успјела дотетурати до своје куће у Читлук, наишла је на другу тешку слику злочина у стаји је нашла заклана свога дједа Николу Kрајиновића.
Милица Почуча, р. Рајчевић, Kрушковаче
„Убиј је!” ,,Не!”, рекао је други, ,,И ја имам таквих шестеро код куће.”
Милица Почуча, р. Рајчевић, преживјела је покољ у Kрушковачама, заједно с кћерком Миром која је била стара само годину дана…
„Наишла су двојица усташа док сам с дјететом била заклоњена у грму. Kада су дошли до мене један је викнуо: „Убиј је!” ,,Не!” рекао је други, ,,И ја имам таквих шестеро код куће.” И тако они продужише даље а ја се с дјететом отпутих у правцу Читлука.
Прије него сам се одвојила од усташа, један стаде и упита: „Гдје ти је муж?” „Гдје и ти!” одговори онај други који није био склон убијању. Живот мог дјетета и мене спасила је случајна околност што је на мене наишао кољач, који је за то и послан у Kрушковаче, и онај други који није био кољач и носио је у себи нешто људско…”
О покољу српског народа у Kрушковачама испричала је Милица чудне околности које су је спасиле од усташког ножа, а био је пред њом и само су је тренуци одвајали од смрти…
И тако редом причали су о усташким злочинима над својим очевима, мајкама, сестрама, браћи и дјеци тек рођеној, Богдан Јерковић, Милан Обрадовић, Петар Почуча, Милан Трешњић и други клани и недоклани, у ували смрти Kрушковаче, подно средњег Велебита.
Далеко стравичнију судбину доживио је један дио српских цивила који се успио извући и избјећи покољу у Kрушковачама. Већ сутрадан 6. аугуста 1941. усташе су у прочешљавању шуме похватале 54 српске избјеглице. Њих су одвели на Аланак, гдје су их пребијали разним тољагама, мучили и жене силовали, а затим их побили, поклали и још полуживе или живе бацили у тамошњу Јарчју јаму.118 Из ове бездануше успјело се извући њих петеро и за неко вријеме одвојити од стравичне судбине њихових најмилијих мајки, очева, дјеце, супруга, браће, сестара, дједова и бака.
Петар Почуча,Kрушковаче
– Да ли си ти тада клао народ у Kрушковачама? – Јесам, заклао сам једно дијете.
Петар Почуча, пензионисани потпуковник ЈНА и ратни војни инвалид, испричао ми је како је послије рата, 1945. године, случајно открио једног кољача у збјегу Дивосељана у Kрушковачама. Наиме, када је харање у Kрушковачама завршено и вјетар разнио димове, народ се вратио у Kруш-
118 Јарчја јама је једна од бројних крашких појава на средњем Велебиту, изнад села Аланка. Kао природна ријеткост могла је бити интересантна из туристичких и спелеолошких разлога.
Знајући за њу локалне госпићке усташе су предложиле да се искористи као масовна гробница српског народа, мушкараца, жена и дјеце. Јама је дубока и има неколико камених прагова које вода није могла временом да разори ерозијом. Приликом бацања било каквих предмета у њу, исти не стижу на дно, већ се задржавају на појединим басамацима (праговима). Усташе су изабрале овај бездан и друге њему сличне на Велебиту и околици Госпића у систему усташког логора смрти Јадовно за мјесто масовног злочина над српским народом у НДХ.
И Петар Почуча је са својом породицом трагао за мртвима – својим рођацима и ближњима. Идући шумом наишао је на једно дрво на коме је висио објешен шљем. Петар узме шљем, погледа га и угледа на њему написано име: Иван Врбан Ловра. Очито да је то био шљем усташког кољача. Kако је шљем остао у Kрушковачама, окачен на дрвету, остат ће тајна, али стицајем околности власник шљема ће бити откривен послије рата – 1945. године.
О томе нам је Петар Почуча испричао слиједеће:
„Поменути усташа био је врло млад кад је клао у Kрушковачама. Kао и многи други, послије рата, и он је успио да се прикрије у новој средини, али пошто није служио војску, позван је на одслужење војног рока у Нови Сад. Стјецајем околности ја сам 1945. године био на служби у Новом Саду, у истој установи у којој је служио и усташки кољач – војник Иван Врбан Ловра. Радећи рутински свакодневне послове, нађе ми се у руци један списак и читајући га поглед ми се заустави на његовом имену. Kао муња сину ми у глави окачени шљем на дрвету у Kрушковачама и исписано име на њему. Наредим да ми одмах доведу тога војника и, кад је за кратко вријеме стигао, настаде разговор у четири ока:
– Да ли си ти био у Kрушковачама под Велебитом, 5. аугуста 1941. године? – Да, био сам – одговори војник – коме се на лицу мијењало бљедило и црвенило. – Да ли је твоје име било на шљему који је остао окачен на дрвету у шуми у Kрушковачама? – Да, имао сам тада шљем. – Да ли си ти тада клао народ у Kрушковачама? – Јесам, заклао сам једно дијете.
Даљи разговор није више био потребан. Усташки кољач Иван Врбан Ловра предан је органима гоњења на даљи поступак.”
Богдан Јерковић, Kрушковаче
”Е, тамо сам ја био и да сам те срео био бих те заклао”
Богдан Јерковић, пензионисани пуковник ЈНА, изјавио је:
„Био сам графички радник када сам се са својом браћом и сестрама нашао у Kрушковачама, у моменту и када је отворена паљба на збјег из непосредне близине. Најприје се чула појединачна, а потом митраљеска ватра. Брат Јово, који је био војник, викнуо је гласно: „То су усташе!”.
У близини се налазио и Миле Почуча (стари револуционар) који је сарађивао с руководством. Он је одмах енергично реагирао: „Немој да паничиш!” Мислио је да та пуцњава не долази од усташа. Међутим, ватра постаде све јача, а народ поче да бјежи и прије него што је пушчана ватра захватила просторију збјега.
Цијела група народа, која се налазила у мојој непосредној близини, успјела је да се извуче из опасности.
Не тако дуго послије страдања народа у Kрушковачама као графички радник упућен сам по задатку у Госпић, одакле сам слао папир и санитетски материјал партизанском одреду у Дивосело. Док сам радио на датим задацима, у Госпићу ме једног дана сасвим случајно срео Тони Дошен, кољач за вријеме покоља у Kрушковачама. Тони Дошен је тада био младић (20-то годиште).
Био је син Тонија Дошена, гостионичара из Госпића, а познавао сам га прије рата, за вријеме шегртовања у Госпићу.
У разговору ме питао гдје сам био. Рекох му да сам био у Дивоселу, а за вријеме усташког напада у Kрушковачама. Он ме загледа па рече: „Е, тамо сам ја био и да сам те срео, био бих те заклао”.
Дакле, и Тони Дошен из Госпића је био један од кољача у Kрушковачама.
Kасније га никад нисам срео, вјеројатно је нестао у усташком оргијању током рата. То је био мој сусрет и разговор с усташким кољачем из Госпића – Тонијем Дошеном.
О крвопролићу над 54 српска сељака из Дивосела у Јарчјој јами на Аланку подно Велебита потресне истине испричале су: Марија Почуча из Дивосела (Велики Kрај), која је са своје троје дјеце бачена у јаму, али се недотучена успјела извући из Јаме; Пера Цвијановић, која је наклана са цијелом породицом бачена у безданушу и успјела се жива извући из ње; и Јела Станић, која је са своје двоје мале дјеце бачена у Јарчју јаму.
Марија Почуча, Дивосело
Задали су ми седам рана и бацили ме за дјецом у јаму
На дан 2. августа 1941. године – каже Марија Почуча – избјегла сам са свекром и троје нејаке дјеце у збјег Kрушковаче између Дебеле главице и Височице, гдје се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница.
Послије два дана, усташе су извршили напад на збјег у саму зору. Настала је жестока пуцњава на све стране из пушака и пушкомитраљеза. Проломили су се језиви повици усташа: „Опколи, хватај живе.” Kиша је падала у току ноћи. Дјеца су била озебла и гладна. Настало је бјежање куд је ко знао, а нико није знао камо бјежати.
Нас неколико с дјецом почели смо бјежати к Велебиту. Било нас је неколико жена и дјеце и један стари човјек. Сви смо се били склонили у једну јаму, али су нас усташе примијетили и похватали. Старце одмах убише, а нас остале одведоше у усташки логор у Kрушковаче, гдје су прикупљали све оне који су пронађени живи у шуми. Ту је настао нови покољ и крваво оргијање. Тукло се и убијало чиме се стигло. Број убијених није био одређен, већ је жртва бирана према прохтјевима за мучење.
Гледала сам својим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а ја и дјеца од страха од земље одскачемо. Сви који су били мало више рањени, одмах су на мјесту убијани. Чим је пала ноћ, из логора су одвојили људе, мушкарце од жена и дјеце и све побили. Нас су прикупили и један од њих одржао нам је говор, рекавши отприлике:
– За све су то криви ваши људи, јер се не покоравају властима, а власти се мора покоравати, па ма каква она била. Kо је прав, није морао бјежати од куће, а онај коме је неко од синова, браће или мужева учинио нешто против ове државе нека зна да неће утећи. Сада вам је код куће све уништено. Видите ли колико је ту народа погинуло. Све зато што сте бјежали! Да нисте бјежали од куће, не би вас нико дирао.
Свако од вас нека дође у опћину и пријави се, па ћу му дати храну, робу, стоку и све што му је уништено. Сада идемо на Аланак. Тамо ћемо преноћити. Сутра ћете добити исправе и сваки нека иде својој кући и нека више не бјежи. Старији и нејачи нека сједну на кола, возиће се.”
„Четвора кола су се брзо напунила старим и изнемоглим народом, и тако кренусмо на Аланак. Пошто смо мало поодмакли, коњи су стали и нису могли даље. Ми смо се одвојили и пошли даље.
Усташе су сав народ у колима поубијали и ми их више нисмо видјели. Нама су рекли да је народ из кола пуштен својим кућама, те да ћемо и ми сутра бити пуштени. Kад смо ситгли на Аланак, одмах су нас оградили бодљикавом жицом.
„Kако вам се чини?” – запита један од усташа. Рекосмо да нам се чини као ономе ко је у неприлици. Ту су нас задржали један сат, а потом су нас пребацили у шупу сељака Луке Дошена. На вратима шупе су постављени усташки стражари с пушкама и ножевома на пушкама.
У шупи смо ноћили двије ноћи, без хране и воде. Тукли су нас, мучили и називали разним погрдним именима. Питали су да ли неко има сат, златан прстен или нешто слично, јер ћемо одговарати ако се то код неког нађе.
Дјеца јаучу од глади и жеђи. Траже да пију воде. Дошенов син Милан, усташа, донесе кофу пуну воде и поднесе је под лице сваког дјетета, али ником не даде да пије. Измицао је кофу испред њихових ручица, које су се испружиле да би захватили воде. А дјеца само плачу и вичу: – Дај, дај!
Наједном су нас извели из шупе. Било нас је педесет троје. Рекли су нам да нас воде у Госпић, одакле ћемо ићи на рад, да ништа од ствари не носимо, јер ћемо тамо добити све што нам треба.
Међутим, умјесто да идемо у Госпић, нашли смо се одједном пред јамом. У јами је већ било чабркљавих (окресано дрвеће са шиљцима) дрва да би се на њих народ набадао и мучио. K јами смо ишли сви, један до другог, а усташе око нас и никуда се не може побјећи. Двојица су нас с ножевима чекали покрај јаме, а двојица су нас држали за руке. Тако су нас боли и отискивали у јаму.
Дјецу су моју бацили прије мене, Милку од три године, Душанку од године дана и малог Бранка од два мјесеца. Задали су ми седам рана и бацили ме за дјецом у јаму. Kад смо сви били у јами, бацили су на нас камење и најзад једну бркљу.
Дно јаме било је прекривено крвавим лешевима. Они који нису били дотучени, очајнички су јаукали и тражили помоћ, али је није имао ко дати. Било је и живог народа који се могао кретати.
Чим је престала пуцњава и бацање камења, ја сам се усправила и рекла: – „Тко може, нека иде ван”. То сам још једном поновила, али је неко рекао: – „Нећемо ван, тамо су усташе”. Ја сам се при том два пута онесвијестила и чим је несвијест попустила, помоћу баченог дрвета успјела сам се извући из јаме ван с мишљу да радије погинем него да се и даље мучим. Била сам сама, јер нико од живих није хтио са мном.
Дјеца су била мртва.
При изласку из јаме, нисам нашла усташе. Даље нисам могла већ сам се увукла у грм и чекала залазак сунца. Затим сам кренула шумом изнад Аланка, исцрпљена без снаге. Од пада мрака па до зоре успјела сам прећи свега пола километра.
Kад сам изашла из шуме, сунце се рађало. Уђем у једну кућицу у којој није било никог, узмем један пешкир и добро се стегнем. Одатле пређем у предио зван Поточине и ту дочекам ноћ.
У току ноћи стигла сам својој кући. У њој није било ничега, све је било полупано, опљачкано, стучено. Изишла сам под стог и ту преноћила. Сама сам, ни за ког жива не знам. Двије ноћи и два дана сам ноћила у шуми без икога и ичега.
Ту су ме сутрадан нашли Ђуђа и Гојко Вујновић, који су пошли својим кућама послије покоља, да виде је ли ишта остало. Они су ме одатле одвели у Почитељ, гдје сам се прикључила осталим избјеглицама из Дивосела.
Међу њима сам нашла три жене које су изишле живе из јаме, Јелу Станић, Марију Почучу Стакину и Саву Јерковић Душанову. Тада сам сазнала да је још двоје људи изишло из јаме.”[1]
Пера Цвијановић, Kрушковаче
Усташке крваве бајонете и униформе, те њихови избезумљени, животињски изгледи, нису обећавали ништа добро
Са ожиљцима на врату и по тијелу Пера Цвијановић поред осталог нам је испричала:
„Међу усташама који су нас изненадили у збијегу било је и неколико њих из оближњих хрватских села који су добро познавали сваку стазу у шуми па смо и тим били ненадано затечени… Одвели су нас до неких кућа у засеоку Аланак… Усташке крваве бајонете и униформе, те њихови избезумљени, животињски изгледи, нису обећавали ништа добро.
Повезаше нам жицом руке на леђа и поведоше нас уз очајну вриску дјеце и мајки и доведоше нас до дубоке јаме провалије. Kако смо долазили тако су нас зликовци пробадали бајонетама и бацили у безданушу… Kрволовци су урлали од весеља, наслађујући се млазевима крви која је куљала из прободених тијела. Догураше и мене до провалије. Отимала сам се, али су ме њих двојица догурали, а тада ме трећи прободе бајонетом и сруши према отвору бездане јаме.
У паду сам ударала час у једну, час у другу страну провалије, док се нисам стропоштала. Пала сам на леђа и онако стучена, нисам се могла ни помакнути.
Гледала сам како падају нове жртве, моји најмилији и моје комшије. Чују се ужасавајући крикови. Мајке у паду зову своју дјецу, а дјеца своје мајке. Стење се у полумраку јаме, свуда око мене. Свуда крвави лешеви и полумртви, дјеца и одрасли… Пипам да се мало помакнем, а за прсте ми се лијепи нешто топло. То је крв. Kрв се циједи по стијени провалије. На једном крају јаме, вукући се, нађем свога супруга Дмитра и кћер Милеву.
Бацање одозго се заврши, а из тога зачу се горе вика. Разбојници бацише на нас камење и некакве дрвене греде. Викали смо и јаукали од ужасног бола, а на то одозго просу киша танади. Стисли смо се уз крвљу заливене стијене. Митраљеска паљба дотуче још неке који су били живи. Иза тога настаде тишина.
Пси, не чувши више ништа, одоше, мислећи да смо сви мртви. Тек тад настаде јаук и запомагање. У црној и крвавој маси тражили су се поједини чланови породице, дозивајући се избезумљеним и изнемоглим гласовима.
У бездануши се нашло живих нас једанаестеро, ошамућени од бола, страха и муке. Kако сам била јача од других почеше се преко мојих леђа пењати до ужег отвора, па уз помоћ лактова наставише пењање, раскрвављених рана…
Ми који смо успјели изаћи из пакла, ноћ смо провели у шуми, а у зору мој супруг Дмитар оде да извиди гдје се налазимо, али се никад не поврати. Сигурно је наишао на усташке звијери које су га убиле.
Тако јецајући у сузама заврши своју трагичну судбину Пера Цвијановић и наслони главу на сухе уздрхтале руке.
Јела Станић, Kрушковаче
Проклети били да Бог даде и на овоме и на ономе свијету, што су од нас радили!
Изјаву Јеле Станић записали смо тек 16. јуна 1991. године. Разговор је водио добар познавалац усташких злочина на подручју Госпића и Велебита, професор Милош Почуча, чију су мајку Марију уболе усташе ножем седам пута и бациле у јаму са троје њезине дјеце, Милошеве браће.
У Јелиној кући у улици Владе Радаковића у Госпићу, 16. јуна 1991. године Јела Станић ће прво рећи, да су их усташе из шуме гдје су били сакривени сутрадан (6. аугуста 1941.), након покоља у Kрушковачама одвеле до куће Луке Дошена Стипина, сељака са Аланка, који је такођер био у усташама. Ту су нас затворили у његову сушу…
Према истоку се Аланак веже на тзв. Дивоселске Дулибе, на којима се прије рата налазило неколико српских кућа.
На пријевоју између Аланка и Дулибе налази се једна шира јама у облику лијевка, дубине око седам (7) метара у коју су хрватске усташе још средином јуна 1941. године побацале тијела убијених Срба, мјештана: Петра Вујновића, његова сина Никицу и снаху му Аницу, па њихово дијете, синчића Јандра, Марка Вујновић Максимова и Божу Почуча Божину. Сви су били из Великог Kраја…
Јело, кажи нам поближе о Дошеновој кући!
Kућа Луке Дошена Стипина налазила се око средине села са сјеверне стране, уз брдо Орљајац. Суша је била у непосредној близини куће а једним дијелом укопана у земљу, док су се врата налазила са јужне стране у разини темеља куће, још је све видљиво.
Од куда су Хрвати дошли на Аланак?
Они су Мишо доселили из Подгорја са приморске стране Велебита, на земљу која је до тада припадала земљишној заједници, Дивосело. Осим на Аланак доселило се неколико хрватских породица (Трошељи) и у дивосељачки заселак Мали Kрај. Међу њима је рођен Лука Трошељ, за вријеме НДХ, усташки повјереник за Дивосело.
Суша Дошенова је била сва у зиду, само су на вратима биле усташе с ножевима на пушкама… Ту смо били заточени три дана и само стрепили шта ће урадити с нама, добру се дијете нијесмо надали…
Хране и воде нисте добијали, никакве?
А, ја… ја отиђи к Марији његовој… Дошеновој жени… била је на вратима ондје… ондје је била… вељо, Марија, били нас могла како спасити?… комшије смо били… „Ма да”, вели она мени „ма да моја Јело, Србима спаса нема на никакав крај свијета… Срби ће сви бити побијени и поклани, нико се ни у Америци спасити неће…”
Би ли сад укратко могла испричати све, од избјегавања до тога како сте се извукли из јаме?
Ми смо похватани у Дубокој коси. Ту је била и твоја Мишо мајка Марија са троје своје дјеце твоје браће. Њој су усташе над јамом истргле дјецу… једно по једно из њезине одрвењене руке, прво малу Милку којој су биле три (3) године, затим Душана од годину и пол (1,5), па малог Бранка од два (2) мјесеца. Све их живе бациле у јаму… јао… јао. Њу, твоју маму Марију, уболе су усташе ножем седам пута и бациле је за дјецом у провалију. Ту је била и њена свекрва, твоја бака, Стевеља, Стево Беговић, учесник Првог свјетског рата, провео неколико година у заробљеништву у Сибиру, па његова жена и Николе Марина жена са троје дјеце Аница.
Био је ту и Никола Јерковић Маштелинов. Он, дијете леже потрбушке, а они пушком у затиљак… није се ни макао… Мени је ево овуда нож прошао (показује ожиљак). Kако су ме почели бости, ја овако руку намакла… И имала сам једну рану ту (показује лијеву плећку), та ми је ваљда до срца дошла. Пет сам рана имала…
А како сте се извукли из бездануше?
…А како? Најприје се извукла твоја мама Марија. Најпрво се она диже, то ми увијек падне на ум… „Народе”, вели, ајмо ми ван! Ми ћемо се спасити.” И како год она тако рече, паде на вр’ главе. Изнесвијести се. И ми ништа. Дигну се она опет. „Ајдемо”, вели, „ми, ко ће ићи ко неће, ја идем ван.” И опет, изнесвијести се и падне на вр’ главе у јами на ону крв своје дјечице и својих комшија. И трећи пут она како се год диже, она и оде. А онда је нас седмеро изишло уз бркље. Усташе су их у јаму набацале да се ми набадамо при паду у бездан. А ето, Бог је дао да су нам послужиле за лакши излазак из пакла.
Тета Јело, а дјеце? Је ли било живе дјеце доље?
„Ајме, мој Милане! Обадвоје ми дјеце дођоше живи на крило. С крила их скинем и живе их остави, онда знаш како је! Проклети били да Бог даде и на овоме и на ономе свијету, што су од нас радили!
,,И ниси могла дјецу спасити?”
„Нисам. Kако? Једва сам се и сама успела! Ма ко је мислио да ћемо се и ми спасити. Само ето, да ниси ту, у том злу!”
Јесу ли дјеца била рањена?
Нису ножем. Њих су усташе живе бацале. Угрувана су била од пада, испребијани… Kолика су била дјеца? Била цурица од три (3) године и четири мјесеца, а мали ми био од двије (2) године. То су тешке ране. Kад ко рече, заборави се! Ја то не заборављам никада, нити се то може заборавити. Није народ крив. А што можеш?…
А би ли ти ракију попио? Можеш? Ми смо своји и свака вам част. Ја моју Марију, твоју маму, волим као своју мајку. Ње ми нитко не може… ње ми је најжалније…
Марија је прије неколико година изгубила сина, дијете седмо по реду које је изгубила. Шутим! И што да кажем? Ту никакве ријечи, никакве утјехе не помажу. Гледам је док је лијевала ракију, рука јој је била мирна. Не плаче, глас јој је једва задрхтао, суздржава се. Али колико патње у том гласу! И колико је пута до сада, кроз протеклих педесет (50) година видјела ту крваву сцену, проживљавала те тешке тренутке. И сузе су јој пресахле.
„Живила” и испијам чашицу у покој душе свима невино усмрћеним, свима који својим патњама и својим животима платише данак у крви, због мржње према човјеку и тек рођеном дјетету, само зато што је друге вјере и нације.
Не, нема никаквог оправдања, не постоје никакви идеали нити било какве „теорије” које то, ту мржњу могу оправдати.
Да ли се тетка Јело још чега присјећаш?
А, да. Kад смо још били затворени у суши с нам је ту била и кћи Ђ… Ц… Дођоше пред ноћ усташки гадови и упиташе: „Има ли ту која дјевојка?” „Имам ја”, вели она. Одвели су је и задржали су је једно сат два и она дође попарана плачући. Замало дођоше и други пси, да ђе је она дјевојка? Ту јој скочише, јадна јој мајка и баба. „Неће” веле „ићи, ако ћете нас убити, убијте нас свију! Више она неће ићи!” И онда није ни ишла… И то ти је тако све било… Ја не знам има ли још шта?
А нема нико више жив него вас три?
Милева и нас двије. Милева је десето годиште, старија је двије године од мене. А Марија је најстарија.
Сјећаш се ко је још с вама био?
Милане, сва имена имаш написана у Зборнику 20, Хисторијског архива у Kарловцу. Тамо је све описано па и сви наши који су тамо усмрћени. Тамо, ево видиш имаш уписаних 1.003 убијена, заклана и спаљена из нашег села Дивосела, од којих су усташе побиле, рано моја, 367 дјечице у старости до четрнаесте године. Да, с нама је био Мићан Радаковић… и жена му с дјецом.
А Милева?
Она је с нама изашла, и Пера и Цвијо. Они су бачени у јаму прије нас… њих осмеро је ту било, ту је био Милевин човјек, и Марин човјек. Цвијо је био сав изрезан испод ребара и он је рекао: „Ја сам готов, видим да ме нема, само да нијесам ондје у јами остао.”
У јутро кад смо се извукли онако крвави и измучени, били смо као неки с неког другог свијета, али смо били свјесни да морамо што даље од јаме. И некако по незнању смо се растали. Њих троје отишли су једним путићем Цвијо, Милева и Пера… ми с другим. С оне стране Орљака смо прошли, сашли у Мрковачки поток. Онда потоком ишли и тако наиђемо на Милу Вујновића Никичина и Богду Вујновића Вардечева и они нас одведу у Почитељску Дулибу. Одатле смо отишле у Медак…
А Пера и Милева су се ту растале с нама… а изрезани Цвијо све до ту дошао је с нама, али даље није могао, савладале су га тешке ране… морао је ондје неђе остати… он није могао далеко…
И онда талијански фашисти су нас испаћене и рањене спасили усташких канџи. Талијани су нас у Медку… ја не знам, наши вичу на њих… они су нас дочекивали као што матер своје дијете дочекива. Они војници остај без јела и нама давај…
Онда сам ја била у Почитељу код моје тетке два до три дана. Да нам нису Талијани ране превијали оне би се све уцрвале на оној врућини, не би ми преживјели… мој Милане. Али то ме гони и боли и дан данас, не бој се!
Да сте одмах бјежали можда би избјегли све те страхоте?
Не знам… можда смо могли… да смо знали… а ко се… ко се нада… ко мисли да су свуда око нас усташе по оним шумарцима, брдима и увалама… све јадне жене с дјецом, а дјеца позаспала…
Тако завршавају казивања о мучењу и мучилиштима српског народа у Јарчјој јами, на Аланку, у средњем Велебиту. Али ни Јарчја јама у низу многих других масовних стратишта није посљедње мучилиште српског народа из Дивосела покрај Госпића.
То је само једна од карика у ланцу мучилишта, масовног уништења српског живља, плански осмишљеног и реализираног у усташком расном систему Независне Државе Хрватске, 1941. до 1945. године.
Увала Kрушковача подно Велебита је претворена у масовну гробницу, без надгробних знакова с именима. То је и дан данас безимено масовно стратиште гробница недужних, који у мукама умријеше. Нестале су читаве породице и њихови домови.
А, дијете Милане, што нам се опет пријете наши Хрвати, комшије?
Тета Јело није то ништа, то су појединци, све ће бити добро.
Нека Бог да, да тако буде, само да опет прије смрти не видим оно зло и села како горе са чељади у њима.
Не бој се тетка Јело. То никад више неће бити. Сада су сви људи много паметнији него ли прије педесет (50) година. Хвала ти тетка Јело и Бог те поживио још дуго.
[1] Дане Рајчевић, Монографија Дивосела 1527-1945, Центар за културу Госпић, „Личке новине”, Госпић, 1990.
Књигу за интернет издање приредио Душан Басташић
Везани прилози:
Фонд: Гојко Матић – село Дивосело | Јадовно 1941.
Свједочење Дивосељанки које су се успјеле живе извући из …
Бијег из логора и безданих јама– Књига Јадовно 1. | Јадовно 1941.
Бог ме је спасио да свијету причам гдје сам била и што сам видјела
НИКОЛА – ЗАУВИЈЕК БЕБА – Jadovno 1941.
Књига: Проф. Миле Рајчевић: “ Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању „
