Đurđica Dragaš: Znate li ko je Stojadin Mirković?

Imao je Cole izbor. Mogao je, kao i ostali vojnici sa kojima je bio u vojnom skladištu Barutana kraj Bjelovara, da posluša naređenje majora Milana Tepića i povuče se u zaklon. Prvi put se oglušio o naredbu.

Decembar 1990. godine. Kraj skromne kuće u selu Gornje Leskovice na Povlenu mešaju se muzika, pesma, ponos i suze. Porodica Mirković, njihovi rođaci i komšije prate u vojsku svog Stojadina. Coletu (kako od milja zovu ovog veselog mladića) se ispunila želja. Biće tenkista i posle ovog slavlja kreće put Banjaluke, do Centra za obuku vozača vojnih vozila.

Dok veselo i prilično pijano društvo slavi Coletov test zrelosti, majka Anica krije suze. Brinula bi i da je mnogo bolje i mirnije vreme, a sada, u strahu od nadolazeće nevolje, od ratnih bubnjeva koji se uveliko čuju, jedva se suzdržava da glasno ne jaukne. Oseća majčino srce da Coleta čeka veliko iskušenje, ali nemoćno je…

Obaveza je obaveza, a u ovom kraju nema veće sramote od dezerterstva i izdaje.

Generacije mladića stasalih na padinama Povlena majke su ispraćale u vojsku i rat, u suzama ih gledale dok odmiču kaljavim seoskim putem, strahujući i moleći se bogu za njihovo zdravlje i povratak.

Molila se i Anica! Smogla je hrabrosti i, pred odlazak, sinu dala savet da, uprkos svemu što ga čeka, bude dobar i čestit…da ne obruka porodično nasleđe.

Mučile su je ove reči godinama, preispitivala se i kajala, pomišljajući da je baš zbog njih Cole izabrao onaj najteži put, da do kraja bude čovek od reči i zakletve!

Otišao je Stojadin… putem kojim je sa drugarima išao u školu. Ostale su iza njega njive i šljivici, nedoživljene ljubavi i radosti i majka sa bezdanom u očima.

Valjevo-Beograd-Banjaluka-Bjelovar. Tim putem je Cole otišao u beskraj!

Sa 19 i po godina, 29.septembra 1991. poslušao je svoje srce, odužio dug precima i zakletvi koju je položio. Možda su mu u mislima bile i majčine reči, a možda je samo uradio ono što mu je bilo suđeno od trenutka kada je prvi put ugledao ovaj svet.

Ipak, imao je Cole izbor.

Mogao je, kao i ostali vojnici sa kojima je bio u vojnom skladištu Barutana kraj Bjelovara, da posluša naređenje majora Milana Tepića i povuče se u zaklon.

Prvi put se oglušio o naredbu. Iz oklopnog transportera je, do poslednjeg trenutka, štitio majora koji je rešio da digne u vazduh skladište kako ne bi palo u ruke hrvatskim pobunjenicima. Poginuo je trenutak pre eksplozije u kojoj je, svesno se žrtvujući, stradao major Tepić.

Obojica su otišli verujući da čast i zakletva nisu samo reći već pravila po kojima se živi i umire.

Major Milan Tepić je krajem 1991. proglašen narodnim herojem, jedinim u ratovima na teritoriji bivše SFRJ.

Sudbina je htela da bude i poslednji narodni heroj države za koju je dao život, verujući da je to, jednostavno, bila njegova obaveza.
Iako ga je u smrt odvela ista misao, a njegov motiv činilo još većim to što je bio samo obični vojnik, a ne oficir, Stojadin nije proglašen narodnim herojem.
Dobio je Orden za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti, ali je, kao i mnogi mladići koji su stradali tih godina, bio gotovo zaboravljen.

Ništa majci nije moglo da zameni radost njegovog povratka i osmeha, ali zaborav je boleo, teško, surovo, otrežnjujuće. Zar je zaista žrtva njenog sina bila uzaludna, zar tako malo vredi jedna ugašena mladost?!

Da li je pogrešila što ga na odlasku nije savetovala da beži, da čuva sebe i ne misli na druge?!

Zašto baš on?! Pitala se Anica i palila sveću kraj praznog groba. Cole je svoj mir u rodnom selu našao tek u leto 1995. kad su njegovi posmrtni ostaci, posle mnogo peripetija, dopremljeni iz Hrvatske, a ime skinuto sa spiska nestalih.

Kako su smutna vremena prolazila, a na površinu ipak počele da izlaze neke nepobitne istine, heroj sa Povlena konačno je „dobio“ ime i dužno poštovanje, makar u kraju iz kojeg potiče.

U dvorištu škole, koju danas pohađaju deca njegovih drugova, podignuta mu je bista, a jedna ulica u Valjevu nosi njegovo ime.

Slaba je to uteha majci, reći ćete i bićete u pravu, ali poštovanje s kojim se izgovara Coletovo ime ipak je melem za njene rane. Nedovoljan da ih izleči, ali presudan da izdrži muku koja ju je snašla.

Priču o Anici, koja živi okružena sećanjima, među uramljenim sinovljevim slikama, ordenjem i požutelim pismima koje joj je slao iz vojske, gledala sam pre nekoliko dana u emisiji Trag na RTS1.

Gledala, borila se sa suzama i preispitivala se. Nije to priča o ratu, Srbima i Hrvatima, bivšoj državi…Doživela sam je više kao univerzalnu priču o čoveku, njegovim izborima i pravilima po kojima živi.

Major Tepić i njegov vojnik Stojadin „dali su reč“ i verovali da ih to obavezuje.

U presudnom trenutku izabrali su najteži put, bez obzira na posledice. Pitam se koliko je ljudi spremno da učini nešto slično.

Nekada postupke oblikuju okolnosti, heroje „rađaju“ slučajnosti, ali češće, mnogo češće, to zavisi od onog s čim ste rođeni i čemu su vas učili roditelji.

Koliko god bilo teško, neki ljudi biraju čast umesto sigurnosti povlačenja, poštenje umesto udobnosti i bogatstva, reč umesto jeftine parole.

I bez obzira o kakvim je iskušenjima reč, neki će uvek pre poslušati srce i onaj unutrašnji vrednosni kompas nego razum.

Tako su valjda „skrojeni“ i tu nema promene. Zato Coletova majka jeste „kriva“, ali ne zbog onih reči na rastanku već zbog toga što ga je naučila da bude dobar, pošten i častan. Ali ni ona, jednostavno, nije mogla i znala drugačije.

Izvor: RTS

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Vezane vesti:

Trag: Heroj sa Povlena | Jadovno 1941.

Dokumentarni film o herojstvu Milana Tepića i Stojadina …

Film “Nebo nad Bjelovarom” pokazuje kako se iskreno voli …

Projekcija filma o herojstvu majora Tepića | Jadovno 1941.

Herojski poginuo u kasarni: Pamti se Sinđelić sa Povlena …

Utakmica | Jadovno 1941.

Viteška pogibija regruta Stojadina | Jadovno 1941.

Dvije decenije od zločina u bjelovarskoj kasarni | Jadovno 1941.

“Spomenik Tepiću problem, a teroristi Barišiću nije …

Detalji poslednjeg dana života majora: Tepić je sklonio …