Ђурђица Драгаш: Време у којем живимо

Знам да је узалудан покушај да мењам свет, али радује ме што је узалудан и његов покушај да промени мене! Надам се само да нас још увек има довољно да макар покушамо да држимо баланс.

Хладно, суморно суботње јутро! Идем на посао!

Полупразан трамвај спушта се полако улицом Војводе Степе. Лица испод маски забринута, свако је у својим мислима, бригама, страховима…Тишина која ми, признајем, баш и прија у овом тренутку.

Негде у близини Аутокоманде „буди“ ме необуздани смех који допире из задњег дела трамваја. Рачунам, тинејџери… њима је увек нешто смешно. Чекам да их „прође“ и да се смире. То се, међутим, не дешава.

Смех постаје све чуднији, извештачен, готово лудачки. Схватам да је реч о двоје људи, а по боји гласа закључујем да ипак нису у питању тинејџери. Не окрећем се. Помало ме је страх. Овако се не смеју нормални људи….Осећам да ми се јежи кожа на врату и глави. Kао да ми се приближавају. Устајем и идем ка предњим вратима јер, хвала богу, и тако излазим на следећој станици.

Док излазим из трамваја, ипак побеђује знатижеља. Окрећем се ка извору оног необичног смеха. Очекујем прљава лица бескућника, чудака, али их не видим. Видим два младића од двадесетак година, лепо обучена, чиста и наизглед, сасвим обична. У моменту помислих да сам погрешила, да то нису они гласови, али поново чујем сабласни смех. Долази са њихових усана, из њихових очију. Нажалост, и они силазе овде, код Храма Светог Саве. Kоначно схватам „разлог“ оног смејања (ако се то може тако назвати). Један од њих држи у рукама мобилни телефон и снима…

Урлајући и, и даље снимајући, одлазе ка Храму. Пратим их погледом, не могу да верујем шта раде…Док улазим у аутобус, поражена сам, готово на рубу плача. Шта им се то десило, шта их је натерало да се овако понашају?! Шта им је у главама, у срцу, чему се смеју на дан жалости, баш овде испред цркве у којој лежи патријархово тело?!

Шта их тера на смех у дану у којем ће вероватно „пасти“ још један црни рекорд, у којем ће се стотине људи по болницама борити за ваздух и живот?!

Знам, рећи ћете да су вероватно дрогирани или пијани и да нисам открила ништа ново, али сцена из трамваја ме прогони. Не због те двојице момака који су вероватно и били под дејством алкохола или дроге већ због тога што сам у том трамвају, у том беспризорном смеху препознала време у којем живимо. Видела сам неумереност, безосећајност, лакомисленост и бесмисао који су постали наша свакодневица.

Живот који живимо делећи га по друштвеним мрежама, бројећи „лајкове“ и „шерове“, сврставајући се за и против. Она двојица се нису снимала тек тако. Знам да је лудачки смех завршио на друштвеним мрежама, да су га лајковали и коментарисали, знам да су његови несрећни творци уживали у бедном тренутку „славе“. И нису они изузетак већ правило.

Мото „што луђе, то боље“ постао је мисао водиља, ултимативни циљ којем се тежи. Успех се мери бројем оних који су реаговали, поделили, коментарисали. И што је расправа оштрија, „крвавија“, пунија мржње и псовки, то боље! Важно је дигнути прашину и бити у центру пажње, важно је у једном бесмисленом тренутку „уздрмати“ интернет.

Нису, нажалост, само непознати појединци, аматери и лаици актери овог свеопштег посртања. И ми, новинари, професионалци (ако се за неке колеге то уопште може рећи) постали смо део „интернет лудила“. Понекад ми се чини да, попут модерних каубоја, уместо на обарачу, држимо прст на тастеру ЕНТЕР, такмичећи се само у једном-у брзини којом ћемо пласирати вест!

Све остало, што је некад било императив-поузданост извора, провера, садржина, писменост, последице- није више важно! Чак се и исмевају они који се, упркос свему, и даље придржавају тих принципа.

Преко страшних, гнусних грешака се олако прелази, као да се нису ни десиле, деле се лекције конкуренцији и позива на новинарску етику, али само до следеће „ексклузиве“, до следећег метка који ће полетети- страшан, окрутан и тако бесмислен!

Знам, превише сам старомодна, обазрива и спора за ово „инстант“ време. Превише верујем да се може расправљати без вређања и мржње и да је понекад боље лични, често превише емотиван став задржати у своја „четири зида“.

Вероватно потпуно узалудно верујем и да ће овај текст бар неког подстаћи да размисли пре него што учини нешто непромишљено и штетно. Грешим сигурно, надајући се да ће се „угристи за језик“ кад осети да га обузимају мржња и бес и да ће стати пре него што све то, јавно, на друштвеним мрежама, преточи у бујицу увреда, псовки и клетви.

Знам да је узалудан овај покушај да мењам свет, али радује ме што је узалудан и његов покушај да промени мене! Надам се само да нас још увек има довољно да макар покушамо да држимо баланс.

Од истог аутора:

Ђурђица Драгаш: Јесу ли сви Црногорци директори, а Далматинци сналажљиви трговци

Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

Ђурђица Драгаш: Никола Тесла геније из мог комшилука

Ђурђица Драгаш: Даро, Десо, Јоване…криви смо! Праштајте!!!

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

Ђурђица Драгаш: Удар “Олује” и усуд крајишких суза

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

“Kости” ударају до кости | Јадовно 1941.

Поносна сам што припадам овом победничком народу | Јадовно …

Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

Ђурђица Драгаш: Доста је било! | Јадовно 1941.

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа