Kako da te ne volim kad sve moje u tebi spava.
Lutala sam noćas po stazama tvojim, voljeni moj.
Šaputala sam ti pesmu, luda od sreće što se sretosmo ponovo.
Nestajala sam i rađala se na izvorima bistrim.
Umivala se snegom što večno spava na vrhovima tvojim.
Pitala sam te, starino moja, što se ne videsmo toliko dugo.
Ćutao si… znaš za grehe svoje…
Nemoj, podigni glavu, zamiriši lepotom.
Opraštam ti…
Opraštam pusto Brdo Dragaško,
opraštam Kruškovače i Jarčju jamu.
Opraštam Šaranovu i Katinu bezdanku,
Jaminu i Jadovno,
pašku grobnicu plavu.
Opraštam ti mili,
nisi ti kriv.
Znam da si jedar od mladosti njihove.
Da si moćan od krvi proključale, momačke.
Znam da su tvoje trave kose devojačke.
Da se modriš kao oči dečje.
Znam da si krševit kao ruke staračke i surov kao smrt koju posejaše zveri.
Al’ kako da ti ne oprostim, rođeni,
kako da ne ljubim kamen studeni i zemlju crnu.
Kako da te ne volim kad sve moje u tebi spava.
Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš