Ђурђица Драгаш: Сенка Николе Тесле поново „шета“ улицама мог родног града

„Жао ми је, али Тесла је био Американац“… речи америчког амбасадора у Београду Ентонија Годфрија „мотају“ ми се по глави. Мало у шали, а више у збиљи, изговорио их је на аеродрому који носи баш Теслино име, испраћајући авион Ер Србије који ће за Њујорк убудуће летети с Теслиним ликом на трупу.

Можда сте помислили да ово пишем зато што су ме повредиле или наљутиле његове речи.

Не, нису! Само су ма подстакле на размишљање.

У ову реченицу је, како ми се чини, стала читава америчка „филозофија“ када су у питању нација, припадност, однос према држави и животу уопште. Лаконски, једноставно и толико својствено представнику велике силе, један Американац усред Београда „ствари поставља на своје место“. Никола Тесла је живео и радио у Сједињеним Америчким Државама, имао је америчко држављанство и наравно, из тога следи једини могући закључак-Тесла је Американац!

Kаква лекција нама – компликованим, завађеним, збуњеним Балканцима! Док се ми расправљамо, пребројавамо Теслина крвна зрнца и развијамо којекакве теорије о његовом пореклу, човек једноставно решава „загонетку“. Џаба вам расправа-Тесла је наш!!!

Тако то раде Американци…тако су и изградили своју моћну државу. Kад ступиш на њихово тло, важе њихова правила. А њихова правила нису за остатак света! У Америци можеш да будеш само Американац и то је крај приче. Срби, Хрвати, Kинези, Руси, мали, велики, црни, бели, жути… доласком у Америку престају да буду оно на шта су негде далеко били поносни и због чега су проливали крв и мрзели једни друге. И иако су то често радили баш захваљујући америчком утицају, њиховом мешању или „затварању очију“, оног тренутка кад пређу магичну црту, кад додирну америчко тло, могу да забораве на оно што су некад били. На прошлост, нацију, правила по којима су до тада живели.

Та правила, по којима и данас можете да живите, школујете се и радите у Србији, а да не знате српски језик и да вам ни на крај памети не пада да се изјасните као Србин (или бар Србијанац), у Америци не важе. Оно што често подстичу и мере по свету, у својој држави једноставно „заборављају“. Једначину у којој је Никола Тесла, син православног свештеника, Србин из Лике, рођен на територији која данас припада Хрватској, решили су на свој начин. Волела бих кад бисмо их и ми, Балканци (а посебно Срби) тако решавали, без много филозофирања и беспотребних расправа.

Зашто је толико тешко признати непобитну чињеницу да је Тесла био Србин? Јер, шта би друго могао да буде син свештеника Српске православне цркве?! Истина је, такође, да се родио на територији која је тада припадала Хабсбуршкој монархији, а тек касније Хрватској. Чињеница је и да су усташе у Теслином Смиљану, у лето 1941. , зверски побиле готово све Србе који су ту живели (од њих 621 убијено је 558). Међу њима је било и 11 Николиних презимењака.

Вероватно би ту скончао и он, да није било науке и Америке… да је којим случајем био само још један оштроумни, али припрости лички сељак. Неспорно је да су Срби у Смиљану убијани и 1991. и да их данас тамо нема. Готово да их нема ни у Госпићу и читавој Лици. Ипак, Никола се „вратио“ и то на „велика звона“. Три деценије после минирања споменика славном научнику, његова биста поново је у Госпићу. Додуше, није постављена на исто место, тј. централни градски трг који је такође носио његово име (данас – трг Стјепана Радића), али… Никола се вратио… за разлику од већине сународника.

Не знам како на то гледају они који су почетком деведесетих рушили његов споменик, мењали имена улица и школа и брисали све што подсећа на српско, али искрено, то ме баш много и не интересује. Иако сам убеђена да је у питању само корист и потреба да Николу прогласе својим, драго ми је што се вратио тамо где ја не могу.

Некако ми је срце мирније кад знам да његова сенка поново „шета“ улицама мог родног града. И иако је логично и практично оно што је рекао амерички амбасадор, иако захваљујем Богу што је отишао у Америку и задужио свет, знам да је Тесла наш и да ће увек тако бити.

Наш Ниџо, бистрих личких очију, благог осмеха и неке несаломиве крајишке снаге!!!

Да није мало претенциозно, рекла бих да се сви помало у њему препознајемо!

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш