Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

Пише: Dušan Bastašić

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!!

Ђурђица Драгаш у Дивоселу 19. јуна 2021.

Уједе ме звер, окрвављеним зубима.
Растргну ми кожу дивљим канџама.

Баци ме у понор….

Падох тихо, нечујно, меко.
Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске.

Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.
Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи.

Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…
Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.
Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини.

Лика, Велебит. Дан сјећања на Јадовно 1941; ФОТО: Ђурђица Драгаш – Јадовно 1941.

И чуо је мој глас, услишао молитве.
Узео их је к себи једно по једно..

Скидао им је крваве кошуље и видао ране.
Утишао бол и јауке.
Направио нам је постељу у бездану велебитском… мрачну, скривену, вечну..

Преплеле су се наше кости с каменом и корењем, са змијским леглима, са лишћем што га с јесени доноси личка бура.

Покривају нас снегови, милује пролеће и ветрови с мирисом мора.
Тутње над нама олује, ударају громови и пече сурово сунце…
Расту дивље траве из наших руку, из очију извиру потоци…

Бесмртни смо, недодирљиви, скамењени, навикли на мрак и самоћу.
Ал’ радујемо се вашим корацима!

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време.
Пламен ваших свећа обасјава нашу таму и милује наше душе.

И могу да нас ломе и разносе, да нас газе, да нас убијају, изнова и изнова..
Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!!