Ђурђица Драгаш: Отет ми је завичај, зар се то заборавља

Када чујем реч „олуја“, пред очима ми се поново указује свитање 5. агуста, када сам се опраштала са завичајем. Имала сам 21 годину и била студент у Београду. Током распуста сам се враћала кући у Кореницу, где је моја породица морала да побегне 1991. из Госпића.

Напад је почео 4. августа рано ујутро. Било је и раније гранатирања, али ово је било другачије. Није престајало сатима. На Радио Загребу, који смо једино могли да ухватимо, слушали смо Туђманов говор у коме нас позива „да останемо, да не пружамо отпор, да ће доћи хрватска војска и да они који нису ништа згрешили немају чега да се плаше“. То нас је управо највише уплашило, схватили смо да се нешто озбиљно дешава. Цео тај дан је прошао у мучном ишчекивању.

Предвече је улицом ишао ауто из кога је изашао човек у маскирној униформи и рекао да почиње евакуација, да кренемо ка граници са Босном, да је то само привремено и да ћемо се вратити. Схватили смо да морамо да кренемо на пут без повратка.

Наш ауто је био ту, али ни мама, ни сестра, ни ја нисмо биле возачи. Замолили смо комшије да нам помогну. Како обично бива у тим тренуцима, људи су почели неконтролисано да товаре ствари и пукла је гума. Тада су сви разишли и оставили нас три саме. Тражиле смо помоћ, али већ је свако гледао само себе. Оставиле смо кола, узеле нешто ствари и покушале да ухватимо неки превоз. Најзад нам је стао неки камиончић којим смо читаву ноћ путовали по макадаму до Доњег Лапца. Било нас је много у том мрклом мраку.

Сви су ћутали. Свако је своју муку мучио.

Успут смо гледали очајне људе покрај покварених аутомобила и трактора. Јутро смо дочекали у Лапцу, тог свитања се најболније сећам…

Ту смо нашле превоз који је ишао до Бањалуке. Људи су нам понудили да идемо с њима до Србије, али мама, сестра и ја нисмо хтеле, желеле смо да се некако нађемо са татом, фамилијом…

Остале смо на петљи код Бањалуке и на голој ледини провеле готово два дана по ужасној киши. Биле смо потпуно мокре, само смо ишле од једног до другог трактора и загледале да нађемо неког познатог. Коначно смо после два дана успеле да пронађемо тату и остале из фамилије, хвала Богу. Тада је почело путовање до Србије, које је трајало око 10 дана. Како год чудно звучало, тај део пута је био лак, јер смо били са својима.

Ожиљак од „Олује“ не може да зарасте и ја увек одболујем почетак августа.

Извор: НОВОСТИ

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи