Đurđica Dragaš: Narod koji se plaši da sam sebi prizna da je nad njim počinjen genocid, ne može očekivati da to učini neko drugi

Narod i država koji nisu uspeli da prebroje ni žrtve svog poslednjeg stradanja – NATO agresije – ne mogu ništa bolje ni da očekuju!

I objavi Džeruzalem post sramni tekst u kojem izvesni David Goldman tvrdi da u Jasenovcu nije stradalo više od 4 i po hiljade ljudi! I optuži nas besprizornik da smo lagali, da lažemo i dalje i da moramo smesta da prestanemo sa „sramotnom zloupotrebom Holokausta“.

I rekoše mnogi da Goldman i ne zaslužuje komentar, ali ja ipak moram da napišem par rečenica.

Navikli smo mi, Srbi, na ovakve priče, tekstove, satanizovanje po svetskim medijima. Navikli smo da u američkim filmovima Srbin mora da bude terorista, ratni zločinac, kriminalac ili bar zlostavljač žena i dece. Podnosimo to stoički, svesni da smo previše mali da bi  se čula i naša istina, a poneki, nažalost, i učestvuju u „blaćenju“ sopstvenog naroda, nadajući se mrvicama sa njihovog stola.

Ipak, ovaj put se moralo reagovati.

I reagovala je država Srbija, oštrim saopštenjem Ministarstva spoljnih poslova, reagovao je Muzej žrtava genocida, reagovali su pojedinci…

Evo, reagujem i ja – po svemu jedna obična žena do čijeg mišljenja nije stalo moćnima, onima koji nam kroje život. Ipak, ako neko ima pravo da reaguje na Goldmanove laži, to sam ja!
To pravo mi daje krst koji nosim od rođenja. Daju mi ga duše mojih poklanih predaka, mojih strica i tetke, dece od tri-četiri godine koja ne dočekaše da postanu ljudi.

Oni nisu ni  stigli  do Jasenovca i Jadovna, najvećih srpskih gubilišta, ali jesu žrtve Pokolja, genocida koji je izvršila  NDH! I samo da znate, gospodine Goldman,  u svakom srpskom selu u toj zloglasnoj tvorevini, desio se po jedan Jasenovac. Samo u selu za koje nikad niste ni čuli, u mom Divoselu, zverski je ubijeno više od hiljadu ljudi… ljudi sa imenom i prezimenom, nečije dece, nečijih  roditelja, muževa, žena, komšija…

Smiljan, Glina, Prebilovci, Ravni Dolac, Drakulić, Garavice…. predugačak je, nažalost, ovaj nesrećni niz za koji ne znate, gospodine Goldman. Na njegovom kraju je Jasenovac, kao bezdana, čudovišna jama, kao okrvavljene čeljusti zveri. Jasenovac, čije žrtve ubiste još jednom!!!

Al’ nije roblem što ne znate, tj. što ne želite da znate VI! Jad je što ne znamo i ne želimo da znamo  MI!

Da sad izađem na ylicu i pitam  ljude koliko je Srba stradalo u Jasenovcu, kao odgovor bih dobila sleganje ramenima ili more različitih cifara. Malo bi ih uopšte znalo za kompleks logora Gospić – Jadovno – Pag, a gotovo niko za Divoselo ili neko drugo selo u kojem su na kućnim pragovima ubijane čitave porodice. A najtragičnije od svega je to što  mnogi od tih što „ne znaju“ nose isti krst kao što ga nosim ja.

Setiće se da im je neko nekad pričao o rođacima koji stradaše od ustaškog noža, ali tu će biti kraj njihovog interesovanja. Reći će da se život , nastavio i da,  zbog budućnosti, zbog dece, zbog mira i napretka, moramo  prestati da se osvrćemo. Pitaće se kakva je korist od prebrojavanja žrtava, traženja bezdanih jama i sećanja!
Pitaće se i dobiti odgovor poput  Goldmanovog!!!

Narod i država koji nisu uspeli da prebroje ni žrtve svog poslednjeg stradanja – NATO agresije – ne mogu ništa bolje ni da očekuju! Narod koji se plaši da sam sebi prizna da je nad njim počinjen genocid, ne može očekivati da to učini neko drugi.

Ako sami ne znamo koliko nas je stradalo, ako nas to ustvari i ne interesuje mnogo, ako smo spremni da oprostimo i zaboravimo… moramo biti spremni i na ovakve sramne pokušaje poput Goldmanovog.
Razmišljajući o njegovom tekstu, u besnoj nemoći koju osetite kad čujete takvu bezočnu laž, pomislih da smo mogli tako lako da ga ubedimo, razuverimo, dokažemo da nije u pravu. Da mu je svako od nas, potomaka žrtava NDH, poslao mejl sa imenima poklanih predaka, bilo bi jasno da nas, nažalost, ima mnogo, mnogo više od 4 i po hiljade…

Eh…pusti moji snovi!!!

Za nas, ovakve kakvi smo, i to bi bio preteran i nepotreban trud…

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji