Đurđica Dragaš: Može li se preživeti Divoselo?

Nedavno, 25. juna, navršilo se 30 godina od proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske. Zvanični kraj SFRJ bio je ujedno i početak krvave decenije koja je odnela hiljade života i zauvek promenila sudbine onih koji su je preživeli.

Među stotinama hiljada raseljenih i izbeglih našla se i moja porodica..

Nisam slutila, dok sam tog juna ’91 proslavljala 17. rođendan, da će to biti poslednji put da u svom stanu gasim svećice na torti, da mi poklone donose drugarice iz škole i da se radujem, onako iskreno, kako to mogu samo devojke od 17 godina…

Trideset godina kasnije, malo zbog „ozbiljnih“ 47 leta, a mnogo više zbog svega što se izdešavalo u protekle tri decenije, na život gledam sasvim (mnogi kažu i previše) racionalno. Naučila sam da ne očekujem mnogo, da se radujem malim stvarima i da svet oko sebe doživljavam kao pozornicu na kojoj se kulise lako menjaju. Naučila sam i da se izborim s tugom, da ne mislim mnogo o životu koji se završio sa onih mojih 17 godina.

Kad god bih poklekla, setila bih se jutra u koloni 1995… setila bih se trenutka u kojem sam poslednji put gledala svoj zavičaj očima čoveka koji tu pripada. Sećala sam se našeg „pozdrava i zagrljaja“, tog strašnog saznanja da povratka nema. Valjda baš zbog straha od ponovnog otvaranja tih rana nisam imala preteranu želju da posetim Gospić, grad u kojem sam rođena i odrasla. Jedina poseta, 2004., samo mi je potvrdila ono što sam već znala. Ja tamo više ne pripadam! I koliko god bolelo, tako je!!!

Ipak, svih ovih godina tinjala je u meni jedna želja. Prikradala mi se u trenucima slabosti, onda kad bih dozvoljavala sećanjima da me preplave, rasplaču, oslobode…

Sanjala sam Divoselo, selo iz kojeg potiču moji Dragaši! Maštala sam da udahnem njegov miris, dodirnem zemlju, travu, da vidim Velebit pod kojim godinama samuje! Znala sam da je srušeno, pusto, puno rana i ožiljaka. Znala sam da to nije Divoselo mog detinjstva, selo u kojem žive mirni, pitomi ljudi, zeleno, mirisno i spokojno.

Shvatila sam za ovih trideset godina da je to lepo parče zemlje ispod moćnog Velebita spoznalo previše tuge. Bolela me je svaka tajna, porodična i kolektivna, koju sam otkrivala. Razdirali su me krici umorenih i preklanih… žena, staraca, dece. Stotine nevinih duša lutale su mojim mislima i nekako me istovremeno razdvajale od Divosela i vukle ka njemu.

Može li se podneti toliko tuge?!

Pitala sam se da li me baš zbog toga roditelji nikada nisu odveli na Kruškovače. Jesu li samo hteli da me zaštite od zla, od porodičnog usuda, od saznanja da su na tom mračnom mestu podno Velebita ustaše ubile gotovo hiljadu Divoseljana?! Među njima su bili i moji Dragaši, moja krv, a ja sam o tome tako malo znala.

Sećala sam se i 90-tih, dragih lica, rođaka, prijatelja, krvi, zgarišta i suza. Stradalo je Divoselo ponovo, surovo i neshvatljivo…

Pusto i sablasno čekalo je moj korak, moju suzu, moje pokajanje.

I desio se nedavno naš susret, zahvaljujući onima koji najbolje razumeju našu tugu – članovima udruženja „Jadovno 41.“.

Čudila sam se miru s kojim sam prolazila ulicama mog rodnog grada. Sećala sam se svake skrivene uličice, prečice, svakog mesta koje mi je bilo važno. Bila sam setna, ali srce je mirovalo, sve do trenutka kad smo prešli most na Novčici.

A onda… kao da je vreme stalo, kao da nikada nisam ni otišla, kao da se jedne obične subote, sa roditeljima i sestrom, u našem moskviču, vozim Jasikovačkom ulicom ka Divoselu.

Trideset godina, čitav jedan život, nestali su u trenu.

Izbrisalo ih je moje ludo srce koje je pevalo i plakalo, radovalo se i strahovalo. Svaki metar puta budio je more sećanja, ali stvarnost je bolela. Pred mojim očima smenjivali su se „kadrovi“ obnovljenih i davno porušenih kuća koje je povezivalo samo jedno- pustoš! U Jasikovačkoj ulici nekada su živeli Gospićki Srbi… danas u njoj živi pustoš.

Kako smo se približavali Divoselu, cesta je postajala sve lošija i uža, a ruševine jedino što se uz nju moglo videti.

Srce mi je udaralo kao ludo! Grozničavo sam pokušavala da prepoznam bilo šta, da se setim čija je ono kuća iz koje raste visoko drveće, čije je to zaraslo dvorište u kojem još jedino zmije žive, kuda vodi zakorovljeni put…

Jednu ruševinu sam ipak lako prepoznala. Iz šumarka, nedaleko od ceste nazirali su se ostaci Spomen doma. Gledala sam ih, ali nisam videla potamnele zidine koje još uvek prkose prirodi već lepu, modernu zgradu i cveće u njenom dvorištu. Videla sam nasmejane, svečano obučene ljude, crvene pionirske marame, čula sam pesmu i muziku, dečju graju… Gledala sam i plakala, ne sluteći kakvo me iskušenje tek čeka.

Koliko god bila racionalna i svesna da je selo pusto 30 godina, nisam bila spremna za ono što sam tamo videla.

Ako bi se jednom slikom moglo predstaviti zlo koje se 90-tih odigralo u bivšoj Jugoslaviji, to bi svakako bila slika Divosela. Ostaci kuća koji tek ponegde izviruju iz guste šume, putevi koje polako, ali sigurno „guta“ vegetacija, sablasni mir i pustoš….pustoš koja neizdrživo boli.

Jedino što podseća na život, na ljude koji su tu godinama gradili i stvarali, su bunari. Bilo ih je u gotovo svakom divoseljačkom dvorištu i čini mi se da i danas osećam njihovu svežinu pod dlanovima. I nekako simbolično, stoje i dalje u zaraslim i neprepoznatljivim dvorištima, prkose prirodi i ljudskom zlu.

I baš jedan takav bunar, jedino što je ostalo od lepog i urednog imanja mojih rođaka i prezimenjaka, bio mi je putokaz ka groblju.

U Divoselo sam i krenula sa željom da ga posetim, da zapalim sveću na babinom i dedinom grobu, na grobovima mojih predaka… Da osvetlim mrak u kojem samuju…

Krenula sam svesna da će to biti teška misija, ali ono što sam zatekla, prevazišlo je sve crne slutnje.

Shvatila sam da je divoseljačko groblje ustvari jedna gusta šuma iz koje ponegde izviruju spomenici. Odozgo vam vidik zatvara drveće, a odozdo korake sprečava gusta trava, divlje kupine i korov.

Obeshrabrio me je u trenutku taj prizor, ali probudio se u meni neki inat. Stezala sam u ruci sveće i ikonu Svetog Jovana, našeg sveca zaštitnika i govorila sebi-moraš ih pronaći, zato si danas ovde!

Ništa nije moglo da me zaustavi, ni trava, ni trnje, ni mlado drveće izraslo iz grobova. Išla sam kao u transu, potpuno nesvesna opasnosti kojoj sam realno bila izložena jer Divoselo ni danas nije očišćeno od mina, a verujem i da je ona trava bila prepuna zmija.

Razgrtala sam grane i korov nad spomenicima i uporno tražila naše prezime. Znala sam negde duboko u sebi da ću ga pronaći i… uspela sam!

Evo i- samo to sam uspela da izustim pre bujice suza koje su ceo dan čekale ovaj trenutak. Jecala sam nad babinim i dedinim grobom i nad skromnim kamenim spomenikom koji su baš njih dvoje podigli svojoj deci, roditeljima i članovima porodice pobijenim na Kruškovačama.

Zapalila sam sveće i osećala kako me smiruje njihova svetlost. Pod rukom nisam osećala hladni mermer već radost mojih predaka i znala sam da je vredelo, da se moja upornost isplatila!

Bile su Zadušnice!!!

Bila sam i tužna, i srećna, i ponosna…

Kad sam, po povratku u Beograd, pokazala jednoj koleginici fotografije iz Divosela rekla mi je da na njima, osim tuge i razaranja, „vidi“ još nešto. Nije mogla da definiše šta, ali, razmišljajući o njenim rečima, zaključila sam da je to verovatno osećaj konačnosti.

Saznanje da nema povratka, da je život zauvek zaustavljen, zbrisan, ugašen. „Videla“ sam i ja to, na svakom koraku, ali čudno je što me to saznanje nije obeshrabrilo.

Naprotiv!

Susret sa Divoselom kao da je otvorio one davno zaključane delove mog srca. Obećala sam i njemu i sebi da ću ponovo doći, da ću pronaći bunar u našem dvorištu i dodirnuti zidine naše kuće. Obećala sam mojim Dragašima da će ponovo goreti sveća nad njihovim grobovima.

Dok je nas koji ga volimo i nosimo u srcu… živeće Divoselo!!!

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji