Ђурђица Драгаш: КАМЕН ЛИЧКИ ОКО ВРАТА

Вуче ме Лика к себи, проклета и благословена.

Притисла ме равница,
црница ми на груди легла,
тешко ми небо војвођанско.
Без сунца и звезда,
без краја и почетка.

У оку ми Лика,
крвава и плава,
невина и крива.
Лика,
исплакана,
од чемера црна,
јауком испарана.
Лика,
у роси окупана,
мирисом опевана,
лепотом окајана.

Осташе ми тамо два извора,
два ушћа,
две радости.
Остаде ми камен хладни на узглављу дечјем.

Распорише ме,
срце ми узеше,
а живог ме оставише.
Да их очима ископаним гледам,
да их рукама одсеченим грлим.
Да децу своју Господу дајем,
преклану,
обезглављену,
обожену.

Пуста ми је војвођанска њива,
џаба јој класје злаћано,
узалуд песма девојачка.
не мирише ми гладноме хлеб паорски.

Вуче ме Лика к себи,
проклета и благословена.
Не да ми крв да је заборавим,
да је одболим непреболну.
Не да ми камен лички око врата
да у равници оставим кости.

---

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

---

---