Родила ме бела тама,
донела ме снежна ноћ.
Студеним ме млеком мећава подојила,
међ’ боровима колевку свила.
Расла сам к’о жито младо,
зелено,
усталасало,
росом окупано.
Стасала к’о класје зрело,
једро,
јако,
сунцем окаљено.
Посекла ме рука мрачна.
Над понором душу пустих.
Нека лети,
млада,
снажна.
Нек’ се врати кући нашој,
затвореној,
угашеној.
Нек’ отвори прозор к шуми,
нека пусти јато птица.
Нек’ полети ка мећави,
бела,
снежна,
јамом небу обећана!
Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш