Đurđica Dragaš: KA MEĆAVI

Rodila me bela tama,
donela me snežna noć.
Studenim me mlekom mećava podojila,
međ’ borovima kolevku svila.

Rasla sam k’o žito mlado,
zeleno,
ustalasalo,
rosom okupano.

Stasala k’o klasje zrelo,
jedro,
jako,
suncem okaljeno.

Posekla me ruka mračna.
Nad ponorom dušu pustih.
Neka leti,
mlada,
snažna.
Nek’ se vrati kući našoj,
zatvorenoj,
ugašenoj.

Nek’ otvori prozor k šumi,
neka pusti jato ptica.
Nek’ poleti ka mećavi,
bela,
snežna,
jamom nebu obećana!

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš