Đurđica Dragaš: Gde vam je dom?

Iii… šta kažete… gde je dom? Pa… tamo gde su moje dve mačke… u Los Anđelesu! Ovaj završni deo intervjua koji je nedavno emitovan u znak sećanja na preminulu glumicu Miru Furlan, danima me progoni!

Postavljam sama sebi to pitanje i ne znam odgovor. Valjda je to normalno kad preživiš ono što smo, na različit način i u različitim okolnostima, ali uz sličnu „matricu“, preživeli ja, Mira i stotine hiljada izbeglica iz bivše Jugoslavije.

Gde mi je dom?!

Ovde u Beogradu, gde živim već 30 godina, u vojvođanskom selu gde mi žive roditelji, sestra i njena deca, u selu u srcu Srbije u koje sam se zaljubila ili tamo daleko, u Lici gde sam rođena i gde su vekovima živeli moji preci?!

Da čujem samo šta mi govori srce odgovorila bih – u Lici i tamo gde je porodica, da osluhnem razum izabrala bih Beograd, a da se prepustim samo osećaju zadovoljstva i mira odlučila bih se za „moje“ selo.

Odgovaram tako, u fragmentima, shvatajući da ne mogu drugačije. Nemam jedan, jasan odgovor i pitam se može li tako doveka. Hoću li ikada moći sa sigurnošću da kažem – ovo je moj dom?

Verujem da neću!

To je valjda usud nas koji smo silom otrgnuti iz korena, nas koji nismo imali pravo na izbor. Ponekad mi se čini da sam stvarno ŽIVELA samo onih prvih šesaest godina, a da je ovaj „ostatak“ samo beskonačno krpljenje pokidanih linija života. U pokušaju da saznam šta o svemu misle moji „sapatnici“ pitanje sam postavila i u jednoj grupi koja na Fejsbuku okuplja bivše stanovnike mog rodnog grada, Gospića.

Javljali su se sa različitih strana sveta, rastavljali i ponovo sastavljali svoje živote, pisali o tragedijama, gubicima, ali i radostima i novoj energiji koju su donela deca rođena daleko od rata i stradanja. Ipak, ni u njihovim ispovestima nisam mogla da prepoznam jasan odgovor. Ogorčeni, ranjeni, ali i realni, shvataju da povratka nema i da one spaljene kuće, oteti stanovi i davno zarasli putevi, samo u snovima i sećanjima mogu ponovo da budu dom. Svesni su da je život tamo gde su bezbedni, mirni, gde su im deca i unuci srećni i tako uglavnom i odgovaraju, ali…

Znaju oni, a znam i ja da neke rane nikad ne zarastaju. Znaju da nikada više neće biti „svoji na svome“, potpuni i spokojni. Dok su živi progoniće ih slike „prošlog“ života, uspomene koje, obojene nostalgijom, poprimaju neke nerealne obrise, vrebaće ih sećanja, moriti pitanje-šta bi bilo da se sve ovo nije desilo!

I zaista, šta bi bilo?! Mnogi, posebno oni mojih godina, otišli bi i tako početkom devesetih iz našeg malog grada. Neki na fakultet, neki u potragu za poslom, boljim životom, ljubavlju, ali imali bismo gde da se vratimo! I to je ta ključna stvar, to je ona suštinska razlika od koje zavisi ostatak života. Sećam se koliko sam puta, gledajući naše filmove sa emigrantskom tematikom, razmišljala baš o tome.

Junaci rastrzani između propasti srpskog društva tokom devedesetih i mogućnosti koje je nudio odlazak u inostranstvo, manje ili više uspešni, zadovoljni i ispunjeni, uz svu tragiku i muku, imali su gde da se vrate. Zavidela sam im na kafama i izlascima sa društvom iz kraja, na godišnjicama mature i susretima sa neprežaljenim prvim ljubavima. Tugujem svaki put iznova kad to vidim ili kad čujem da neko od mojih kolega ili prijatelja ide na neko „generacijsko“ okupljanje.

Tugujem zato što u mom života toga nema i neće ga nikad biti. Zato što ja ne pripadam nigde!

Na godišnjicu mature nisu me zvali oni sa kojima sam tri godine delila srednjoškolske dane u rodnom gradu, ali ni oni sa kojima sam 92′, ovde u Beogradu položila maturu! To je istina koju čovek teško prihvata, bolna činjenica sa kojom mora da se živi.

Valjda je zato toliko teško odgovoriti na ono pitanje postavljeno Miri Furlan, ali i svima nama!

Vrteći po glavi njen odgovor, gledam mačora Srećka koji mirno spava kraj mene u ovom našem beogradskom „domu“ i nešto mislim…ma, možda je stvarno i bila u pravu! Možda je najbolje na teška pitanja odgovarati jednostavnim odgovorima!

Od istog autora:

Đurđica Dragaš: Udar “Oluje” i usud krajiških suza

Đurđica Dragaš: Koridor mog života

“Kosti” udaraju do kosti | Jadovno 1941.

Ponosna sam što pripadam ovom pobedničkom narodu | Jadovno …

Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

Đurđica Dragaš: Dosta je bilo! | Jadovno 1941.

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa