Đurđica Dragaš: Eto radosti krvniku Paveliću!

U sred Srbije, na nekoliko kilometara od centra Beograda, žrtve njegovih nepomenutih koljača i dalje nemaju ni ime, ni dostojno obeležje. 

„Verujem da je Ante Pavelić zadovoljan, ukoliko, kojim slučajem, može da vidi Beograd i Srbe“.

Ne mogu nikako da izbacim iz glave ove reči koje je pre nekoliko dana izgovorio otac Darko Đogo, teolog i profesor Bogoslovskog fakulteta u Foči.

Reče to profesor na konferenciji za novinare uoči Molitvenog skupa koji je udruženje „Jadovno 1941.“ organizovalo 18. maja 2024. u Zemunu u znak sećanja na Srbe stradale u NDH logoru na Starom sajmištu, (Prihvatni logor Zemun).

Njegove reči, nažalost, već na samoj konferenciji potvrdi priznanje jednog od učesnika, sociologa Slobodana Antonića da, iako rođeni Beograđanin (i dodala bih, cenjeni srpski intelektualac), nije znao da na Jevrejskom groblju u Zemunu postoji masovna grobnica u kojoj leže tela šest i po hiljada Srba stradalih u zlogladnom logoru.

I nije profesor Antonić izuzetak ni jedan od retkih koji ovu činjenicu ne znaju.

Skromni spomenik sa  prepoznatljivim „eks ju“ natpisom – žrtvama fašizma 1941-1945, i to na jevrejskom delu zemunskog groblja, ni sa čim ne ukazuje nad čijim kostima je podignut.

Nigde ne piše da je reč o Srbima, i sa ove i sa one strane Drine, surovo pogubljenim u ustaškom logoru.

Nema pravoslavnog krsta, nema informacije ko su žrtve, a ko dželati… baš onako kao što se može videti (ako spomenik nije srušen) na bilo kom drugom mestu stradanja, širom Hrvatske i Bosne i Hercegovine (na prostoru nekadašnje NDH).

I eto radosti krvniku Paveliću!

U sred Srbije, na nekoliko kilometara od centra Beograda, žrtve njegovih nepomenutih koljača i dalje nemaju ni ime, ni dostojno obeležje. 

Plašila sam se, shvatajući da na konferenciji za novinare, novinara gotovo i nema, da će i Molitveni skup, tj. broj ljudi koji će mu se pridružiti, biti razlog za Pavelićev smešak.

Srećom, rastužismo ga!

Bilo je i ljudi, i vere, i ponosa!

Odzvanjale su mi u glavi Đogove reči dok smo u litiji išli Glavnom ulicom u Zemunu. Ponosno, a nekako i prkosno jer mi baš takva krv u venama teče, nosila sam majicu sa natpisom Jadovno `41. i malu ličku kapu koju sam zihericom za majicu pričvrstila.

Koračali su s nama zemunskim ulicama i naši mučenici, preci koje otrgnusmo od zaborava. Koračali smo zajedno… mi i neizbrojana i neoplakana deca, majke koje ne stigoše da ih u krilu uspavaju, starci koji ne nađoše mir na rodnoj grudi.

Koračali smo  pred  zbunjenim Zemuncima, al’ znala sam da krvniku radost pomutismo… bar na jedan dan.

I verujte, nije postojalo mesto na ovom svetu na kojem bih radije bila tog divnog, sunčanog, ponosnog majskog dana.

A malo je takvih dana u nas, Srba…

Mnogo je više onih koji, baš kao što profesor Đogo reče, raduju Pavelića.

Takav je bio onaj u kojem srpski parlament, suludom nezainteresovanošću njegovih članova, odbi da na dnevni red stavi Rezoluciju o genocidu počinjenom nad Srbima u NDH. I to ne bilo čiju već onu koju je predložila njihova koleginica i jasenovačka zatočenica Smilja Tišma. Ni njena suza nije uspela da ih probudi iz obamrlosti u koju smo kao nacija duboko zagazili. 

Smejao se sigurno Ante samozadovoljno i onda kada je u Zagreb, sa blagoslovom Beograda, kao srpski ambasador otišla Jelena Milić. Poniženje koje su godinama trpeli, i stoički podnosili Srbi iz Hrvatske, dobilo je time svoj čudovišni i potpuno nerazumni oblik. Oblik koji je zaboleo više od mržnje krvnika…

Radovao se poglavnik i kada je deo Srbije stao uz profesora koji medijskim veštinama uči studente Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i ponosi se imenom Dinko. Nazdravili su verovatno on i Šakić srpskoj neslozi, obnevidelosti i zabludi. Nazdravili, uz satanski osmeh jer…. nema za njih „prve i druge Srbije“, svi smo samo „krvavi tovar“ u vozu za Jasenovac (kao što takođe reče profesor Đogo).

Kezi se bezumnik kad vidi našu decu među onima što na Pagu divljaju i „partijaju“ po kostima mučenika.

Drago mu je što se svojih stradalnika setimo samo na neku godišnjicu ili kada „dogori do nokata“. Raduje se što nema spomena koji bi čitavom svetu pokazao razmere našeg stradanja!

Ljutne se možda samo kad mu poneki Srbin umanji „zasluge“, smanjivši broj onih koje je poklao. 

Mogla bih ovako u nedogled da „brojim“ našu nesreću, ali neću… dosta je… da mu dane u paklu i sama ne obasjavam.

Reći ću samo na kraju da, uprkos svemu, vredi živeti za dane poput onog zemunskog, poput svakog u kojem dušama predaka pružimo mir, a onima koji će živeti posle nas, nadu!

Nadu da dušmani neće imati čemu da se raduju!

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji