Đurđica Dragaš: Crkva Svetih apostola Petra i Pavla krije Teslinu tajnu

Čiji je Nikola Tesla? Da li je Srbin, Hrvat ili možda Amerikanac?! Odgovor na to pitanje koje, s vremena na vreme „zapali“ internet i ustalasa srpsku i hrvatsku javnost, sasvim je očigledan i jednostavan tamo gde je sve počelo – u Teslinom Smiljanu.

I ne, nećete taj odgovor pronaći u modernom Memorijalnom centru, među neobičnim eksponatima i zbunjujućim podacima prema kojima su Tesle vlaškog porekla. Istinu, jednu i jedinu, spoznaćete u crkvi Svetih Apostola Petra i Pavla koja odnedavno ponovo krasi ovo ličko selo.

Hram Srpske pravoslavne crkve, u kojem je službovao Nikolin otac Milutin, i u kojem je 1856. godine kršten čovek koji će „obasjati svet“, obnovljen je 2006. Ove godine je i freskopisan, zahvaljujući svešteniku Milanu Radusinu iz Dalmatinske Eparhije i uz blagoslov Episkopa gornjokarlovačkog Gerasima.

Radusin je na zanimljiv način spojio crkvene i svetovne motive i ispričao priču o slavnom naučniku, njegovom poreklu, ali i stradanju naroda kojem je pripadao. Tako na zidovima smiljanske crkve, uz uobičajene religijske prizore, možete videti krštenje Nikole Tesle, ali i Novomučenike Jadovinske, tj. fresku posvećenu žrtvama ustaškog logora Jadovno na Velebitu.

O stradanju Teslinog naroda svedoči i masovna grobnica iznad crkve, na obodu groblja i šume koja ga polako guta. Mermerni krst (rad vajara Mirka Ćelića), koji je podigla Eparhija gornjokarlovačka, i drveni, koji pre par godina podigoše članovi udruženja „Jadovno 41“, svedoče o ustaškom zločinu i 560 nevinih srpskih duša koje tu skončaše.

I crkva je delila sudbinu svog naroda. Hram, prvi put osveštan 1765. , gotovo je srušen tokom Drugog svetskog rata. Obnovljen je tek 40 godina kasnije, 1986., a onda ponovo oštećen i opljačkan tokom 90-ih.

Ipak, nije ovo priča o zlu, ratu i stradanju. Naprotiv! Ovo je priča o veri i nadi, o istrajnosti, nesebičnosti i ponosu. „Ispisala“ sam je nedavno, tokom posete Smiljanu i spomen području „Jadovno“.

„Osetila“ sam je u ovoj prelepoj crkvi koja odiše mirom i dostojanstvom, a posebno u nasmejanim očima oca Dragana Mihajlovića, paroha gospićko-smiljanskog. Ovaj mladi sveštenik, rodom iz Bijeljine, stigao je u Smiljan 2016. i preuzeo dužnost u obnovljenom hramu. Ne bi u tome bilo ništa posebno i neobično da otac Dragan nije prvi pravoslavni sveštenik od 1991. godine koji sa porodicom živi u Gospiću i služi kao paroh gospićko-smiljanski.

Gotovo zamrlu parohiju, u kojoj skoro da i nema vernika, u gradu u kojem se donedavno na mestu srušene pravoslavne crkve (Svetog Đorđa) nalazio parking, probudio je jedan mladi, nesebični i neumorni čovek. Otac Dragan postao je nit koja povezuje, svetionik u tami u kojoj žive Srbi po opustelim selima u okolini Gospića. Tu je kad treba pomoć, kad se slavi i tuguje, kad se smeje i kad se plače.

Bio je i s nama, služio parastos nad bezdanim jamama velebitskim, molio se za duše stradalih, ali i za zdravlje nas koji ih obilazimo.

Iznenadila me je smirenost i blagost ovog čoveka. Mislim da prvi put pred sveštenikom nisam osećala ono što bi se najlakše moglo opisati kao trema, ne zbog nepoštovanja ili otpora već iz straha da ne učinim ili ne kažem nešto pogrešno. Sa ocem Draganom taj strah je iščezao već prvog trenutka. Jednostavan i skroman, sa nekom neobičnom istrajnošću u očima, kao da mi je ulio nadu da ćemo ipak opstati, da će u Teslinoj Lici živeti njegov narod, da će se u smiljanskoj crkvi krstiti neki novi „veliki ljudi“.

Znam, mnogo sam „tereta“ stavila na njegova pleća. Znam da svoju svešteničku dužnost obavlja uglavnom na grobljima i mestima masovnih stradanja, znam da je malo povoda za radost i nadu, ali malo je i takvih kao on, onih koji su spremni na žrtvu.

A verujte, baš to, kao i velika snaga i upornost, potrebni su mu za posao koji radi, na mestu na kojem ga radi.

Zato, ako vas ikada put odvede do Smiljana, posetite tamošnju pravoslavnu crkvu i potražite oca Dragana. Verujem da će i na vas ostaviti isti utisak, bez obzira na to odakle dolazite i koliko znate o mestu i narodu čije nasleđe čuvaju!

Izvor: RTS

Obrada i fotografije: Jadovno 1941.

Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ