Pruži mi ruke, rođena, uteha mi budi…
Grlim te brezo, mila moja.
Milujem ti raspuklu koru i sićano lišće.
Šapni mi, rođena,
ko prođe poljem našim,
ko zamuti vodu sa bunara.
Pričaj mi, sestrice,
o kući našoj,
o jabuci s prozora,
o jutru što na hleb miriše.
Odaj mi tajnu koju ti proletos donese bura s Velebita.
Stanuju li duše njihove u oblacima što kišu nose.
Čuje li se tužbalica devojačka,
nosi li je vetar k moru,
krije li je u utrobi zemlja.
Jesu li im ruke u korenju tvome,
Rasteš li iz snage njihove,
Jel’ ti lišće šapat dečji.
Pričaj mi, mila moja.
Same smo pod ovim nebom našim,
same međ’ grobovima njihovim.
Pruži mi ruke, rođena,
Uteha mi budi…
Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji