Đurđica Dragaš: Boli li nas 10. april?

Mi, potomci žrtava NDH, nosimo znak, krst koji se prenosi s generacije na generaciju, ali žig utisnut na srpsku kožu kao da ne boli čitavo srpsko „biće“. Kao da smo ga, kao narod, zaboravili, potisnuli, prekrili naslagama opraštanja.

Pomalo zbunjena vremenskim (ne)prilikama objavih juče na Fejsbuku fotografiju voćke čiji su se crveni cvetovi nazirali ispod naslaga aprilskog snega. Koliko je komentar – život je borba– koji sam napisala uz fotografiju, ustvari bio tačan shvatila sam uveče prolazeći kraj istog stabla.

Snega više nije bilo, voćka je bila ponovo slobodna, ali cvetovi više nisu bili onako crveni. Njihovi ožiljci svedočili su o nevolji koja ih je tog jutra zadesila. Ranjena voćka prkosila je hladnoći i vetru, ali pitala sam se, gledajući je pažljivo, hoće li biti roda ove godine.

Da li je ovaj neočekivani sneg presudio, uništio šansu da se crveni cvetovi pretvore u ukusne plodove?! Da li je zaista život samo jedna velika borba s neizvesnim ishodom?!

Podseti me ovo maleno stablo, baš uoči nesrećne godišnjice, na nas… potomke, preživele, ali još više na sve nevine žrtve monstruozne tvorevine nazvane Nezavisna Država Hrvatska. 10.aprila 2021. navršiće se tačno 80 godina od kad je mračni, teški, preteški sneg pao na naše grane.

Pitam se jesu li voćke bile procvetale tog aprila 1941. Jesu li naši preci gledali u nebo, jesu li strahovali od mraza i snega? Da li su bili svesni strašne presude koja im je tog dana izrečena? Da li su znali da će je ispisati svojom krvlju i mukom? Verujem da su osećali, da su naslućivali zlo koje im se prikradalo, ali čovek se uvek nada. Veruje da će ga nevolja mimoići, da će požnjeti posejano žito, da će se sladiti plodovima s voćke koju je iznenadio sneg…

Nije bilo tako!!! Umesto žetve dočekali su Pokolj!

Ostale su nepokošene livade, neobrane šljive, ustalasano klasje koje je zapamtilo krv i jauke…“Sneg“ koji je tog davnog aprila pao i danas nam savija grane. Lomi nas i ne da da se uspravimo. Mi, potomci žrtava NDH, nosimo znak, krst koji se prenosi s generacije na generaciju, ali žig utisnut na srpsku kožu kao da ne boli čitavo srpsko „biće“. Kao da smo ga, kao narod, zaboravili, potisnuli, prekrili naslagama opraštanja.

I dok danas neki u Podgorici pevaju ustaške pesme, u Zagrebu planiraju da pred zakonom kao neprihvatljive „izjednače“ ustaške i četničke simbole i pozdrave, za subotu (10.april) se u Beogradu najavljuju „ekološke bune“, protesti frilensera, antivaksera…

Reći ćete da su to važne teme, da prošlost treba ostaviti iza sebe, da se mora gledati u budućnost. Slažem se, ali boli me…Boli me što ni mi, koji nosimo krst i koji se sećamo, nemamo gde da položimo venac, ostavimo cvet, upalimo sveću.

Boli me što smo, kao narod, zaboravili ono što nas je gotovo slomilo. Crveno cveće na onoj voćki podsetilo me je na nevino prolivenu krv, na decu koja nisu dočekala mladost, na „Daru“ oko koje se više ne lome koplja…Na zaborav koji je ponekad teži od aprilskog snega!

I pitam se hoćemo li ga ikad stresti s naših grana i vinuti se ka nebu, slobodni, zagrljeni i sjedinjeni!!!

Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

(Napomena: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 09. aprila 2021. godine)