Ђурђица Драгаш: Београд сузама не верује

Мрак је прекрио окићене београдске булеваре. Мрак, тежак, тужан, мемљив…

Крај децембра! Београд трепти, гуши се у бескрајним колонама аутомобила и нервози скривеној испод празничних осмеха. Кафане су препуне, једе се, пије, пева… као да сутра не постоји!

Београд… пун живота, а опет тако суров и хладан.

У том сјајном, бљештавом, празничном Београду једна жена је узалуд, вероватно и последњи пут, тражила правду, саосећање, сузу и братски загрљај. Онај загрљај  којем се предајете, у чију снагу безрезервно верујете. Ону сузу која боли, али лечи и прочишћава. Оно саосећање које храбри. Ону правду која даје снагу.

Није их добила! Београд сузама не верује!!!

Није ни српски парламент „поверовао“ Смиљи Тишми! Нису младе колеге „поверовале“ старици која их је молила да у дневни ред уврсте предлог Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској (1941 – 1945).

Нису им срца попустила пред речима жене чији је живот био чудо. А чудо, право Божје чудо био је сваки Србин који је преживео Јасеновац, Јадовно, Паг, НДХ. Смиља је, као девојчица од свега 7-8 година, успела да преживи. Без родитеља, без куће, са сестрама и братом, по сиротиштима је градила и изградила свој живот из пепела.

Надала се да ће, као најстарији посланик, свој животни циклус завршити још једним чудом. Веровала је да ће српски парламент, у сред новогодишње еуфоричног Београда, усвојити Резолуцију којом би потврдио да се над његовим народом десио геноцид.

Веровала, ал’ узалуд!

Није Смиљин предлог, прочитан дрхтавим, али одлучним старачким гласом, прешао ни прву препреку. Није ни уврштен у дневни ред.

Слика из Скупштине, резултат гласања, сурови кадар из ТВ преноса рекао је све: „Укупно је гласало 143, ЗА је гласало 30, , НИЈЕ ГЛАСАЛО 113, против и уздржаних није било. Скупштина Србије није прихватила предлог Смиље Тишме“.

Мрак је прекрио окићене београдске булеваре. Мрак, тежак, тужан, мемљив…

Гледала сам та лица у Скупштини. Питала сам се колико тих младих, амбициозних, насмејаних и нашминканих људи носи гене јасеновачких и јадовничких мученика.

Колико њих је имало бабу или прабабу која никада није скинула црнину, чије очи су говориле оно исто што им је, на крају 2021., на крају свог живота,  говорила Смиља?!

Колико их је одрасло слушајући дедине приче о завичају, о рођацима, о породицама којих више нема?!
Сигурно их је било много, ал’ погнули су главу! Заслепљени, недодирљиви, загледани у сутра, затворили су очи пред Смиљиним сузама! Пред сузама свих нас који памтимо, који у својој крви носимо тугу каменитих велебитских јама и зеленог покрова јасеновачког.

И баш на тој седници, у коју нису желели да уврсте Смиљин предлог, расправљали су, гле ироније, о мерама за подстицање рађања!

Слушала сам их и размишљала колико би нас само било да се није десило оно о чему нису желели да расправљају, оно што нису желели да признају, осуде, оплачу.

Е мој Београде, моја Србијо, колико би нас само било!!!

И знам да живот иде даље! Па Смиља је сама прави доказ те истине! Доказ смо и ми што преостасмо, што не напунисмо поново јаме!  Ал’ нема сутра без јуче! Нема будућности без спознаје, прихватања и учења прошлости!

Можда то једног дана схвате и Смиљине колеге! Можда их заболи њена старачка и детиња суза!

Од истог аутора:

КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ