Никола – заувијек беба

Никола ниjе доживио и прославио своj други рођендан, остао jе беба, дjечак, малишан, у Божjем наручjу за цио живот.

Маjка Јелена родила jе Николу негдjе око Никољдана 1939. године у породичноj кући у Читлуку, селу краj Дивосела, котар Госпић.

Да ли jе име добио по оцу Николи или по Светом Николи, ниjе ми познато. Маjка му jе умрла десетак дана по породу. Имао jе двиjе стариjе сестре – Наду и Милеву.

Након смрти Николине маjке његов отац се оженио – Смиљом.

Никола jе као наjмлађе диjете и први рођени мушкарчић након двоjе женске дjеце био мезимац.

Идиличан сеоски живот породице Краjновић и дjетињство малог Николе брутално jе прекинула усташка офанзива 2. августа 1941. године.

Бjежећи пред усташама, у збjегу у Крушковачама између Дебеле главице и Височице, нашло се много народа из Дивосела, Читлука и Орница.

У збjегу се нашао и Никола са своjе двиjе сестре и маћехом Смиљом.

У зору 5. августа, након два дана проведена у збjегу, усташе су напале. Настала jе жестока пуцњава на све стране из пушака и пушкомитраљеза. Проломили су се jезиви повици усташа: „Опколи, хватаj живе“.

Киша jе падала у току ноћи. Дjеца су била озебла и гладна. Свако jе бjежао, а да ниjе знао куда.

Случаj jе хтио да се у насталом метежу Никола нашао у Смиљином наручjу. Његова наjстариjа сестра Милева, шчепала jе за руку млађу сестру Наду и њих двиjе су потрчале неким споредним путићем у шуму.

Милева jе добро познавала таj предио, jер jе као стариjа тамо чувала краве.

Смиља jе са Николом и групом сељана потрчала уз jедну косу према превоjу у смjеру села. Ту су их стигле усташе, опколиле и поклале. Мртва тиjела су остала на ледини.

Никола ниjе доживио и прославио своj други рођендан. Остао jе беба, дjечак, малишан. У Божjем наручjу за цио живот.

На Крушковачама jе тога дана побиjено 907 чељади.

Приликом прочешљавања шуме усташама jе пало у руке и 48 мушкараца, жена и дjеце, коjе су одвели на Аланак на Велебиту, диjелом побили, поклали, па полуживе и живе бацили у Јарчjу jаму.

Након неколико дана Николин отац jе нашао стратиште и на њему тиjела свог малог сина и жене.

Покопао их на самом мjесту страдања, у заjедничку гробницу са осталим страдалницима.

По завршетку рата тиjела су пренесена и сахрањена у заjедничку гробницу на православном гробљу у Читлуку. На стратишту у Крушковачама подигнут jе споменик, а на гробљу спомен-плоча.

Николин отац jе на огњишту у Читлуку остао све до 9. септембра 1993. До акциjе хрватске воjске „Медачки џеп“. Тада jе, као и многи други, протjеран и избjегао на исток.

Умро jе у Београду.

Ову причу испричала ми jе Николина нећака Софиjа. Кћерка његове сестре Наде, оне дjевоjчице коjа jе избjегла покољ, бjежећи и држећи за руку стариjу сестру.

Софиjи сам рекао да jе она – као и jа, као и многи други потомци покланог народа, случаjно рођена.

Оптеретила ме судбина малог Николе, бебе, дjечака, малишана коjи ниjе имао прилику да проживи дjетињство, да дочека животно доба младића, да изроди своjу дjецу.

Можда о Николиноj судбини размишљам и пишем, jер и сам имам кћеркицу његовог узраста.

Погледам њу, погледам пожутjелу фотографиjу, тиjелом прође jеза, а туга крене као лавина.

Пише: Душан Ј. Басташић
/Аутор jе предсjедник Удружења „Јадовно 1941″/