Дете из логора

Сведочење Гојка Шашића који је своје прве кораке направио у усташком логору у Славонској Пожеги.

Пише: Оливера Радовић

Гледајући Гојка Шашића на позорници, слушајући његове реплике из текстова Душка Радовића, док увесељава публику, многи су сигурно видели шармантног времешног господина који своје пензионерске дане проводи радећи нешто што је можда читавог живота прижељкивао. Много пута је насмејао или разгалио публику играјући у аматерским представама, наступајући на различитим скуповима. А он је, уз сву љубав и посвећеност театру и писаној речи, тамо заправо – лечио душу.

Душу велику као кућа, али рањену још од првих дана које памти. И које не памти, али су га свеједно формирали као особу. Гојко је дете из логора. Своју животну причу и искуство које га је за цео живот одредило није никад поделио истраживачима, медијима, није на било који начин иступио у јавност. „Није ме нико до сада питао“, тако нам је рекао прошле године када нас је са гомилом фотографија, захвалница и успомена сачекао у београдском насељу Раковица, где је проводио пензионерске дане. Најпре је владао прећутни закон ћутања, он га је поштовао, а након тога је вероватно поштовао и право околине да буде незаинтересована за тешке теме, није желео да друге оптерећује својом несрећом.

Гојко Шашић није дочекао објављивање овог текста. Чекајући да се ситуација с корона вирусом мало стиша и неку повољнију прилику за наставак нашег разговора, преминуо је. Остала је још увек до краја неиспричана прича. Али и једно забележено сведочење у времену када их је све мање и када је све већи простор за манипулацију и искривљено читање и тумачење историјских догађаја. Гојкова прича једна је од многобројних за које није било слуха док је био жив. Али живот какав је провео, поштен, вредан и пун разумевања за друге, упркос свим предусловима да буде огорчен, задужио нас је да његову причу не заборавимо.

Своје прве кораке као дете направио је у логору у Славонској Пожеги. „Једну групу људи су одатле послали за Србију и они су се касније вратили, а неки су отерани у Стару Градишку, ти се нису никада вратили. Неки су отерани за Госпић, ти су побијени, то су углавном били мушкарци. Неке су чак успут поубијали“, објашњавао нам је карактер овог места. Објашњавао нам је и на који начин је истраживао ове догађаје и како је формирао ставове, највероватније у страху да ћемо страшне догађаје који су задесили читаву његову породицу и ми попут многих других прогласити његовим „конструктом“. Први кораци у живот, прве изговорене речи, прве речи које је чуо и које памти, обележене су ратним страхотама. Све друго што је памтио, памтио је по причању своје мајке, храбре жене која је у страшним временима успела да сачува петоро деце. „Није била образована, али је била веома мудра жена. Бистра, оштрог ума. Ипак је она нас петеро деце кроз рат провукла без тежих последица. Тешка су то времена била. Сваки је рат тежак, али није то била само окупација, ту је био и грађански рат.

Бориле су се силне војске, није се знало ко кога убија, ко кога тражи, ко кога хвата. И у таквом ужасу сачувати главу било је веома тешко“, причао је Гојко, који је у тим страхотама изгубио велики део шире и уже породице. Мајка је била пореклом из Лике, рођена у Дивоселу код Госпића. А отац је из малог славонског места Кулица, у коме је на Спасовдан ’42. извршен покољ и у којем је у истом дану 12 чланова уже породице Гојка Шашића поклано. „Имам брата који је тамо бачен на бајонет када је тај покољ извршен. Баба је то гледала. Кад су усташе отишле, она је скинула дете са бајонета, а дете дише! И дан данас је жив, само и даље има проблем са том раном испод плећке“, говорио је Гојко.

Гојко је рођен почетком 1941. године у Границама, селу на обронцима Крндије, између Ђакова, Славонске Пожеге и Нашица. Отац му је већ на самом почетку рата побегао у шуму и тамо се придружио партизанима. У августу 1941. мајка је са петроро деце завршила у логору у Славонској Пожеги. „Оно све што је било мало промућурније, склонило се у шуму. А они што су били мало наивнији и сматрали да нису никоме ништа криви – ти су платили главом. Прво су нас одвели у католичку цркву и све прекрстили, и децу и старце. После тога се мислило да су заштићени. Али дошли су у августу по нас и све нас отерали у логор у Славонску Пожегу. Ту смо били три и по месеца. По причи старијих људи и моје мајке, ту су били ужаси. Дана није било да се нису вршила стрељања, дана није било да се нису вршила мучења. Мајка је причала да су једног дана довезли из Босне око 200 људи које су стрпали у једну бараку и све их с врата и прозора митраљезима поубијали. Младиће су натерали да копају јаму…“, причао је Гојко.

Памтио је само страх, бежања и скривања. „Остали смо сами са мајком кад смо се вратили из логора. Свако мало смо бежали. Нас двојицу мајка стави у неку крпару и забаци на леђа и тако се бежи. И ћутимо док не дођемо до прве шуме, првог склоништа. Има пуно таквих слика које су остале неизбрисиве. Сећам се пуно тих партизанских пролаза, јединица које су увече марширале, премештале се из краја у крај. Имам и пуно слика када су усташе пролазиле. Сећам се јако добро кад је исељавано моје село“, говорио је Гојко. „Ја се те колоне сећам, кроз прозор сам гледао, јер сам стао на једну клупицу и гледао. Док сам се окренуо, усташа је ушао у кућу и моју мајку примио за косу, притиснуо на врата, клекнуо јој ногом на бок и ставио нож под врат. Мајка је вриштала. У кућу је ушао други усташа, тај је био неки његов надређени, ухватио га је за врат и спасио моју мајку. Још сада гледам ту његову црну униформу са оним металним карикама на средини леђа“, дозивао је Гојко далеке али неизбрисиве слике из сећања.

Сваки каснији сусрет с људима који су прошли слично искуство Гојко је до детаља упамтио.

„Срео сам једну жену из Шодоловаца која је била у логору са нама и кад ме је видела после много година, почела је плакати. Ја је не препознајем, наравно. Причала ми је како смо брат и ја пузали по слами, а усташе нас шутају. Били су то врло тешки тренуци, срећа моја па их не памтим. А било је и после рата страшно, кад сам већ почео да се сећам. Никад није било добро. После рата су се крижарске банде враћале, остаци усташа који су желели да се све поврати на старо. И тад се пуно гинуло“, присећао се Гојко и послератних злих времена.

„Мајци је било јако тешко јер у Славонији није имала никог свог сем нас, њене деце. Отац се брзо снашао у партизанима, он је био писмен, трговац, постављен је на руководеће место. Већ ’42 и касније преузима интендатуру за одред који је био тамо формиран. Он се тамо ’43.  спетљао са женом која је пребегла партизанима од мужа усташе којег су убили. Она куд ће, шта ће – побегне у партизане. И он се спетља с њом, занемари и нас и мајку, занемари кућу и све. То је једна од највећих мука поред свега онога што је преживљавала“, причао је Гојко.

„Кад је ’43 дошло до пада Италије, онда усташе нагрнуше у партизане, виде да немају куд. Мог оца су тада са још неким људима оптужили да су били четници. И њих 15-ак партизани похапсе и позатварају. Мој отац некако побегне. Настала је хајка. Али пошто је већ од ’41. у шуми с партизанима, он је Папук познавао, то су његови реони где се сакривао и сналазио да преживи. Траже га усташе, траже га партизани. Не знам кад су партизани дошли, само се сећам приче у кући, а кућа је била пуна војске. „’Друже Љубоја, слушајте ме добро. Побијте његових петеро деце и убијте мене, а онда га хватајте и радите с њим шта год знате’, рекла им је моја мајка. Као да сад то говори, толико ми је остало у сећању“, дозивао је слике из прошлости Гојко.

Отац је ипак остао жив и ослобођен оптужби. Крај рата је дочекао као начелник интендантске службе корпуса са Петром Драпшином. Отац је касније био начелник за привреду у Нашицама, па шеф шумарије. Када су дељене споменице у Савезу бораца, он је поцепао своја документа и отишао са састанка, није примио споменицу. Није хтео да је носи са онима који то нису заслужили. „Е такав сам и ја, имам некакву генетику његову. Тако и ја гледам на живот и увек сам на страни правде“, поносно је говорио Гојко.

После рата, није се говорило много о страдањима. „Нама је мајка говорила, она нас је едуковала. Увече би штрикала, ми седимо поред ње испред шпорета, грејемо се и она нам прича о ратним страхотама, веже нас за породицу, за ујаке, за Лику. Ја сам као дете био веома радознао, није се могло од мене ништа сакрити. По некој интуицији сам откривао ствари. Сећам се тих мојих сусељана који су махом били у усташама кад су причали како су убијали у источној Босни и та слика мени никад неће бити избрисана из главе“, говорио је Гојко.

Много година касније Гојко је обишао место гђе се налазио логор у Пожеги. Место на којем су се налазиле логорашке бараке и где су били заточени и мучени. Сада је ту била само празна ледина и ништа више.

Као професионални војник, подофицир у ЈНА, Гојко је службовао у Вировитици, у Пули, у Копривници и на крају у Загребу. „У Београд ме је дотерао несретни рат 90-их. Не бих иначе никад дошао у Београд. Остати у једној таквој средини где се повампире духови прошлости, нисам могао. Сада живим добро, то моје добро је релативно добро, али не жалим се. Нисам научио боље, нисам научио да се има, нисам никад имао, читав живот сам био у оскудици. Ја се сећам велике глади, великих мука. Када бих то сада испричао неком детету, мислили би да је немогуће то преживети. Међутим, све је могуће, све се то преживи и све се то надживи“, говорио је Гојко.

Напољу је већ пао мрак. Утихнуле су улице. Поздравила сам се с Гојком уз обећање да се опет видимо и наставимо разговор. Имали смо још један телефонски разговор. Гојко ме је једног дана назвао са жељом да ми поклони једно старо налив перо. Нисам га никада више видела. Остала је само ова прича.

Извор: П-ПОРТАЛ