Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Даница

Датум објаве: субота, 2 марта, 2019
Величина слова: A- A+
Милка и Цвита, сестра и мајка Данице Бошковић-ЛАЛИЋ, које су као и она, преживјеле пакао јаме Равни Долац
Милка и Цвита, сестра и мајка
Данице Бошковић-ЛАЛИЋ

И Даницу Бошковић, старију Цвитину ћерку, животна лађа је понијела далеко од родних Рујана, од Динаре и Ливањског поља. Обрела се у срцу Шумадије. Дична Херцеговка о чијој се љепоти и данас прича у родном крају, чије се крупне плаве очи и тешке плетенице боје зрелог жита и данас памте, свила је топли дом са Марком Лалићем на периферији Аранђеловца, у насељу Врбица, под гранама огромног вишевјеког храста.
Има у томе неке фине симболике: живот је, како то само он умије и може, саставио понос-дрво и понос-човјека. Даница је слична храсту. И она је попут храста истрпјела муње и громове живота, издржала злоћу и безумље људско, отела се из чељусти смрти и васкрсла из бездања да каже како је било, дa посвједочи да човјек може много више него што зли људи мисле и зауме:
„Мушкиће, оца ми Илију, стричеве Николу и Душана и брата ми од стрица, Милу несритнога Николина, отјерало у понедјељак. Могли су побјећи али отац и стричеви рекоше: куд да бјежимо, ми нијесмо никоме ништа ни криви ни дужни и није, зар, наопаки земан дошао да страдају недужни…
Ко да им и препорекне? Живимо са комшијама Хрватима као нокат и месо и ко се може јаду надати да све забораве и под ногу туре.
Мајка ми Цвита једнако не вирује, стално понавља да ће бити зла. Још кад наредише да сиђемо с планине и благо стирамо у село. Нама благо било у Раздољу и стирали како је наредило али мајка измисли како су нам тобож јањци остали, да их ваља искупити и дотирати.
Било то у сриду. Још не знамо шта је са мушкићима, али мајка све брижнија. По зори спреми мене, стрину ми Неву, Госпава јој име али је ми дица из милоште тако звали, малога ми братића Риста, сестру Убавку (њу смо кукавицу звали Црна) и сестру ми од стрица Душанку (тепали јој Ћуба). Потирали и овце као да лакше искупимо јањце. Мајка нам вели да идемо право у Раздоље и одатле Нева, Ристо и ја да идемо у Далмацију, ујчевини у Бителић, а Ћуба и Црна да остану код оваца. Да се, каже, растуримо да бар неко остане жив.
Послала послије за нама и Милку, али је ми вратисмо, да не остаје мајка сама са несритном Станом. То ми била најмлађа сестра, не знам је ли три године имала.
У Раздољу све ипревртано и опљачкано. Разбацано посуђе, просуто масло, поломљено што се поломит могло — пустош остала.
Ја и Ристо продужисмо с Невом преко Ковиоца. Наиђосмо на далматинске колибе. Свратисмо да се напијемо и казујемо куд смо наумили. Оне нам жене веле да ни код њих није боље, да се нема куд ни тамо.
Нева вели: ја се враћам!
Ја се забавих о јаду шта ја да радим. И ја дите, тек ми шеснаеста. Мајка једно рекла, а сад ми се чини да и Нева има сто разлога да се врати — и како да је пустим саму натраг.
Смете ми се мозак и ја први и једини пут у вику не послушах мајку: вратих се и ја са Ристом натраг.
Нађосмо Ћубу и Црну код оваца. Вијетамо шта ћемо и како ћемо — како ћу мајци на очи…
Негдје иза ужине опазисмо неколико мушкараца, иду к нама. Не познајемо их издалека, али видимо одмах да није добро. Ја шмугнух у један дочић и завукох се у некакво ситно жбуње — чини ми се само сам главу склонила, али ме они једнако не опазише. Чујем зову ме по имену и познајем моје комшије. Заклела бих се да чујем глас Ивана Одака.
Ћутим и дрхтим, чини ми се сво се оно шибље тресе и намах ће ме издати. Сикћу нешто на Неву и дицу и испитују их куд сам ја. Они нешто казују али не могу разабрати шта говоре.
Онда се све утиша, али ја и даље не исправљам главу и не вирујем да ме нијесу опазили. Прође може бити пола сата. Подигнем полако главу, гледам около, нигдје никога. Одједном, одоздо од Равног доца доприје лелек и вриска. Истрчим на чистину, имам шта и видјети: узгамизао мравињак око безданице, по оружју познајем да су усташе, све у групама гоне и вуку народ до пећине и бацају у безданицу. Писка дице и кукање жена надјачава галаму и псовке крвника. Одлијегне и по неки пуцањ…
Мили боже, јада, до неба се чује. Мени се одједном више не живи. Видим приведоше јами и Неву, и брата ми, и сестре и ја без размишљања полетех ка јами.
Крвници окружили са сваке стране, не дају прићи. Не питам, јурнух да прођем, а Миле Перић, звани Томишић, распали ме некаквим штапом по глави. Један поред њега има пушку, али тај не пружа руке, а Миле само штап, некакву чворновату батину. Завртје ми се у глави, однесе ми мараму на штапу, али се не дадох — не падох.
Миле ме зграби за руку. Не дам се ја, пусти живот, оманух са њим као са прњом. Он ме онда уграби за плетенице, пале ми низ леђа, пусте, а биле су тешке — као рука најсилнијега момка.
Миле ме крвнички стиска за косу и смије се, смије из свега гласа, презадовољан што ме савладао. Онда ме пита знам ли ди су моји. Ја ћутим, а он се још гласније поче смијати и онако кроз смијех ми вели:
— Де се ти удај за ме па нећеш у безданицу…
Следих се: сад ће ме осрамотити. Потпуно обневидјелу од страха и бола, доведе ме на стину изнад јаме. Не чујем више ни плач и јауке оних које приводе јами, ни крике језиве оних који лете у бездан. Не распознајем ни лица крвника, а дили нас којих двадесетак метара.
За мене постоји само црно гротло безданице коју смо ко чобанчад далеко заобилазили и само издалека бацали камење у њу, убијеђени да јој нема краја. И само једна мисао: како да се отргнем и полетим у амбис.
Миле се и даље церека, трза ме за плетенице и припитује хоћу ли се удати за њега. Кад виђе да ја нагињем к јами, пита хоћу ли сама или да ме он баци.
Сама ћу, вриснух и истргох му се из руку…
Боже, како то чељаде претрне и обневиди. Све ми исто — али ћу у кућу, али у јаму. Искочих на стину и за тренутак видјех само оне доље испред јаме како су застали у чуду. Застао и Миле и они иза мене…
Више се ничега не сјећам. Ни како сам скочила у амбис, ни како сам падала, ни да ли сам негдје около ударала прије него сам пала на дно…
Сањам: ноћ, ја спавам са мајком, студено ми, зебу ми ноге и леђа. Покушавам да се покријем. Нема поњаве:
— Мама, куд ми одвуче тај биљац, смрзох се — зборим мајци.
— Какав биљац, црна несритнице, зар си жива, ми смо у јами — освијести ме мајчин глас.

Њу међу првима бацило, али она била свјесна од почетка. Опазила да је Милка жива и извукла је некако испод мртвих и мало скрајнула у страну. Црни Ристо и јадна Стана и Убавка били одмах мртви. Сестре сам послије видјела, ко да су заспале, а Ристо остао под гомилом.

Јадикује мајка што је не послушах, што не одох у Далмацију да јој барем ја и Ристо останемо живи. Мене освојиле муке, сто убоја и рана, разваљено кољено, не могу ни мрднути, а, бог ти јадан не био, од свега теже нарицање и јауци рањених на све стране.
Највише претекло дице несритне. Крвава и нагрђена, а опет им крв не да мира. Пузају се и покушавају пети уз стину. А стина, бог је клео, глатка и мокра, испењу се по неколико метра па попадају поново, али не одустају.
Жеђ одољела, на сваку страну чујеш само воду ишту. За неколико дана па видим дице јадне мокре у опанке, у ципеле и то пију. Ја не могу…
Тако за седам-осам дана, можда и више, ко ће знати кад је дан, а кад је ноћ — нама доље свеједно, па дођоше да нас ваде. Зову одозго, казују да су Срби из Чапразлија, да су Рујани спаљени и са земљом сравњени, да више нема оних који су нас бацали у јаму. Спуштили коноп и зову.
Јавише се два Лалића и Сава Биланова злосритна — боже липа ли је била.
Зборимо им да не иду, да је превара, али не помага, муке притисле па чељаде изгуби разум и мисли да од тога горе бит не може.
Спустише коноп и четврти пут и зову мене по имену — Сава и они дечкићи јадни казали ко је још жив. Мајка ми тури руку на уста, не да да се озовем и јавим.
Неће ни други нико и коноп одвукоше празан.
Не потраја, па горе грунуше пушке и оне дечкиће бацише поново у јаму. Још живи, кукавци, диле се са душом, јама одлиже од њихове јеке. Онда и Саву, голу ко од мајке, па за њом навалише стиње и почеше бацати бомбе…
Мили боже, страшне касапнице! Ту се више тила у цило не може видјети. Само трупље без глава, без руку, без ногу — гомила меса. Претекосмо само ми што смо се измаки у крајеве, али и ми израњавани и нагрђени.
Кад престадоше са стињем и бомбама они одозго поново зову да провире има ли још ко жив. Ми ћутимо, а они вичу:
‘Спавајте сад, спавајте…’
Тако би и послије, долазили и звали, мора бити они исти, баце опет по камен и опет зборе: спавајте, спавајте…

ДАНИЦА БОШКОВИЋ, удата ЛАЛИЋ: сама сам скочила у јаму…

ДАНИЦА БОШКОВИЋ, удата ЛАЛИЋ: сама сам скочила у јаму…

Данима послије, чим опазимо да је свануло, ћутимо, све у страви да ће се поново вратити, да ће поново бити стиња и бомби. Ноћу онда причај, јадикуј, моли се богу. Нема сна проклетога, бог отворио очи и то ти је. Ја ни послије за три недиље нијесам заспивала, све у неком бунилу и страху да ћу се поново обрести у јами.

А сваке ноћи нас све мање. Дица јадна и мушкиње помрије до једнога. Видиш смо се смири и заћути као да заспе. Како којему све им више завидим и мислим да их је Бог имао на уму јер сам убрала да је мени суђено да останем посљедња, сама да скапљем, да ме црви живу оглођу.
Тога су се, чини ми се, и сви остали највише плашили и кад нам се јавио Нине Одак једва смо и дочекали – одазвасмо му се. Муке одољеле, прирастао стомак за кичму, скаменило се и срасло у грлу, душа се још вије. Било нам свеједно ко је горе, злотвор или добротвор — само да нам са муке прекрате.
А опет сву ноћ вијетамо смијемо ли се усудити да кренемо и да ли нас чека судбина Лалића и Саве несритнице. Љуба Лалић кука и свега гласа, а опет кад дођоше и спустише коноп прва пристаде да је вежемо.
Чим је сунце доватило — она у несвис, није стигла ни да викне и неки нам знак учини ко је горе. Свеједно, више чекања нема, смрт и овако и онако и нека се само што прије сврши.
Једну по једну извлаче. Мене задњу од Бошковића. Запео једино Глишо Стојић, неће жив, не вирује. Пристаде и свеза се и он тек кад му се јавише и зазваше га моја мајка, Јања, Галка и оне зрелије и куражније које су остале при чистој свисти.
Није му било ни чуда. Сем двојице жандара, Винка и Јуре, који су надзиравали вађење, око јаме су опет били све они који су нас и гонили и бацали у јаму. Иван Одак упечобразио, начинио се добротвор и спаситељ као да ни мрава није згазио. Па Нико Шибеник, звани Ћипан! А опет било неких који су тражили да њих спусте у јаму да нас они покољу и притуку па ни да се муче око вађења, ни да остане жива свједока.
Богме, не дала она два жандара но како је наредила власт талијанска…
Ко може иде пишке, ко не може натоваре га на магаре, тек некако се свукосмо до села.
Дотирали нас до близу наших кућа кад ето нам првога комшије, Мића Шибеника, истрча па се распријечи на пут:
— Ма, шта ће ми тај смрад српски, једва сам чеко да га нестане, а ви ми га поново доводите. Неће преко мене жива…!
Они жандари брекнуше на њега и у инат му све нас уведоше у нашу кућу. Пола муке су ми тиме скинули…”
Даница одједном заћута и поглед јој одлута кроз прозор, некуд преко горостасног храста и шумадијских падина као да у њима тражи сличност са својим далеким, омраженим завичајем за који је још само веже та страшна и неизбрисива успомена и по која икавска ријеч која јој каткад утекне преко зуба.
„А све ти је то некакво божије давање. Ко може вировати да чељаде може о капи воде преживјети мисец и по дана под земљом, у безданици, у касапници грдној. Четрдес и пет и шест метара јама дубока — тако казивали они који су нас вадили — мјерили конопе. Мјерили и неки послије, а одакле сам ја скочила има још бар петнаес метра више…
И ко ту сад може рећи да нас није сачувала некаква сила небеска? Вирујеш ли ти да је дви ноћи приђе него ће нас вадити у јами изнад нас нешто засјало, илинско му сунце није било равно, и доли се видло као у подне, иглу да уврзеш. Ми смо у почетку мислили да је неко с лучем дошао да нас вади. Ја не знам шта је, али некоме није било право да невине душе скапавају у бездању и не може бити добро никоме ко на недужна руку дигне” — изговори Даница, не смећући поглед са невидљивих плавих даљина и поново заћута као у молитви…

*   *   *

Упркос свему што је преживјела Даница Лалић је још жива и у Аранђеловцу броји дане дубоке старости. А живот јој  ни у старости није био најклоњен. Прољетос, у марту 2007. године, изненада јој умро најстарији син Божо, а шест година раније и најмлађи Илија.Остао јој само Милош, али и он озбиљно начетог здравља…

 

budo-ognjena_marija_livanjska.jpgЗахваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска” у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге “ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА” у Светосавском културном клубу у Бања Луци

ПОКОЉ - Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.
ПОКОЉ – Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top