Далеко од очију, далеко од срца

Кроз програм ‘Код куће jе наjбоље’, на подручjу Хрватске Костаjнице, Двора, Хрватске Дубице, Маjура и Доњих Кукурузара, 72-оjе старих и усамљених добили су његу вриjедних жена, коjе су такођер с овог подручjа

Самоћа, туга и чекање, риjечи су коjима се кратко може описати свакидашњица већине српске повратничке популациjе, коjу данас, децениjу и по од масовниjег повратка, углавном чини стариjе становништво коjе jе дубоко загазило у осму децениjу.
И како су приjе двадесет година били у наjбољоj животноj снази да на Олуjом уништеном огњишту крену jош jедном испочетка и покрену нови живот, тако данас с њима заjедно, умиру и повратнички краjеви. У њихове животе, током протеклих десет мjесеци ушле су његоватељице из Проjекта ‘Код куће jе наjбоље’ коjег проводи Рехабилитациjски центар за стрес и трауму из Загреба, а партнери су им Српско народно виjеће, Опћина Двор и Центар за социjалну скрб Хрватска Костаjница.
Програм ‘Код куће jе наjбоље’ проводи се на подручjу Хрватске Костаjнице, Двора, Хрватске Дубице, Маjура и Доњих Кукурузара те укупно броjи 72 корисника. Циљ проjекта jе подршка социjалном укључивању и превенциjи институционализациjе старих и немоћних особа коjе живе у изолираним руралним краjевима. У првоj фази Проjекта коjи jе почео маjа 2014., десет жена коjе су биле у неповољном положаjу завршиле су оспособљавање за занимање његоватељице старих и немоћних особа, те се запослиле на пословима пружања његе и помоћи у кући, као чланице мултидисциплинарног мобилног тима коjег су jош чинили лиjечник, медицински техничар, социjална радница и психологиња.

Старици из Гага, jедан од такозваних таксиста превараната, за 15 км вожње до Двора наплатио jе ни мање-ни више него 300 куна

За кориснике су изабране старе особе коjе из различитих разлога, а наjчешће због приходовног и имовинског цензуса, не добиваjу Министарства социjалне политике и младих. Оваj проjект коjи jе финанциран из средстава Европске Униjе, завршава краjем октобра, а самим тиме и пружање услуга диjелу популациjе коjи живи одвоjен од своjих породица, изолиран, стар и немоћан, са никаквим или минималним примањима.
– Они немаjу будућности. Живе од данас до сутра, живе да им нетко уђе у кућу, било тко. Ниjе битно да ли ћемо ми њих окупати, измасирати, битно им jе само да се jедан дан у тjедну поjавимо на њиховим вратима. Живе и чекаjу дjецу или смрт, прича о своjим искуствима Милена Нишевић, координаторица Проjекта на подручjу опћине Двор гдjе jе укупно концентрирано 36 корисника. Након десет мjесеци, Милена Нишевић признаjе, иако из свакодневног живота добро познаjе живот старачке популациjе, да jе ипак остала затечена њиховом ситуациjом.
– Када сам отворила врата њихових домова, ушла сам и у њихове животе. Живjели смо њихове животе, вjеровали су нам. Упознала сам ту генерациjу ближе него иначе, и забринула сам се за себе, за моjу генерациjу. Добра три мjесеца борила сам се размишљањима шта ће моjа генерациjа jедног дана када се ми сретнемо са старошћу и самоћом jер чињеница jе да ће наша дjеца отићи одавде, говори Милена и додаjе да jе смрт наjчешћа виjест у повратничким краjевима. То доказуjе и чињеница да jе за десет мjесеци умрло седмеро корисника Проjекта ‘Код куће jе наjбоље’.
Иако живот старце повратнике ниjе мазио, и све битке, били они њихови протагонисти, или немиле жртве, оставиле су на њима дубок траг. Но они су и даље борци кроз своjу немилу старост и недаће.
– Дивим се колико имаjу оптимизма. Сви гураjу даље и живе за таj дан када ће им доћи дjеца, jедном у дванаест мjесеци, на пар дана. Вjечито jе то ишчекивање. У ових десет мjесеци како смо на терену, од њих 36-еро, можда су њих само пар, обишла дjеца. Примjећуjем да послиjе тога препуштени сами себи, клону. Знаjу рећи: ‘волимо да дођу, али то вриjеме тако брзо прође, да би вољели да нису ни долазили’, наводи Милена. А дjеца се боре за своj комадић круха, и комад плавог неба, углавном далеко од родитеља. У борби за егзистенциjу и у утрци за временом, веза дjетета и родитеља се лагано губи.
– Критизирати или оправдавати дjецу за такав живот и однос, да ли уопће има смисла? Сви знамо како jе тешко доћи до новца. Да би нетко превалио пут од 500 километара, треба му новац, треба га зарадити. Ту некако и даљина учини своjе. Не гледаjу сваки дан и не доживљаваjу ту њихову муку и самоћу. Самим тиме не да их се то не тиче, али нису с тим суочени сваки дан. Нитко од стараца своjоj дjеци преко телефона неће рећи: ‘тешко ми jе требаш ми, треба ми’, него гледаjу како да jош од те своjе биjеде уштеде дjеци, говори Милена. Сами и немоћни, по пустим, дислоцираним селима, прометно неповезанима, постали су лак плиjен за манипулациjу, лаку и брзу зараду, што jе посебно видљиво на њиховим трошковима приjевоза, углавном доктору.
Трошкови приjевоза до Двора или Сиска односе већи дио њихове и онако ситне мировине.
Тарифе до Двора су од 40-100 куна, овисно о колико удаљеном селу jе риjеч. До Сиска те се циjене пењу до 200 куна, а одлазак у Загреб, наравно по нужди, доктору, чисти jе луксуз и стоjи равно 400 куна. За просjечне мировине од 800 куна, то лиjечење jе на самом старту прескупо, за многе немогуће. Наравно, високе циjене приjевоза набиjаjу таксисти на црно.
– То jе пљачка, ништа друго. Мики Нишевић из Гага, jедан од такозваних таксиста, за 15 км, до Двора наплатио jе ни мање-ни више него 300 куна. Ти ‘таксисти’, добро знаjу да су старци принуђени доћи до Двора, да немаjу другог начина и да ће морати дати циjелу своjу мировину да оде доктору. Не знам како могу мирно спавати. Нитко данас нема вишка и не треба да поклања, али оно што ниjе реално, ниjе реално. Срамно jе користити старе и немоћне jер живите на подручjу гдjе немате прилику зарадити, каже Милена. Промиjенило се вриjеме, промиjенили су се и људи. Осим што су села све пустиjа, комшилук све даљи и односи међу људима су све слабиjи.
– Међу људима ти односи више не постоjе. То jе аорист, неко свршено вриjеме, и тога више нема. Сви су се затворили у себе. Има ту и нашег менталитета, зависти и љубоморе…, говори Милена.
– Након свих трошкова за приjевоз и режиjе, коjе без обзира на ниска примања обавезно мораjу бити плаћена до 15-тог у мjесецу, остане им 100 куна – живот на jогурту и млиjеку. Још ако имаjу среће да им нетко то млиjеко донесе. Да би купили дрва за огрjев, од тих преосталих 100 куна штеде циjелу годину. Има и оних коjи су те среће да им дjеца купе дрва. Мада jе то риjедак случаj. Можда код њих петоро, говори о суровоj животноj рачуници Милена.
Са своjом животном трагедиjом у Гвозданском живи Јандриjа Славуj. Живот обиљежен борбом, растанцима и губитцима оставио jе трага на његовом лицу. Путем коjег су изровале вододерине, риjетко тко свраћа. У некада пуноj кући, данас живи сам. ‘Олуjом’ дjеца су се разбjежала сватко своjоj животноj драми. А наjвећа jе наступила убрзо. У првим годинама избjеглиштва, далеко од Двора. када jе у близини Ораховице, на Косову, августа 1998. киднапиран Јандриjин син, новинар РТС-а Ђуро Славуj, и то са своjим колегом. Од тада до данас, о судбини нестале новинарске екипе нема никаквог трага. Живот коjи jе тjерао даље, ниjе Јандриjи доносио утjеху. У борби са животним вjетрењачама, одлучио се вратити у завичаj, и са родне груде помоћи дjеци у избjеглиштву. Поред свих тешкоћа, било jе лако, док jе уз њега била његова супруга Драгица. Животну горчину у онако пуноj чаши, више нема с киме да подиjели.
– Тешко jе. Самоћа, туга, сваки дан, сваку ноћ. Нема народа, и то што има, од овог проклетог рата, остало проклето, прича Јандриjа, кратко, са дубоким и тешким прекидима узимаjући зрак.
– Навикнут сам радуцкати и jести. Не може се само од макарона живjети. Знам кувати, научила ме моjа жена. Скувам паприкаш, испечем и питу од jабука, говори Јандриjа док припаљуjе цигарету, иако jе астматичар и срчани болесник.
– Не гледаjте, морам узети цигарету, када ме ухвати паника. Да не излудим…, каже као за себе. ‘Лакше jе када човjек ради. Сад jе сезона гљива и кестена. Волио бих и jа у шуму, али не смиjем, издаjу ноге, већ лани сам био бољи, ове године сам 80 посто попустио’, процjењуjе себе.
– Посиjао сам нешто башче, година jе била лоша. Добио сам три амперића крумпира, посиjао три киле лука, добио двиjе. Али наjважниjе, за дрва сам се некако снашао, сам сам их циjепао. Наjпреча су дрва и крух. Дjеца су далеко. Дођу, скупо jе. Пут дође 100 еура. Син ми jе болестан, кћи преживљава. Сватко се брине о себи, шта ћу, мора се дурати, прича Јандриjа док му поглед лута на зидове собе са фотографиjама наjмилиjих као jедином свjетлом точком у овом црнилу. Друштво му прави jедино ћено Шаро коjи га вjерно и добро чува од све чешћих крадљиваца. У прометноj изолациjи живи Зорка Ландуп у Добретину, селу покраj саме живописне риjеке Уне.
– Нема приjевоза, нема људи, нема мобилног сигнала, нема фиксне мреже… Само ме Бог види, каже Зорка чиjу тежину живота наjбоље осликава чињеница да пуних 20 година ниjе видjела кћерку коjа живи у Дарди.
– Не смиjем се усудити на пут. Далеко jе то. А она се бори са своjим животом, тешко живи. Жељела бих видjети моjе диjете, унуче, праунуче, каже Зорка и пребацуjе причу на рад и послове.
– Припремам зимницу. Ја то не jедем, али нека имам. Радом одржавам менталну снагу. То ме одржава у животу и испуњава самачке дане. Каву пиjем сама. Сваки дан. Радим као мушко. Башчу сама мотиком прекопам, сама косим, говори Зорка коjоj свакодневница постаjе подношљивиjа с лиjепим временом када крене сезона сађења вртова. За овдашњи свиjет тада наступа права еуфориjа набављања сjемена и борбе за сваки плод.

Наше кориснике не остављамо саме. Волонтират ћемо. Циљ нам jе подићи ниво бриге о нашим бакама и дjедовима – Милена Нишевић

-На прагу смо зиме. Дуга jе. Плашим се. Што ће се догодити? Како ћу jе преживjети? Ово jе патња, ово ниjе живот. Што могу? Доље тврдо, горе високо. Шта чекам? Чекам смрт, jа неког другог бољитка не чекам, измореним гласом о животноj тежини признаjе Зорка.
Програм ‘Код куће jе наjбоље’ приводи се краjу. Али његоватељице едуциране у оквиру тог програма настављаjу даље. У току jе регистрациjе удруге ДОМУМ путем коjе би његоватељице преузеле бригу о своjим корисницима. Иако финанцирање за сада ниjе осигурано, његоватељице се надаjу да ће наставити посао коjе су започеле приjе десет мjесеци.
– Како год нам било, наше кориснике не остављамо саме. Волонтират ћемо. Циљ нам jе подићи ниво бриге о нашим бакама и дjедовима, да имаjу бар осjећаj да ће им нетко у седам дана навратити у кућу, набавити лиjекове, одвести их доктору, обећава Милена Нишевић.

Нема ‘социjале’, свекрва вам има пензиjу

Осим неумољивог живота и безосjећаjних људи заузетих самима собом, према овим немоћним људима бешћутна jе и државна бирокрациjа коjа им углавном затвара врата пред носом. У суровоj стварности, jедан од посебних облика људског понижења jе и однос оних коjи би се управо требали бринути о старима и немоћнима – Центара за социjалну скрб.
Већина стараца коjа понекад закуца на врата подружнице у Двору, жале се да су их затварали извриjеђани и понижени, након чега више не желе да се боре и исто проживљаваjу.
Живот без куне, без струjе, без финанциjске помоћи дjеце, у туђоj кући коjа прокишњава, проживљава брачни пар Стана и Мирко Огњеновић, коjи су већ у деветоj децениjи свог живота. Социjалну скрб у износу од 400 куна не могу остварити jер имаjу троjе дjеце: сина коjи надничари у Србиjи, другог коjи ради у Београду, у полициjи, и кћерку у сусjедном селу, без посла. Наравно, сватко од њих такођер има своjу дjецу. Али, по тоj социjалноj математици и закону, стари Огњеновићи коjи живе сами, у нељудским увjетима, немаjу право на социjалну скрб.
– Једна социjална радница, када jе ушла у ову трошну и стару кућу, рекла jе, ‘па ви сте окречили’. Рекли су, ‘имате дjецу’. Једном моjоj кћерки коjа не ради, приписали да jоj свекрва има пензиjу. Зар да живим од приjине пензиjе коjа има своjу дjецу? Наводе да имам сина у Београду коjи раде. Зашто и за колико? Има и он своjу дjецу коjу мора школовати, прича Стана Огњеновић.
О овим старцима на рубу животне егзистенциjе, надлежни Центар за социjалну скрб Хрватска Костаjница истиче ‘да именовани корисници нису остварили право на сталну новчану помоћ, jер jе у поступцима утврђивања права било утврђено да имаjу три обвезника уздржавања, од коjих jедан обвезник уздржавања ниjе у могућности доприносити за уздржавање родитеља, други доприноси у натури, док jе трећи у могућности доприносити, али не доприноси, те су родитељи од њега дужни тражити уздржавање судским путем’.
По важећим одредбама Обитељског закона, сваки родитељ дужан jе скрбити о дjетету до његове навршене 18 године живота, и исто тако свако пунољетно диjете дужно jе уздржавати родитеља коjи ниjе способан за рад, а нема довољно средстава за живот или их не може остварити из своjе имовине. Но, закони живота су другачиjи, често толико немилосрдни да би се могли исписати на хартиjи. Вртлоге несретних животних судбина коjе су исписала немила времена деведесетих, избjеглиштво и повратништво, а на што ови људи нису могли утjецати, закони не познаjу, а не познаjу, нажалост, ни особе коjе у Центрима за социjалну скрб требаjу радити за људе без икаквих прихода. Умjесто тога, остаjу имуни на њихове животе, коjи су као нечиjе проклетство.

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане виjести:

Пустoш усрeд Плитвицa

Двaнaeст мjeсeци нeдужaн у тaмници

Док jе живих сведока, биће и истине