Да се усправимо!

Године 1988. у листу “Наш глас“ објављиване су неиспричане приче – сећања савременика на године Првог светског рата у Шумадији и Поморављу.

Милутин Младеновић, који је 1915, у години голготе српског народа, имао свега 10 година, сећао се сусрета са окупаторским војником. Немци су тих дана пробили одбрану на Дунаву, заузели Смедерево и ушли и у његово село. “Мајка и ја смо побегли у Азању. Кад смо се враћали сусрели смо немачку војску која је ишла према Паланци. Један је војник одсекао парче хлеба, намазао нечим и пружио ми. Пажљиво сам гледао Немца. Био сам гладан. Кад је окренуо главу, бацио сам хлеб. Нисам хтео да једем због поноса“.

Какав јунак!

Србију којом су некад ходили усправни и поносни људи Васко Попа је назвао “Усправна земља“. Ако заиста желимо да будемо попут наших херојских предака, али и да ми некада некоме будемо добри и узорни преци, морамо и сами да се усправимо.
Да се усправимо кад дижемо здравицу.
И кад уносимо бадњак у кућу.
И кад казујемо стихове.
И кад су киша и дажд.
И кад нас клеветају.
И кад нас ломе.
И кад нам се никако не мили да стојимо право, на ветрометини, тад посебно… да се усправимо.

Аутор: Немања Девић