Da se uspravimo!

Godine 1988. u listu “Naš glas“ objavljivane su neispričane priče – sećanja savremenika na godine Prvog svetskog rata u Šumadiji i Pomoravlju.

Milutin Mladenović, koji je 1915, u godini golgote srpskog naroda, imao svega 10 godina, sećao se susreta sa okupatorskim vojnikom. Nemci su tih dana probili odbranu na Dunavu, zauzeli Smederevo i ušli i u njegovo selo. “Majka i ja smo pobegli u Azanju. Kad smo se vraćali susreli smo nemačku vojsku koja je išla prema Palanci. Jedan je vojnik odsekao parče hleba, namazao nečim i pružio mi. Pažljivo sam gledao Nemca. Bio sam gladan. Kad je okrenuo glavu, bacio sam hleb. Nisam hteo da jedem zbog ponosa“.

Kakav junak!

Srbiju kojom su nekad hodili uspravni i ponosni ljudi Vasko Popa je nazvao “Uspravna zemlja“. Ako zaista želimo da budemo poput naših herojskih predaka, ali i da mi nekada nekome budemo dobri i uzorni preci, moramo i sami da se uspravimo.
Da se uspravimo kad dižemo zdravicu.
I kad unosimo badnjak u kuću.
I kad kazujemo stihove.
I kad su kiša i dažd.
I kad nas klevetaju.
I kad nas lome.
I kad nam se nikako ne mili da stojimo pravo, na vetrometini, tad posebno… da se uspravimo.

Autor: Nemanja Dević