Да ли се у Хрватској на велика врата враћа злослутна 1941. година?

Туђманова ревизија историје је затирање места страдања Срба у НДХ. Хрвати спалили три милиона српских књига, ћирилица проглашена ђаволским писмом

Европска унија, недосањан сан већине земаља Западног Балкана, на искуствима Другог светског рата, апсолутном негацијом наци-фашизма успоставила је свој „паневропски заједнички именитељ“. И то се показало једним од темеља ове заједнице и остварило најдугорочнији мир у целокупној европској историји. У Немачкој, највећем кривцу за ратне катастрофе, уобличена је мисао Vergangenheitsbewаltigung (превладавање прошлости), која је и доказана у пракси величанственим гестом канцелара Вилија Бранта, када је 1970. клекнуо испред споменика страдалим Јеврејима у Варшавском гету. Тај чин значио је одбацивање национал-фашистичке идеологије са свим њеним пратећим елементима. Тај нови однос према прошлости постаће улазница за Европску унију и обавезна за све земље које су желеле да уђу у њено чланство.

Овај чврст принцип и новопостављени систем вредности подуже ће функционисати, све док се на сцену нове Европе нису појавиле неонацистичке и тврде десничарске политичке групације и формације. Најозбиљнија пукотина настаје кад наша разбраћа из комшијске Хрватске постају пуноправан члан заједнице држава Старог континента. Од тада па до ових дана све учесталији су догађаји и инциденти у којима је симболички или директно рехабилитиована Независна Држава Хрватска која је била највернији сателит нацистичког Трећег рајха, а усташка идеологија и пракса најближа Хитлеровом СС-у.

На провокације из Хрватске, администрација у Бриселу, у свом дремежу самодовољности, углавном није реаговала. Да ли ће их из тог дремежа, бар за тренутак, продрмати недавно писмо српског премијера Александра Вучића упућено Жан-Клоду Јункеру, Федерики Могерини и Јоханесу Хану, у којем је фактографски изложио са чиме се Србија суочила у претходном периоду?

– Када кренете са изложбом о Степинцу, неће се завршити на изложби, као што се неће завршити ни на споменику Барешићу. Нећемо да прећутимо подизање споменика терористима – рекао је тим поводом премијер.

Ако зачепркамо по ономе што се последњих деценија радило под покровитељством званичног Загреба, видећемо да најновији инциденти с поништењем пресуде Алојзију Степинцу, укидањем пресуде Бранимиру Главашу, догађајима у Србу и спомеником атентатору Миру Барешићу нимало нису случајни.

Деведесете године у Хрватској су биле године преврата и уништавања. Убрзо после инсталације нове Туђманове власти у Хрватској, у лето 1990. године, бахатост, нетолеранција, крајња агресивност, пљачке, тиранија, рушења, убиства, постају саставни део свакодневице. Однос према обележјима из прошлости није се нимало разликовао од односа који ће та нова власт имати и према грађанима, нарочито српске националности. Кад се једном постави експлозив испод једног споменика, онда је још лакше ставити га и испод нечије куће.

Ћирилица је проглашена ђаволским писмом, а националистички чизмаши почели су да бришу блато о образе Црњанског, Нушића, Ћопића, Миљковића под циничном формом „отписа књига“ из забитих школских библиотека, све до водећих националних институција у Загребу. У резалишта је тако однесено готово три милиона књига, или око 15 одсто укупног књижног фонда.

На сваком кораку осећао се језиви, ледени, дах фашизма: почело је уклањање „неподобних“ књига. У првом таласу избачена је ћирилица, а потом латинична издања Црњанског, Андрића, Киша, Станковића, Капора…

Томас Ман ће поводом спаљивања књига у мају 1933. године рећи: „Ко пали књиге, палиће и људе.“ Ехо ових речи, у предворју будућности која је обележена гасним коморама, траје до данас. Књиге на ломачи биле су увод у Кристалну ноћ, која је цео свет научила како изгледа затирање сваке различитости. А да ли смо ми, на овом балканском простору, нешто научили. Стварност је пуна симбола. На врху гомиле књига које су у Ријеци избачене из библиотека стајала је књига која је у наслову имала реч Јасеновац. По ко зна који пут, мора се поставити питање: да ли је за нас историја учитељица живота? Или је наша стварност заправо срочена у афоризму Милована Витезовића „Историја је била учитељица, а онда су дошли неки манијаци и силовали је“?

Кратко памћење је оно с чим превратници најчешће рачунају. Када су 29. јула 1941. године окончали стравичан злочин – по мотивима, монструозности и месту где је почињен, можда један од најстрашнијих у људској историји – усташки кољачи из Глинске цркве славили су два дана. Прожимало их је двоструко задовољство: ликвидирали су око 1.700 Срба, а иза себе нису оставили ниједног сведока. Тако су мислили. Један је, ипак, претекао – Љубан Једнак. Без њега то ритуално клање никада не би до краја било расветљено, не би се знало како се човек у тренутку претвара у звер, како се слика пакла претвара у стварност.

Тако су наследници виновника из Глинске цркве рачунали да ће забашурити највећи културолошки злочин после Другог светског рата. Међутим, десио им се Анте Лешаја, рођени Корчуланин, професор политичке економије на Свеучилишту у Загребу, који је написао књигу „Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990“, исцрпан досије на равно 600 страна… Шест стотина документованих страна о уништавању културних добара у Хрватској. Верно ће све записати и оставити доказе против заборава културног злочина.

У Сплиту, директор једне основне школе изјавио је да су, од 10.000 књига, око 60 одсто очистили од „литературе која је тровала младеж“. Велимир Висковић, уредник у Лексикографском заводу у Загребу, оставио је сведочење о уништењуо 40.000 комплета „Енциклопедије Југославије“:

– Иако сам сугерирао да се те књиге потихо продају, камионима су отпремљене на мљевење. Проблем је била и „Ликовна енциклопедија Југославије“. Из трећег тома потом су извучени само хрватски уметници – испричао је Висковић.

Посебно поглавље у уништавању књига чине приватне библиотеке. Неколико десетина хиљада књига нестало је у Дубровнику (Аполониова библиотека и документација) и у Бенковцу (Мила Савића и Ненада С. Косовића). Овоме треба придружити судбину библиотеке Радета Константиновића у Ровињу: књиге и рукописи бачени су на улицу. Међу рукописима се налазио и део преписке овог великог књижевника с другим великим литератом Семјуелом Бекетом.

Новинар Хрвоје Апелт у „Јутањем листу“ (13. 7. 2003) пише да је из архива ријечке свеучилишне књижнице нетало 30.000 свезака и књига…

ГЕНЕРАЛСКИ ЧИН ЗА РУШЕЊЕ СПОМЕНИКА

Споменик Војина Бакића у част револуције у Славонији, у Каменској, који је несумњиво био међу највећим апстрактним скулптурама у свету, срушен је иако се то подручје налазило изван непосредних ратних дејстава. Поводом ауторове смрти „Вјесник“ ће објавити голу лаж: „Његов споменик слободи народа Славоније срушили су четници.“ Непосредни наредбодавац да се овакав злочин изврши Миљенко Црњац не само да није позван на одговорност, него је напредовао све до генералског чина.

– Бачене су у смеће законом заштићене књиге и комплети часописа културолошке и књижничарске вредности. На незаконит начин из архива књижнице отписано је и око 3.000 књига са статусом културног добра, те око 150 наслова часописа, новина и других издања. Међу њима je било је књига из 16, 17, 18. и 19. века – записао је Апелт.

Када су почеле ратне операције, демолирано је више од 3.000 партизанских споменика и других обележја из историје и традиције Срба у Хрватској. Рушење тих споменика најчешће је било јуриш на места памћења, покушај да се избрише из колективног сећања најважнији део из историје Другог светског рата, антифашистичка борба и страдања Срба и других нехрвата у НДХ. То је био део шире ревизије савремене историје у Туђмановој Хрватској која је кренула у стварање нових усташких митова.

Тих дана су у Осијеку, од 82 споменика, нестала, уклоњена или уништена 62 споменика, бисте и спомен-плоче. На питање шта се десило са тим споменицима, тадашњи председник Извршног већа Скупштине опшине Осијек Бранимир Главаш, овај исти Главаш коме је укинута пресуда за ратне злочине, одговорио је „да је оболио од опће амнезије“.

У Кукњевцу, седам километара од Пакраца, уздизао се споменик у част 780 убијених Срба. Злочин су извршиле усташе почетком октобра 1942. године. Имена убијених била су исписана на каменим плочама. Аутор је био вајар Стеван Лукетић. Стручно постављен експлозив учинио је своје – уништен је сваки траг прошлости. У Далмацији је од 1.030 обележја, срушено или оштећено њих близу 50 одсто. На подручју Макарске, срушени су сви споменици.

Све ово што се догађало деведесетих година, само опомиње да је мало потребно да се из људског друштва склизне у дивљаштво. И наравно, да се све неће завршити на споменику Барешићу. Да ли су се поново појавили неки „манијаци који нам силују учитељицу живота – историју“?

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Додик: Хрватска напредује у назадовању

ОБЕСМИСЛИТИ ПОЛИТИКУ ХРВАТСКЕ ОКУПАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

Политичарима у Хрватској НДХ је идеал територијалног и друштвеног организовања

Вјечно српско чуђење усташтву