ČUJTE, SRBI: Đura Perović, vitez slobode

Među vitezovima slobode, kako ih u istoimenoj knjizi naziva Milan Šantić, posebno se izdvaja životna priča Đure Perovića.

Učestvujući u Balkanskim ratovima, pa u Velikom ratu, čitavih šest godina bio je odvojen od najmilijih, sanjajući dan konačnog oslobođenja. Početkom leta 1918. godine, potpuno nenadano, dobio je poziv koji se ne odbija, koji je sam po sebi velika čast. Poziv za susret sa vojvodom Mišićem bio je početak slavne epizode ovog, pokazaće se, velikog heroja. Uz informaciju da je doneta odluka o probijanju Solunskog fronta, kao jednom od najhrabrijih, naređeno mu je ubacivanje duboko u neprijateljsku teritoriju radi izviđanja i obaveštavanja savezničke komande o planovima neprijatelja.

Prihvativši naređenje, sa posebnim ponosom i skromnim zahtevima neophodnim za ovu rizičnu akciju, spakovao je nešto novca, malo zlata, mapu Stare Srbije (Makedonije) i dvanaest golubova pismonoša. Iza linije fronta prebačen je avionom. Sam, duboko u okupiranoj teritoriji, negde oko varoši Kavadarci prolazi pravi pakao. Poput nekakvog filmskog junaka uspešno izbegava zamke i neprijateljske patrole i krećući se po okolnim selima kamufliran u prosjaka saznaje namere neprijteljske armije. Sve potanko opisano u izveštajima, svako premeštanje vojske i namere bugarske komande šalje po golubovima u Solun, moleći se da dođu u prave ruke i da njegov posao nije uzaludan. Poslavši i poslednjeg, dvanaestog goluba, nakon 60 dana operativnog rada odlučuje se na povratak u srpske redove. Prilazeći liniji fronta, oblači bugarsku uniformu i prividno saučestvujući u dejstvima bugarske vojske primče se našim odredima.

Samo pukom srećom ga srpski vojnici prilikom susreta nisu likvidirali, već su, otkrivši o čemu se radi, organizovali njegovo prebacivanje u štab naše armije, kod vojvode Stepe. Gotovo istog dana upriličen mu je pravi viteši doček, a simbolično u podne, zbog slanja ključnih dvanaest poruka našoj komandi, odlikovan je najvećim vojničkim priznanjem – Karađorđevom zvezdom sa mačevima. U istoj prilici francuska komanda odlikuje ga Krstom sa zlatnom palmom. Sa potvrdom herojstva na grudima ostao je na frontu još nekoliko meseci, nakon čega se pun nostalgije uputio kući, u selo Gajtane, kako bi sa porodicom obeležio svoju krsnu slavu – Svetog Jovana, posle punih šest godina. Usput je kupio slavsku sveću i vino, nestrpljivo čekajući dugo čekani susret sa najvoljenijima.

Došavi u rodni kraj, umesto kuće je zatekao zgarište. Umesto porodice ga je dočekala vest da su mu majku, sestre, ženu i decu ubili Bugari. Srce junačko izdržalo je da slavsku sveću, umesto na trpezu, postavi na majčin grob i upali za pokoj duše najmilijih. Poštrapavši vinom grobove srodnika i naslednika, kao i zgasnute ostatke doma, stigao je samo da ispusti najbolniji krik, koji i danas ođekuje. Neka ova koluma bude krik heroja koji zaslužuje da ga pominjemo i pamtimo. Жivotna priča za film, za svedočanstvo o previsokoj ceni slobode i nemerljivoj hrabrosti onih koji su nam je darovali.

Autor Boško Kozarski

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Srpski Spartanci: Ovo nestvarno junaštvo naše vojske je 105 godina bilo zaboravljeno

Modrice na duši slavnog ratnika

Đorđe Lešnjak nije pokleknuo pred bugarskim bajonetima