Црква за спаљену дјецу – сјећање на усташке злочине из 1941. године у селу Љубљеница

У селу Љубљеница код Стоца, сада општина Берковић у Републици Српској јуче је парох дабарски и столачки јереј српске православне цркве Александар Гајић освештао спомен-цркву подигнуту у знак сећања на тридесет двоје Срба које су усташе погубиле на Велику Госпојину 28. августа 1941. године. Живе су их спалили.

У Љубљеници је живело укупно 45 Срба и сви су били из породица Вукосав и Гело. На Видовдан 28. јуна 1941. године, усташе из Љубљенице и околних села све затечене Србе затворили су у две куће, издвојили 10 одраслих мушкараца и одвели их. Увече, истог дана, усташе су одрасле мушкарце убиле на јами Барев до. Њиховим женама, међутим, говорили су како су већ стигли у Србију, да им је тамо добро и да сви раде.

Након два мјесеца исте усташе су поново све Србе затечене у Љубљеници, укупно њих 34, затвориле у две куће. Тада, на Велику Госпојину 1941. године, никога нису издвајали. Дјеца, жене и међу њима само два одрасла мушкарца, укупно 34 чељади морало је да пође са њима. Довели су их до једне велике штале у селу. Затворили су их у ту шталу, коју су обложили сувим дрвећем и запалили. Из запаљене штале успјеле су да побјегну само деветогодишња девојчица Славојка Вукосав касније удата Дулаћ и старија жена Спасенија Гело, која умрла идуће године због тешких опекотина.

Параклис је саграђен средствима општине Берковићи, те села Дабрица и Шћепан Крст и прилозима које су прикупиле породице Дулаћ и Вујиновић. Славко и Новица Дулаћ, супруг и син сада покојне Славојке Дулаћ поставили су мермерну плочу са именима жртава страдалим на овом мјесту.

Од 32 Срба изгорелих у штали коју су запалили, двадесет су била дјеца, од тога њих девет није напунило ни пет година, а троје су биле бебе које нису живјеле ни годину дана.

Поводом годишњице од овог страшног злочина, Миленко Јахура, предсjедник Српског националног друштва „Пребиловци“, каже да су том приликом на православни празник Велика Госпоjина из породице Вукосав изгорjели Цвиjета, Дара, Славко (15 година), Стоjа (10 година), Наста, Цвиjа, Даница, Славко (осам година) и Анђелко (осам година).

Из породице Геле живи су спаљени Петра, Анђа, Љубица (четири године), Мара, Миленко (осам година), Миленка (шест година), Љубица (двиjе године), Даница, Бранко (15 година), Миленко (12 година), Анђа (двиjе године), Владо (12 година) и Боро (10 година).

Из пламена jе искочила и побjегла jедино деветогодишња Славоjка Вукосав.

Комшиjе Хрвати и муслимани су их истjерали из кућа, под изговором да их `селе у Србиjу` и уз батине потjерали ка штали породице Гело.

„Ту су их све затворили. Кров штале био jе од сламе, а злочинци су убацили и додатне бале сламе. Испред врата су стаjали злочинци са гвозденим вилама. Њима су у ватру враћали живе буктиње, мученике коjи су искакали из запаљене штале“, наводи Јахура.

Једну дjевоjку су претходно силовали. Славоjкиног брата, коjи jе искочио из штале, убили и бацили поново у пламен.

Са тешким ранама преживjела jе и Спасениjа Гело, али jе послиjе неког времена умрла.

Злочин су извршиле усташе, комшиjе жртава. Предводили су их Балдо Бошковић – Кракић, Смаjо Ризвановић, Стоjан Маслаћ, Хасан Баjгорић – Хоџа, Божо Папац и други.

Око штале, коjа jе горjела, злочинци су се веселили и подврискивали на крике мученика, а на оближњоj пољани хрватске дjевоjке су играле у колу и пjевале.

„Тако су пjесмом, игром и чашћавањем прославили злочин коjи су починили. Одмах затим, подиjелили су имања своjих жртава, онако како су се претходно били договорили“, каже Јахура.

Позната су имена 44 жртве из овог села у Другом свjетском рату, од коjих jе 23 са презименом Гело. Они су потпуно истриjебљени, а презиме угашено.

Из породице Вукосав, убиjена jе 21 жртва. Одрасли српски мушкарци из села, њих 10, презимена Вукосав и Гело, поубиjани су уочи Видовдана, 27. jуна 1941. на Шћепан Крсту и бачени у jаму Баров до.