Čorbuljak od pokošene trave

Na konferenciji o Jasenovcu držanoj kao pratećem događaju izložbe posvećene stradanjima u NDH govorili su preživeli koji su kao deca odvedeni u dečji logor Jastrebarsko

Od našeg specijalnog izveštača
Hoboken, Nju Džersi – Na konferenciji o Jasenovcu, održanoj u gradiću Hobokenu, u državi Nju Džersi, govorio je Gojko Rončević koji je kao sedmogodišnjak bio tri meseca u dečjem logoru Jastrebarsko 1942. godine. Rončević je rođen u selu Trstenica, 40 kilometara južno od Zagreba, u etnički čistom srpskom selu, kao i većina sela na Kordunu, sa oko 900 stanovnika. Ustaše su mu ubile oca, majku, sestru i dva brata.

– Ustaška NDH stavila je van zakona, bez ikakvih građanskih prava Srbe, Jevreje i Rome. Bilo je geslo: trećinu Srba pobiti, trećinu pokrstiti, trećinu proterati. Započeo je progon i pogrom srpskog stanovništva. Progonitelji nisu bili okupatori (Nemci i Italijani), već prvi susedi, ustaše koje su bez ikakvog povoda napadale, pljačkale, ubijale i palile srpska sela u koja su ušli, kaže Gojko Rončević.

On je sticajem okolnosti u zbegu bio na Petrovoj gori. Početkom 1942. njega i baku pronašle su ustaše. „Gle čuda, ne ubijaju nas, već nas odvode u logor. Mene odvode u dečji koncentracioni logor Jastrebarsko. Tu su bila deca od jedne do 13 godina, smeštena u drvenim barakama. U slučaju da su barake prebukirane, decu su odvodili na otvoreni prostor ograđen bodljikavom žicom. Maltretirale su nas opatice, časne sestre, kongregacije Sv. Vinka Paulskog. Okrutna upravnica logora bila je opatica Barta Pulherija, svastika ustaše Mila Budaka. Ona je dan pre oslobođenja logora budakom ubila dvoje dece. Kod opatica je bilo časnih izuzetaka, sestra Gracioza (Marija Ivanšek) isticala se dobrotom i kad bih prošao pored njene sobe davala bi mi parčence hleba. U logoru je ukupno bilo zatočeno 3.336 dečaka i devojčica. Iscrpljeni raznim bolestima, mučeni glađu i nehumanim uslovima, svakog dana je umiralo 10–15 dece”. Ustaški metod ubijanja dece od 3 do 10 godina ovako je izgledao. Pitali bi: „Deco, ko želi da vidi mamu i tatu?” ili „Deco, ko hoće čokoladu?”. Deca bi se javljala: „Ja, ja, ja, ja”. Onda bi ih sve poveli do jame i udarcem čekića u glavu ubacivali u nju , priča Rončević.

Njih 60, uzrasta oko šest do devet godina imalo je poseban tretman. Ustaše su imale nameru da ovu decu preobraze i prevedu u katoličku veru, da od njih naprave ustašku mladež. Učili su ih i razne ustaške pesme. Oblačili su ih u crne ustaške uniforme sa kapom na čijem čelu je bilo veliko latinično slovo „u”. U ovoj grupi umiranje je bilo znatno ređe.

– Dan je počinjao zvukom pištaljke u šest sati i odlaskom na misu u crkvu. Vraćamo se u baraku i morali smo sve da ponavljamo šta je pop izgovorio. Ko ne zna ili neće ili ne može on dobija štapom po glavi i izostaje mu doručak, odnosno dobija kašiku ispupčenu sa obe strane koju može samo da liže, ali ne i da zahvati tečnost. Doručak je vremenski ograničen na tri do pet minuta. Dobijali smo čorbuljak koji su pravili od pokošene trave. To im valjda dođe kao spanać. Bar da je bilo soli u tome, ali nije – kaže naš sagovornik.

– Obrok sa travom niko nije mogao da jede. Ja se snađem pošto sam sedeo do prozora pa prospem dve-tri kašike kroz prozor, da smanjim količinu. Kad od dole dotrča časna sestra. Ona je u koritu prala rublje i supu sam, i ne znajući, prosuo po njoj. Dođe sa štapom i pita ko je to uradio, a jedan mali pokaže na mene i odvedu me, jedna za jedno uvo, druga za drugo, da klečim u uglu na betonu četiri-pet sati na sloju kukuruza. Ako se pomerim, zna se, štap po glavi.

Za doručak su, kaže, dobijali i parčence hleba, veličine pet puta pet centimetara. „Posle doručka sedamo za stočić i dva sata moramo da držimo čelo na rukama prislonjenim na stolu. Ko podigne glavu, slede mu batine. To je bio neki dril izdržljivosti koji su zvali meditacija. Na tavanu je bio i veliki sanduk gde su držali decu zatvorenu po nekoliko sati.

Avgusta 1942. oslobođen je logor Jastrebarsko i Rončević se našao na slobodi. Kaže da je svaki dan po izlasku iz logora sanjao da ga kolju.

– Želim da pomenem da je Dijana Budisavljević preko Crvenog krsta uspela da spase veliki broj dece i preko svojih saradnica udomi ih u hrvatskim porodicama. Vodila je evidenciju o svakom detetu da bi posle rata bila vraćena roditeljima. Nove hrvatske vlasti oduzele su joj te spiskove, pa se i deci gubi svaki trag.

Rončević dolazi u Beograd, baš u Grobljansku ulicu, studira i diplomira geologiju. Zapošljava se u Institutu za nuklearne sirovine i radi istraživanja urana. Radio je u Turskoj i Libiji, napisao je memoare i traži za njih izdavača.

– Činjenica da sam kao preživeli logoraš primio plaketu u Ujedinjenim nacijama budi mi osećanje na nas nemarne Srbe. U Prvom svetskom ratu izgubili smo narod. Ne poštujemo svoju istoriju, ne znamo je, i zato nam se ona stalno ponavlja, kaže Rončević.

Na konferenciji je govorila i Jelena Radojičić koja je bila tri meseca u logoru Stara Gradiška kada je imala sedam godina. U NDH brutalno je ubijeno 89 članova njene bliže i dalje familije. Od porodice joj niko nije preostao, osim što ima nadu da joj je brat usvojen. Iz logora su je spasile saradnice Dijane Budisavljević.

– Uvek sam bila gladna. Spavali smo na goloj zemlji. Bilo je to strašno mesto u kojem su hodali skeleti od dece. Zahvalnica koju sam primila u UN u Njujorku, u čast preživelih logoraša, prva zahvalnica mi je u životu i priznanje da sam negde bila, kaže Jelena Radojičić koja je radila kao službenik u Institutu za majku i dete u Beogradu.

David Alkalaj, Jevrejin koji je preživeo Jasenovac i danas živi u Njujorku, rekao je da je važnije da se govori o onim ljudima koji su spasavali decu. „Nisu morali to da rade, rizikovali su život da spasu Srbe, Jevreje i Rome. To je istinska hrabrost”, podsetio je Alkalaj. Zajedničko svim ispovestima ljudi koji su preživeli mučenja u logorima jeste da oni pamte gotovo svaki detalj i da kažu da taj deo života nikada ne može i ne sme da se zaboravi, što ostavljaju u amanet budućim generacijama.

Autor: Mirjana Sretenović

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Suze i bele ptice pored kamena Jasenovca u Njujorku

Eho jasenovačkih žrtava

Izložba „Jasenovac – pravo na nezaborav” otvorena u Americi