Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Чорбуљак од покошене траве

Датум објаве: среда, 1 фебруара, 2017
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

На конференцији о Јасеновцу држаној као пратећем догађају изложбе посвећене страдањима у НДХ говорили су преживели који су као деца одведени у дечји логор Јастребарско

Јелена Радојичић и Гојко Рончевић преживели логораши (Фото: Н.Т.)
Јелена Радојичић и Гојко Рончевић
преживели логораши
(Фото: Н.Т.)

Од нашег специјалног извештача
Хобокен, Њу Џерси – На конференцији о Јасеновцу, одржаној у градићу Хобокену, у држави Њу Џерси, говорио је Гојко Рончевић који је као седмогодишњак био три месецa у дечјем логору Јастребарско 1942. године. Рончевић је рођен у селу Трстеница, 40 километара јужно од Загреба, у етнички чистом српском селу, као и већина села на Кордуну, са око 900 становника. Усташе су му убиле оца, мајку, сестру и два брата.

– Усташка НДХ ставила је ван закона, без икаквих грађанских права Србе, Јевреје и Роме. Било је гесло: трећину Срба побити, трећину покрстити, трећину протерати. Започео је прогон и погром српског становништва. Прогонитељи нису били окупатори (Немци и Италијани), већ први суседи, усташе које су без икаквог повода нападале, пљачкале, убијале и палиле српска села у која су ушли, каже Гојко Рончевић.

Он је стицајем околности у збегу био на Петровој гори. Почетком 1942. њега и баку пронашле су усташе. „Гле чуда, не убијају нас, већ нас одводе у логор. Мене одводе у дечји концентрациони логор Јастребарско. Ту су била деца од једне до 13 година, смештена у дрвеним баракама. У случају да су бараке пребукиране, децу су одводили на отворени простор ограђен бодљикавом жицом. Малтретирале су нас опатице, часне сестре, конгрегације Св. Винка Паулског. Окрутна управница логора била је опатица Барта Пулхерија, свастика усташе Мила Будака. Она је дан пре ослобођења логора будаком убила двоје деце. Код опатица је било часних изузетака, сестра Грациоза (Марија Иваншек) истицала се добротом и кад бих прошао поред њене собе давала би ми парченце хлеба. У логору је укупно било заточено 3.336 дечака и девојчица. Исцрпљени разним болестима, мучени глађу и нехуманим условима, сваког дана је умирало 10–15 деце”. Усташки метод убијања деце од 3 до 10 година овако је изгледао. Питали би: „Децо, ко жели да види маму и тату?” или „Децо, ко хоће чоколаду?”. Деца би се јављала: „Ја, ја, ја, ја”. Онда би их све повели до јаме и ударцем чекића у главу убацивали у њу , прича Рончевић.

Њих 60, узраста око шест до девет година имало је посебан третман. Усташе су имале намеру да ову децу преобразе и преведу у католичку веру, да од њих направе усташку младеж. Учили су их и разне усташке песме. Облачили су их у црне усташке униформе са капом на чијем челу је било велико латинично слово „у”. У овој групи умирање је било знатно ређе.

– Дан је почињао звуком пиштаљке у шест сати и одласком на мису у цркву. Враћамо се у бараку и морали смо све да понављамо шта је поп изговорио. Ко не зна или неће или не може он добија штапом по глави и изостаје му доручак, односно добија кашику испупчену са обе стране коју може само да лиже, али не и да захвати течност. Доручак је временски ограничен на три до пет минута. Добијали смо чорбуљак који су правили од покошене траве. То им ваљда дође као спанаћ. Бар да је било соли у томе, али није – каже наш саговорник.

– Оброк са травом нико није могао да једе. Ја се снађем пошто сам седео до прозора па проспем две-три кашике кроз прозор, да смањим количину. Кад од доле дотрча часна сестра. Она је у кориту прала рубље и супу сам, и не знајући, просуо по њој. Дође са штапом и пита ко је то урадио, а један мали покаже на мене и одведу ме, једна за једно уво, друга за друго, да клечим у углу на бетону четири-пет сати на слоју кукуруза. Ако се померим, зна се, штап по глави.

За доручак су, каже, добијали и парченце хлеба, величине пет пута пет центиметара. „После доручка седамо за сточић и два сата морамо да држимо чело на рукама прислоњеним на столу. Ко подигне главу, следе му батине. То је био неки дрил издржљивости који су звали медитација. На тавану је био и велики сандук где су држали децу затворену по неколико сати.

Августа 1942. ослобођен је логор Јастребарско и Рончевић се нашао на слободи. Каже да је сваки дан по изласку из логора сањао да га кољу.

– Желим да поменем да је Дијана Будисављевић преко Црвеног крста успела да спасе велики број деце и преко својих сарадница удоми их у хрватским породицама. Водила је евиденцију о сваком детету да би после рата била враћена родитељима. Нове хрватске власти одузеле су јој те спискове, па се и деци губи сваки траг.

Рончевић долази у Београд, баш у Гробљанску улицу, студира и дипломира геологију. Запошљава се у Институту за нуклеарне сировине и ради истраживања урана. Радио је у Турској и Либији, написао је мемоаре и тражи за њих издавача.

– Чињеница да сам као преживели логораш примио плакету у Уједињеним нацијама буди ми осећање на нас немарне Србе. У Првом светском рату изгубили смо народ. Не поштујемо своју историју, не знамо је, и зато нам се она стално понавља, каже Рончевић.

На конференцији је говорила и Јелена Радојичић која је била три месеца у логору Стара Градишка када је имала седам година. У НДХ брутално је убијено 89 чланова њене ближе и даље фамилије. Од породице јој нико није преостао, осим што има наду да јој је брат усвојен. Из логора су је спасиле сараднице Дијане Будисављевић.

– Увек сам била гладна. Спавали смо на голој земљи. Било је то страшно место у којем су ходали скелети од деце. Захвалница коју сам примила у УН у Њујорку, у част преживелих логораша, прва захвалница ми је у животу и признање да сам негде била, каже Јелена Радојичић која је радила као службеник у Институту за мајку и дете у Београду.

Давид Алкалај, Јеврејин који је преживео Јасеновац и данас живи у Њујорку, рекао је да је важније да се говори о оним људима који су спасавали децу. „Нису морали то да раде, ризиковали су живот да спасу Србе, Јевреје и Роме. То је истинска храброст”, подсетио је Алкалај. Заједничко свим исповестима људи који су преживели мучења у логорима јесте да они памте готово сваки детаљ и да кажу да тај део живота никада не може и не сме да се заборави, што остављају у аманет будућим генерацијама.

Аутор: Мирјана Сретеновић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Сузе и беле птице поред камена Јасеновца у Њујорку

Ехо јасеновачких жртава

Изложба „Јасеновац – право на незаборав” отворена у Америци




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top