Buđenje

Došla mi u san Milunka Savić. Ne znam ni kako ni zašto. Bio je običan dan, mislio sam nestaće u običnoj noći. Ni slutio nisam da će noć osvetliti dan.

                 Stoji tako Milunka naslonjena na pušku sa isukanim bajonetom, a prsa joj se ne vide, i nema ih, samo blješte dve Legije časti i Karađorđeve zvezde s mačevima, Sveti Majkl britanski i Sveti Đorđe pobedonosac ruski , pa Ratni krst sa zlatnom palmom –orden koji  ni jedna žena, ni pre ni posle nje, nije nosila. Gvozdena Milunka iz „Gvozdenog“ drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihajlo“. Kraj nje još jedna žena i ona sva u odlikovanjima.

                   „Ne prepoznaješ je, a  Dimitrije?,“ kaže mi Milunka. To je moja drugarica iz „Gvozdenog“ puka Flora Sends. I u moje vreme, a o tvom da i ne govorimo, malo je Engleza koji su nas kao ona voleli“.

                    „ Nego, čitam ja u ovoj nebeskoj čitaonici da samo jedno dete od njih desetoro zna kada je Kosovo, posle 1389. godine, ponovo oslobođeno, a samo njih dvoje – troje zna nešto o meni. Jel to istina crni Dimitrije“? Ćutim ja, ćuti Milunka. Ja pocrnio, a ovi što uče decu ostali beli. Viče im Milunka:“Vucite deco za rukav učitelje i pitajte. Ne za mene, nisam tu važna ja i ovo što sija na mojim prsima, ali je važno Kumanovo,  Albanska golgota i Krf ,Solun i Kajmakčalan. Što više o nama i o prošlosti znate, manje ćete lutati u budućnosti“.

                     „Vidiš li kraj mene majora Milana Tepića i ovo dete, ta samo mu je devetnaest godina, Stojadina Mirkovića iz Gornjih Leskovica kod Valjeva, podno Povlena. Majka Anica ga zvala Cole. Branili su vojno skladište i kasarnu u Bjelovaru. Ko se njih još seća? Bili su heroji poslednjeg rata u kojem Srbi nisu uspeli sačuvati onu veliku zemlju koju su svojom krvlju i svojom greškom stvorili. U tom ratu nisu deljena odlikovanja. Jedino odlikovanje im je bila sopstvena smrt kojom su odlikovali veru i istinu za koju su pali“.

                       Šapućem, mucam, hoću da kažem Milunki da znam ko su oni bili. Ne vredi, ne čujem ni sospstveni glas od siline eksplozije vojnog skladišta, samo vidim Milana i Stojadina kako na plamenim jezicima lete ka nebu, u zagrljaj Milunki. Ona ih nije zaboravila.

                       Gledam ih sa neke beskrajne livade, ni ja nisam u krevetu, znači ne sanjam. Klečim, puzim ka Zebrnjaku i Zejtinliku, plivam Savom do Legeta gde spava Timočka divizija, Jonskim morem ka Plavoj grobnici, tim dvorcima u kojima stanuju Milunka i Flora, Milan i Stojadin, i cela nebeska Srbija.

                        Srušen Zebrnjak.Zaludili se rušioci da mogu srušiti besmrtnost.

                         „Ne slušaš me Dimitrije“opet će Milunka.“Vuku te za rukav, dobacuju ti, te Biserko, Kandićke, Čankovci i Čedojovanovići. Smeju se i zemaljskoj i nebeskoj Srbiji, pljuju i na nas i na ove svece što stoje iznad mene Njegoša i Patrijarha Pavla, na Dobricu Ćosića, Branu Crnčevića, Momu Kapora, Matiju Bećkovića i Emira Kusturicu, na Srpsku pravoslavnu crkvu i Srpsku akademiju nauka.Ubeđuju te da je evrounijska i američka istina, podbočena silom i bombama, jača od tvoje istinom podbočene istine. Lažu. Takvi su i u moje vreme tvrdili da moja istina, poduprta željom za slobodom, manje vredi od turske, austrougarske i ine belosvestske istine poduprte željom da nas porobe. Ubeđuju te da si zločinac i da si krivac, da treba da se izviniš i moliš ih za oproštaj zato što su te besomučno bombardovali, ubili  trogodišnju Milicu dok je sedila na noši i decu u vozu na Varvarinskom mostu.

                       Gledam te, vrpoljiš se, puno ti o smrti pričam. Zar ti zaista misliš i veruješ da smo ja i svi ovi, pre i posle mene, voleli smrt i hrlili ka njoj? Život smo voleli, moj Dimitrije, zato smo ga i dali, da bi ti i tvoja deca i njihova deca mogli živeti, a sa vama i naša besmrtnost. Ako nas ne zaboravite i sasvim  ne sahranite“.

                         „Nećemo“, pokušavam da joj obećam, a ona mi stavlja ruku na usta.“Ćuti, čitam ja novine i vidim šta se sa Srbijom i u Srbiji dešava. Opet nam oteli Kosovo, došli neki drugi Turci, ne oni što smo ih na Kumanovu potukli i oterali, nego ovi sa zapada i zapadnije od zapada, šta da ti ih nabrajam, i oni sa Kumanova i ovi sadašnji staju u jednu reč: okupatori.

                         Šta si se ukočio i zamislio? Zar ti se čini da vas u rat pozivam? Bože me sačuvaj. I da hoćete, ne možete. U poslednjih sto godina satrli su nas ratovi. Ginulo se i sa verom i za pravdu, ali i uludo. Dali smo više života u jednom veku nego neki narodi za hiljadu godina. Opet ti o životu govorim. Niste u ratu, a nestajete. Ubijate se u gradovima, ginete u saobraćajnim nesrećama više nego u nekim ratovima. Sela vam opustela, škole se ispraznile, sve ređe čujem dečji plač, ciku i smeh. Nestajete umesto da se rađate“.

                         Ja se isprsio ponosan na svoje troje dece, sedmoro unučadi i jedno praunuče, a ona će: “Malo je to Dimitrije, cela Srbija ne bi trebala iz kreveta da izlazi, ta valjda i vama kreveti ne služe samo za spavanje. Zato sam ti se javila da ti to kažem. To je sad važnije od mojih odlikovanja i svih naših pobeda. A za Kosovo ne brini. Dok je ono u našim srcima, u našoj svesti, u našim snovima, ništa nije izgubljeno. Zato ti govorim da u rat ne srljate i ginete, već da se rađate i ne nestajete. Kumanovo nije poranilo, ali je stiglo i nije zakasnilo. Ni ti ni ja ne možemo zakasniti na Kosovo zato što je ono naša prošlost, naša budućnost i naša večnost. A ako je vere, večnost ima vremena i zna da odredi pravi trenutak“.

                           Eto, ja vam rekoh i zapisah da ne zaboravim, da svetlost reči osvetli moje i vaše zaborave. Ne pričam ja ovo vama vršnjaci moji. Mi smo svoje dali, i što valja i što ne valja. Pričam vašoj i mojoj deci, vašim i mojim unucima, da zapamte i ispričaju svojoj deci poneku reč o Milunki i Flori, Milanu i Stojadinu, da ne izgube tu nit, jer onda ništa nije izgubljeno, nijedna sloboda ne može zakasniti i biti oteta. Svako naše Kosovo dočekaće svoje Kumanovo.

                            U dvorištu zalaja pas.Taj uvek laje kada se oglase jutarnja zvona, a ne razumem  i ne znam zašto ga ona izluđuju. Njegov prethodnik je lajao samo kada su nas ono„natovci“bombardovali. Njega sam razumeo, lajali smo u jedan  glas, zajedno. On lavežom, ja psovkama.

                             Otvorih oči. Ipak sam sanjao.

Autor: Prim. Dr. Dimitrije Stojšić

Sremska Mitrovica                                                               

Dvadeset prvi festival besedništva

24. novembar 2012. godine.

( Besedu sam govorio na početku revijalnog dela festivala, posle besede koju je imala naša poznata glumica Gala Videnović. Drugom prilikom sam je govorio u Lapidarijumu našeg muzeja kada je Društvo za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine organizovalo Veče francusko srpskog prijateljstva 11. jula 2013. godine. Tekst je štampan u Biltenu XXI festivala. U ovaj tekst naknadno su, u odnosu na prvobitni tekst, dodate reči: Biserko…Savom do Legeta gde spava Timočka divizija…. praunuka Sara.

Predsedništvo Festivala besedništva, na predlog i insistiranje Zorice Miščević, odlučilo je da besedu ponovo govorim u revijalnom delu 27. festivala besedništva 1. septembra 2018.godine, u areni pred mojom kućom. Usvojili su moj predlog da se naslov BUĐENjE zameni naslovom SAN i da se izbaci poslednji pasus (U dvorištu zalaja pas…). Mislim da je efektniji kraj sa rečima;….Svako naše Kosovo dočekaće svoje Kumanovo.)