Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Буђење

Датум објаве: четвртак, 8 јула, 2021
Величина слова: A- A+
Дошла ми у сан Милунка Савић. Не знам ни како ни зашто. Био је обичан дан, мислио сам нестаће у обичној ноћи. Ни слутио нисам да ће ноћ осветлити дан.
milunka_savic.jpg

                 Стоји тако Милунка наслоњена на пушку са исуканим бајонетом, а прса јој се не виде, и нема их, само бљеште две Легије части и Карађорђеве звезде с мачевима, Свети Мајкл британски и Свети Ђорђе победоносац руски , па Ратни крст са златном палмом –орден који  ни једна жена, ни пре ни после ње, није носила. Гвоздена Милунка из „Гвозденог“ другог пешадијског пука „Књаз Михајло“. Крај ње још једна жена и она сва у одликовањима.

                   „Не препознајеш је, а  Димитрије?,“ каже ми Милунка. То је моја другарица из „Гвозденог“ пука Флора Сендс. И у моје време, а о твом да и не говоримо, мало је Енглеза који су нас као она волели“.

                    „ Него, читам ја у овој небеској читаоници да само једно дете од њих десеторо зна када је Косово, после 1389. године, поново ослобођено, а само њих двоје – троје зна нешто о мени. Јел то истина црни Димитрије“? Ћутим ја, ћути Милунка. Ја поцрнио, а ови што уче децу остали бели. Виче им Милунка:“Вуците децо за рукав учитеље и питајте. Не за мене, нисам ту важна ја и ово што сија на мојим прсима, али је важно Куманово,  Албанска голгота и Крф ,Солун и Кајмакчалан. Што више о нама и о прошлости знате, мање ћете лутати у будућности“.

                     „Видиш ли крај мене мајора Милана Тепића и ово дете, та само му је деветнаест година, Стојадина Мирковића из Горњих Лесковица код Ваљева, подно Повлена. Мајка Аница га звала Цоле. Бранили су војно складиште и касарну у Бјеловару. Ко се њих још сећа? Били су хероји последњег рата у којем Срби нису успели сачувати ону велику земљу коју су својом крвљу и својом грешком створили. У том рату нису дељена одликовања. Једино одликовање им је била сопствена смрт којом су одликовали веру и истину за коју су пали“.

                       Шапућем, муцам, хоћу да кажем Милунки да знам ко су они били. Не вреди, не чујем ни соспствени глас од силине експлозије војног складишта, само видим Милана и Стојадина како на пламеним језицима лете ка небу, у загрљај Милунки. Она их није заборавила.

                       Гледам их са неке бескрајне ливаде, ни ја нисам у кревету, значи не сањам. Клечим, пузим ка Зебрњаку и Зејтинлику, пливам Савом до Легета где спава Тимочка дивизија, Јонским морем ка Плавој гробници, тим дворцима у којима станују Милунка и Флора, Милан и Стојадин, и цела небеска Србија.

                        Срушен Зебрњак.Залудили се рушиоци да могу срушити бесмртност.

                         „Не слушаш ме Димитрије“опет ће Милунка.“Вуку те за рукав, добацују ти, те Бисерко, Кандићке, Чанковци и Чедојовановићи. Смеју се и земаљској и небеској Србији, пљују и на нас и на ове свеце што стоје изнад мене Његоша и Патријарха Павла, на Добрицу Ћосића, Брану Црнчевића, Мому Капора, Матију Бећковића и Емира Кустурицу, на Српску православну цркву и Српску академију наука.Убеђују те да је евроунијска и америчка истина, подбочена силом и бомбама, јача од твоје истином подбочене истине. Лажу. Такви су и у моје време тврдили да моја истина, подупрта жељом за слободом, мање вреди од турске, аустроугарске и ине белосвестске истине подупрте жељом да нас поробе. Убеђују те да си злочинац и да си кривац, да треба да се извиниш и молиш их за опроштај зато што су те бесомучно бомбардовали, убили  трогодишњу Милицу док је седила на ноши и децу у возу на Варваринском мосту.

                       Гледам те, врпољиш се, пуно ти о смрти причам. Зар ти заиста мислиш и верујеш да смо ја и сви ови, пре и после мене, волели смрт и хрлили ка њој? Живот смо волели, мој Димитрије, зато смо га и дали, да би ти и твоја деца и њихова деца могли живети, а са вама и наша бесмртност. Ако нас не заборавите и сасвим  не сахраните“.

                         „Нећемо“, покушавам да јој обећам, а она ми ставља руку на уста.“Ћути, читам ја новине и видим шта се са Србијом и у Србији дешава. Опет нам отели Косово, дошли неки други Турци, не они што смо их на Куманову потукли и отерали, него ови са запада и западније од запада, шта да ти их набрајам, и они са Куманова и ови садашњи стају у једну реч: окупатори.

                         Шта си се укочио и замислио? Зар ти се чини да вас у рат позивам? Боже ме сачувај. И да хоћете, не можете. У последњих сто година сатрли су нас ратови. Гинуло се и са вером и за правду, али и улудо. Дали смо више живота у једном веку него неки народи за хиљаду година. Опет ти о животу говорим. Нисте у рату, а нестајете. Убијате се у градовима, гинете у саобраћајним несрећама више него у неким ратовима. Села вам опустела, школе се испразниле, све ређе чујем дечји плач, цику и смех. Нестајете уместо да се рађате“.

                         Ја се испрсио поносан на своје троје деце, седморо унучади и једно праунуче, а она ће: “Мало је то Димитрије, цела Србија не би требала из кревета да излази, та ваљда и вама кревети не служе само за спавање. Зато сам ти се јавила да ти то кажем. То је сад важније од мојих одликовања и свих наших победа. А за Косово не брини. Док је оно у нашим срцима, у нашој свести, у нашим сновима, ништа није изгубљено. Зато ти говорим да у рат не срљате и гинете, већ да се рађате и не нестајете. Куманово није поранило, али је стигло и није закаснило. Ни ти ни ја не можемо закаснити на Косово зато што је оно наша прошлост, наша будућност и наша вечност. А ако је вере, вечност има времена и зна да одреди прави тренутак“.

milunka-savic.jpg
Милунка Савић

                           Ето, ја вам рекох и записах да не заборавим, да светлост речи осветли моје и ваше забораве. Не причам ја ово вама вршњаци моји. Ми смо своје дали, и што ваља и што не ваља. Причам вашој и мојој деци, вашим и мојим унуцима, да запамте и испричају својој деци понеку реч о Милунки и Флори, Милану и Стојадину, да не изгубе ту нит, јер онда ништа није изгубљено, ниједна слобода не може закаснити и бити отета. Свако наше Косово дочекаће своје Куманово.

                            У дворишту залаја пас.Тај увек лаје када се огласе јутарња звона, а не разумем  и не знам зашто га она излуђују. Његов претходник је лајао само када су нас оно„натовци“бомбардовали. Њега сам разумео, лајали смо у један  глас, заједно. Он лавежом, ја псовкама.

                             Отворих очи. Ипак сам сањао.

Аутор: Прим. Др. Димитрије Стојшић

Сремска Митровица                                                               

Двадесет први фестивал беседништва

24. новембар 2012. године.

( Беседу сам говорио на почетку ревијалног дела фестивала, после беседе коју је имала наша позната глумица Гала Виденовић. Другом приликом сам је говорио у Лапидаријуму нашег музеја када је Друштво за неговање традиције ослободилачких ратова Србије до 1918. године организовало Вече француско српског пријатељства 11. јула 2013. године. Текст је штампан у Билтену XXI фестивала. У овај текст накнадно су, у односу на првобитни текст, додате речи: Бисерко…Савом до Легета где спава Тимочка дивизија…. праунука Сара.

Председништво Фестивала беседништва, на предлог и инсистирање Зорице Мишчевић, одлучило је да беседу поново говорим у ревијалном делу 27. фестивала беседништва 1. септембра 2018.године, у арени пред мојом кућом. Усвојили су мој предлог да се наслов БУЂЕЊЕ замени насловом САН и да се избаци последњи пасус (У дворишту залаја пас…). Мислим да је ефектнији крај са речима;….Свако наше Косово дочекаће своје Куманово.)       

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top