Браниоци Космета заслужују признање

Борци са прве линије познате битке на Паштрику дошли у Београд да поруче како је иницијатива да ратници из 1999. добију споменицу прави потез у право време

Пут за Београд, јунаци одбране Космета са планине Паштрик из јуна 1999. планирали су раније… Пошто их је у главном граду сачекала информација да Канцеларија председника Републике планира могућност да учесници најтежих борби на Косову и Метохији добију признања, слична накадашњим споменицама, коју су ексклузивно објавиле „Новости“, одмах после састанка у Управи за ветеране Министарства одбране покуцали су и на врата редакције.

– Само да се захвалимо што пишете о нама и никада нисте заборавили жртве које цео народ поднео 1999. – Ово су отприлике биле прве речи које је изговорио старији водник Жарко Петровић, човек који је заповедао на Горожупу борбеном групом од неколико десетина војника. Та мала, али одабрана дружина је „преломила“ шиптарске јурише и сваки пут их враћала на почетне положаје.

Битка на Паштрику, „Стрела 2“ како су је назвали НАТО планери, трајала је од 26. маја, а врх НАТО копља сломљен је у ноћи између 5. и 6. јуна борбама прса у прса код Зимске карауле Горожуп. На војишту широком пар километара, на врховима од 1.200 метара, борило се око 170 наших граничара и војника бригаде из Призрена. Претходно стратешка НАТО авијација је непрекидно тукла линије одбране српске војске по дубини, а неколико хиљада албанских пешадинаца кренуло је у јуриш ка долини Дрима од 4. јуна.

Присећајући се тих догађаја Владимир Јовановић,Београђанин, сам учесник те битке каже:.

– У 35 година живота, теже од битке на Паштрику падало ми је само ћутање везано за ове догађаје. Годинама се нико није сетио да учи децу како смо бранили отаџбину. Био сам најмлађи војник тамо, са 18, и поносан сам што сам био у строју јунака који се нису плашили ни авиона ни артиљерије ни бајонета – прича Владимир.

Мајор Драган Станковић, тада командант одреда са Паштрика, кроз смех одбија да говори о боју који учесници зову Термопили на Паштрику. Правда се да је још у активној служби у Војној академији и „гура“ водника Жарка Петровића.

– Најстрашнија битка почела је 5. а да смо победили знао сам већ 6. ујутру – говори Петровић. Претходно су нам артиљеријом разорили целу караулу и положаје које смо држали и богами, изгинуло се. Али, уместо да се повлачимо на резервне положаје извукли смо се напред. Део мојих људи и ја са њима чекали смо јурише, сакривени испод узиданог летњег пута баш на крају ливаде низ коју смо претпоставили да иде главни удар.

Стотине албанских пешадинаца кренуло је вододеринама на овом правцу, а чекало их је двадесетак војника полукружно тачкасто распоређених. Петровић је, кажу, командовао паљбу тек пошто су предње линије противника дошле на пет метара од положаја. И целу ноћ је трајало пушкарање, бацане су бомбе, било је борби бајонетима у рововима.

– Први који нам је дошао у помоћ био је водник Козина са својим позадинским водом. Генерал Делић тада није имао другу резерву. Покојни заставник Сава Ердељан те ноћи нам је „ладом нивом“ из Шех Планеје, под страшном ватром, донео додатну муницију и по две бомбе. Био јунак над јунацима – сећа се Петровић.

Масакр који су доживели албански јуришници, кажу, био је прекретница у ломљењу последње НАТО офанизиве на КиМ. Не зна се да ли је те ноћи више албанских војника и плаћеника погинуло у напредовању ка Дриму или у покушају да извуку рањене који су запомагали на камену.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

– На Паштрику смо им вратили за Кошаре. Шта вреди – додаје јунак. – До сада Србија се правила као да смо ратовали за свој грош. Командант Павковић у затвору, наш Лаза једва жив изашао, генерал Божа Делић је од муке оболео… Ред је да држава мало дигне главу – тврди водник Петровић.

Аутор: Драган Вујичић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Битка за Кошаре међу најсвјетлијим тренуцима српске историје

Пуцај ако си јунак: Херојска прича о Тибору и „Спартанцима“ с Кошара

Одржан помен мученицима – херојима Кошара у манастиру Рукумија

Ваљево памти пилота – хероја