Održan pomen mučenicima – herojima Košara u manastiru Rukumija

Datum objave: utorak, 25 aprila, 2017
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+
(Foto: Dejan Grujić)
(Foto: Dejan Grujić)

Duhovnih i Starešina manastira Rukumija, Jeromonah Simeon, održao je pomen mučenicima, herojima Košara, na ovom Svetom mestu.

Kiša je neprestano padala. Hladnoća koja je preko noći zagrlila rukumijski put i okolinu, a samim tim i manastir, osećala se još više nakon nekoliko sati neprekidnih i obilnih padavina. Nebo je plakalo…

(Foto: Dejan Grujić)
(Foto: Dejan Grujić)

To nije bilo dovoljno da zaustavi sve one koji su danima unazad znali gde će ići ovog jutra. Na parking, ispred manastira Rukumija, pristizala su brojna vozila prepuna ljudi, kao što to ovde obično i biva svake nedelje, poput ove. Ipak, ovaj dan je bio nekako drugačiji… važniji. To su svi shvatili i osetili u trenutku kada su se pojavili “oni” – preživeli borci sa karaule Košare. Miris tamnjana širio se vazduhom. Nakon Svete Liturgije, velika sala u kojoj je planirano da se pomen održi, koja je sijala ne od veštačkog osvetljenja već od ikona Svetaca i slika srbskih vladara i junaka srbske istorije, koje su brižno okačene na sve zidove ove prelepe prostorije, polako se punila. Bila je tišina…

(Foto: Dejan Grujić)
(Foto: Dejan Grujić)
(Foto: Dejan Grujić)
(Foto: Dejan Grujić)

Kada je u salu ušao otac Simeon sa još trojicom sveštenika koji su došli da bi mu pomogli u pomenu, svi su se pomerali u stranu, ne bi li im napravili mesta da prođu do stola u istočnom delu, koji im je brižno pripremljen. Tu su već sedeli gosti, Nenad, Mihajlo i borci kao i majka Lozanka. Počele su molitve. Prijatni miris tamnjana širio se prostorom i osećala se, istovremeno, neka neobjašnjiva hladoća i toplina. Trajalo je dugo, predugo…čitavu večnost, čini mi se. Ali nikada dovoljno, danas, nakon osamnaest punih godina, kada su gotovo svi izgubili i poslednju nadu da će ovaj dan ikada svanuti.

(Foto: Dejan Grujić)
(Foto: Dejan Grujić)

Po završetku pomena Muški hor pri manastiru Rukumija “Prepodobni Roman Slatkopojac” otpevao je srbsku himnu. Čulo se u sali “Bože hrani srpske zemlje”, “spasi srpskog” ili “srbskog”, “kralja” pa i “cara”. Oblila me toplina u srcu. Rekoh sebi “Dobro je, konačno, svi su tu… gotovo svi”. Dok sam se obraćao okupljenim ljudima sa par reči dobrodošlice i zahvalnosti, neprestano sam razmišljao o svima koji se danas namerno nisu pojavili ovde, a toliko govore i pominju Kosmet, Kosovo, Košare, žrtve ubijene i nestale….

(Foto: Dejan Grujić)
(Foto: Dejan Grujić)

Nakon uvodne reči, otac Simeon se obratio svom narodu, blagoslovio i ispričao priču o geografskoj karti od pre nekoliko desetina godina na kojoj je pronašao štamparsku grešku, gde je umesto planine Junik, pisalo planina Junak. Štampari, kao da su znali. A nisu. Bog je znao. “Košarci”, ne slučajno, raspoređeni da sednu u prvih nekoliko redova, bili su vidno zbunjeni i zatečeni. Krenulo je sve da se odvija po redu i napisanom programu. Prvo su nastupili Sanja, Petar i Olaga izvođenjem pesme “Bitka za Košare”. Prelepa pesma koju je napisao “Vasilije od Semberije” prijala je svima. Ono što nisu znali je da je tekst napisan odavno a da je melodija nastala predhodne noći, nakon što smo, po blagoslovu Oca, poslali tekst Sanji a ona sa decom dala rečima divnu muzičku pozadinu.

Nenada, pisca knjiga “Poslednja straža” i “ Zov karaule” najavio sam kao “zlatno pero Košara” jer ga tako i doživljavam. Neizmerna je važnost njegovih napisa za očuvanje sećanja na te mlade ljude koji su nesebično položili svoje živote braneći Otadžbinu. Nakon njegove uvodne reči, menjali su se izvođači: Hor koji je inerpretirao još dve stare srbske pesme, guslari Nikola Koković i Slavko Lučić sa porukama najvećeg srbskog pesnika – Njegoša i Zavetom i Ignjat Živković, dvanaestogodišnjak, koji je nakon poeme “Kada govoriš o ratnicima” čitao odlomke iz “Zova karaule”. Sve to dešavalo se u pauzama potresnih govora boraca “Draže”, “Cicibana” i “Pesnika”. Emocije su sustizale svakoga u sali, videlo se to i osećalo. Tu i tamo kapnula je i po koja suza.

(Foto: Dejan Grujić)
(Foto: Dejan Grujić)

Vrhunac je bio obraćanje Lozanke Radoičić, majke Vladimira ili “Srećka” kako je oslovljavala svoje dete. Bol jedne od majki bio je neopisiv i vidno trajan. Vreme ne čini svoje… definitivno. Nenadove reči “pogovora” nisam ni čuo. Razmišljao sam kako i šta ću im reći u završnoj reči. Toliko toga sam imao da im kažem. Možda jedno “izvinite”, bar to, u ime svih onih koji ćute. Ili “oprostite” u ime svih krivih. U jednom momentu glas mi je zastao, oči su se zacaklile. Znao sam da ne smem da stanem, da moram da im kažem. Sve što sam želeo stalo je u dve reči za koje znam da su ih razumeli – HVALA VAM.

Ništa više nisam čuo nakon toga. Niti se nečeg sećam. Po blagoslovu oca, svi koji su došli dobili su “Carev zavet”, a borcima je otac sa bratijom i sestrinstvom darivao i Zaveštanje Stefana Nemanje i zvučne zapise Zaveta. Bili su svi do jedoga gosti na ručku sa ocem Simeonom. Stiglo me… Nisam bio ni svestan velike časti koju mi je Starešina ove Svete obitelji ukazao time što me je, u nedostatku mesta, pozvao da sednem pored njega koji sedi u čelo stola. Gledao sam ih i znao sam da, ma koliko se svi trudili, niko ne može da ih razume, osim njih samih.

Na polasku, nakon zajedničke fotografije kod ulaza, Časnog Krsta i kapije, otac im je blagoslovio put ponaosob. Bilo im je milo a otac nije prikrivao svoje zadovoljsto njihovim boravkom u manastiru. Otišli su. Još uvek sam ćutao i razmišljao o svemu. Shvatio sam suštinu i poželeo da su i ostali – ovo nij bio samo dan pomena i sećanja na upokojene branioce sa Košara. Ovo je bio dan kada se neko usudio da, istovremeno kada održi pomen, po prvi put javno, jasno i glasno oda priznanje preživelim borcima, braniocima Košara, junacima i vitezovima Drugog kosovskog boja.

Neizmerno sam bio i biću zahvalan našem domaćinu, Jeromonahu Simeonu, što je prihvatio da održi pomen mučenicima Košara na ovom Svetom mestu kao i ocu Savi, bratiji i sestrinstvu, na svemu što su uradili da bi ovaj dan protekao što ugodnije.

Noć se polako spuštala. Spremao sam svoje stvari da bi ujutru, posle Liturgije krenuo kući, nakon nekoliko neprocenjljivo vrednih dana provedenih u namastiru. Još uvek sam razmišljao o svemu pa i o svima onima kojima je moja pisana molba da ni ne pomišljaju da politizuju ovaj pomen i dođu sa svojim stranačkim i partijskim obeležjima, probudila sujetu. Inat im nije dozvolio da se pojave i time su samo dokazali da im je patriotizam – biznis. Ili je, možda, razlog odsustva nemogućnost da ovaj događaj iskoriste u promotivne svrhe. Već sutra će nastaviti da nam drže predavanja o Kosovu, Metohiji, Košarama, žrtvama, Srbiji i Srbstvu. Znam… siguran sam.

Još su mali… kad porastu – shvatiće… možda.

Autor: Dejan Grujić

Izvor: Vaseljenska TV

Vezane vijesti:

Bitka za Košare među najsvjetlijim trenucima srpske istorije …

Košare, mera za Heroje | Jadovno 1941.

Sjećanje na bitku za Košare – neispričana ratna priča iz 1999.

Heroji Bitke za Košare | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top