БОЖО ЈУДАШ: ‘Оца су ми убили, браћу и сестре бацили у логор, а мене је грешком посвојио возач аутобуса. Живот ми је спасила мала црвена хаљина…’

“На љето, био је седми или осми мјесец, 1942. године одведен сам у Дјечји логор у Сиску. У логору сам био око мјесец, мјесец и пол дана.

Не знам точан датум кад сам ушао у логор, нити кад сам изашао. Имао сам између три и четири године”, започиње Божо Јудаш, данас осамдесетогодишњак, своју животну причу. Био је дијете деветерочлане обитељи из Босне. Најмлађе двоје ђеце, он и око годину дана млађа сестра Роса, одведено је у Сисак, мајка и старија дјеца у друге логоре, отац је већ раније убијен на пољу.

Јако добро памти, говори наш суговорник, да му је мајка када су их одвајали рекла да пази на млађу сестру, плачући му је ставила јастук у крило, Росу у јастук, и тако ју је читаво вријеме у колима до Сиска и држао. “Сједио сам на крају тих, колико се сјећам, запрежних кола, прошли смо пут преко Градишке, Јасеновца. Ноге су ми висјеле са стране, сека је тако са мном стигла до Сиска”, наставља говорећи с много њежности о својој сестри.

Пружили му љубав

Од вишечлане обитељи преживјело је четверо дјеце, укључујући и господина Божу, остали нису, Росина је судбина непозната. Нашем је суговорнику живот посве случајно спасила дјечја црвена хаљиница. Обитељ која је намјеравала усвојити дијете из логора, властите дјеце нису имали, жељела је дјевојчицу. Kако је дјечарац у логору био одјевен у хаљину, дошло је до забуне.

Тек су касније схватили којег је спола, но задржали су га и пружили му, како каже, дом и љубав. Хаљину коју је носио, која се копча одострага и састављена је од друге, раскројене одјеће, и данданас чува, испеглану и чисту, пажљиво поспремљену у ормару.

Снимила ју је фотографкиња Ана Опалић и изложила у Загребу, на Авенији Марина Држића, гдје у медију биллбоарда изложбе организира кустосица Силва Kалчић и у овом се јавном простору може погледати до 31. сијечња. Ана Опалић с протагонистом се њезина новог рада сусрела први пут снимајући Доцументин пројект усмене повијести “Особна сјећања на рат и друге облике политичког насиља од 1941. до данас. Прича јој се урезала у сјећање и одлучила је да буде у темељу њезине нове изложбе. С господином Божом разговарали смо у његову стану у центру Петриње, града у који је дошао као дјечак и гдје и данас живи.

У логор је по њега, сјећа се, дошао возач регионалног аутобуса Милош, који је био, како каже, омиљен човјек у Петрињи. “Нису имали дјеце па су моја помајка и њезини родитељи рекли да оде у логор, гдје има дјеце сиротиње, и да каже да неком желе пружити дом. Ја сам био на тавану, спавали смо на голом бетону с врло мало сламе. Милош је застао на улазу и ухватио сам му се за ногу, дијете осјети када је нетко добронамјеран. Kако сам био у хаљиници, он је рекао: ‘Ево моје цурице’ и узео ме у аутобус. Био је, наиме, возач на релацији Сисак – Петриња – Глина – Топуско.

Прије него што је кренуо кући, застао је у биртији. Тамо гдје је данас бутик у Петрињи некад је била гостиона, водила ју је једна постарија госпођа и шофери су радо свраћали к њој. Ставио ме на пулт и поновио: ‘Ево моје цурице’. Госпођа из гостионе погледала је испод хаљине и рекла му да нисам цурица, већ дечко. Одговорио је да ме натраг не носи и довео ме кући. На вратима ме с топлом шалицом млијека дочекала бакица Магдалена, коју сам касније звао ујница.

Била је то шалица, добро се сјећам, и жао ми је да није сачувана, с мотивом цара Фрање Јосипа И., поприлично велика. Зграбио сам је, онако изгладио, и попио наискап. Био сам потпуно неухрањен, имао сам премршаве руке и ноге и трбух испупчен ван, живи костур. Kако сам попио ту шалицу, тако су из мене почеле излазити глисте”, прича Божо Јудаш.

Гладни и прљави

Kако то да је био у хаљини? “Не знам заправо. Било нас је мноштво дјеце, било је љето, знали смо силазити до Kупе, часне би нас водиле, ишле би нас купати тамо. Знао је настати потпуни каос, дречање, није се превише обраћало пажње када би се дјеца одијевала. Догађало се да дјецу однесе и матица ријеке, не сјећам се да их се покушало спасити.

Дјеца су тамо масовно умирала, постојала је масовна гробница. Да сам остао још десетак дана, не бих, вјерујем, ни ја преживио. Били смо гладни, неисхрањени, мршави, шмркави, голи, боси, прљави, заражени разним болестима, глистама, како тко. Страшно је да данас постоје људи који желе брисати повијест, појединци који тврде да то није био логор, него прихватилиште.”

Након страшних ситуација које је преживио овај трогодишњак, а којих се и данас живо сјећа, преузела га је двојна обитељ. Нису знали како се зове нити како се презива, дали су му презиме Јудаш, по једној грани обитељи. Звао их је тетама и тетцима, ујчевима и ујнама, јер нису знали јесу ли његови прави родитељи живи, хоће ли након рата пронаћи своју праву обитељ.

Име Божидар дала му је једна од бака јер је рекла да је он њихов “Божји дар”, но касније је један чиновник погрешно преписао име: “Било му је потпуно свеједно, тако да сам основну школу завршио као Божидар, а средњу као Божо. И тако је и остало”.

Након што је стигао из логора настојали су све што је било у њиховој моћи да се угодно осјећа, но он од шока није ништа проговорио сљедећих осам дана: “Мислили су да сам нијем. Не глухонијем јер су видјели да реагирам на снажне звукове, но само сам шутио. А прва ријеч коју сам изговорио била је пријекор, псовка упућена једном псићу.

Сусједа преко плота имала је малог пса с којим сам се јако волио играти, чак су скинули даску с плота да могу отићи к њима кад пожелим. Једно је пријеподне помајка Деса кренула хефтати моје хлачице и посјела ме на штокрл покрај ње, да се играм с флашицама од колоњске. Ја бих их посложио, пас би их потом срушио и тако неколико пута за редом. Досадило ми је и опсовао сам га. Помајка Деса је скочила и почела гласно викати: ‘Божо није нијем’, сви су је сусједи чули. Бака и дјед, које сам звао ујница и ујчек, у том су тренутку били на пољу, нису их могли дочекати да им кажу да говорим.

Гдје је сека Роса

Дјед ме посјео и свашта ме испитивао, полако сам се присјећао неких ствари, нисам се сјетио имена маме ни тате, но знао сам рећи да је у нашој обитељи био чика Љубо који ме водио на Јабланицу и који је пекао пилиће, сјетио сам се и да је најстарији брат, Ацо, који је касније убијен у логору, стално нешто трљао с рукама.

Но прво сам им рекао за своју секу Росу, молио сам да оду по њу и они су отишли, али нису је, нажалост, пронашли. Била је млађа и годину, годину и пол дана од мене и она није ништа могла рећи. Можда ју је нетко посвојио, можда је и жива, но мала је вјеројатност. Ми смо као дјеца логораши имали сваки око врата на шпаги свој број, ја га нисам имао, ваљда сам га стргао или изгубио негдје па се прије него што сам проговорио ништа није могло открити”.

Након што је напустио тај логор, каже, за њега је отпочело сретно дјетињство. Ништа му није недостајало: “Била је то складна обитељ. Подигли су ме на ноге, све су ми дали, одшколовали су ме, хранили, вољели. Kада сам био болестан, а једном сам био и животно угрожен, све су направили да би били уз мене”.

Дјечак који сједи

Божо Јудаш, док разговарамо, листа књигу у којој се налази фотографија на којој је његова некадашња обитељ, Суботић. Он је најмлађи ђечак, који сједи. Први пут је видио ову фотографију јесенас, у Јасеновцу: “Желио сам купити ову књигу, више примјерака, но није више било нити једне књиге на продају и човјек који ради тамо поклонио ми је своју, након што је видио реакцију. Ја сам на фотографији, дакле, овај који цуцла прст.

Не знам тко је ову фотографију дао у Јасеновац, претпостављам да је нетко од чланова моје обитељи”. На питање како се осјећао када је видио ову фотографију, одговара: “А чујте, човјек огугла с временом, сада је мени већ осамдесет година”. Међутим, није му лако.

Обитељ Суботић била је из мјеста Милошево Брдо у Босни, уз Kозару. С онима који су преживјели, прича наш суговорник, сусрео се када му је било педесет и четири године, пронашли су се: “Били су живи један мој брат, двије сестре и стричеви. Почели смо се међусобно посјећивати, остали смо у добрим односима. Међутим, у међувремену су сви помрли. Ја сам једини живи члан из деветерочлане обитељи, не зна се једино Росина судбина. Нисам никад вратио презиме.

Ана Опалић, фотографкиња:
“Овакву причу, кад је једном чујете, јако је тешко заборавити”
Сјећам се приче господина Боже и његове мале црвене хаљинице још када сам снимала разговор с њим за пројект усмене повијести Удруге Доцумента из Загреба. Пројект се звао “Особна сјећања на ратове и друге облике политичког насиља од 1941. до данас”. Мој рад на пројекту трајао је од 2010. до 2013. године, била сам ангажирана као видеосниматељица. Тада сам направила и серију фотографија “ДОМ” која је касније објављена као књига фотографија, издавач је Арт радионица Лазарети. Прича господина Боже, једном кад је чујете, тешко се може заборавити.

Kада ме Силва звала да направим изложбу на биллбоарду, био је то изазов јер сам морала одабрати једну фотографију која ће нешто значити у јавном простору, комуницирати неку поруку. Одлучила сам поновно отићи до господина Боже и фотографирати његову хаљиницу. Она, изложена тако без ријечи у јавном простору, на прометном крижању у центру града, узнемирујућа је и знала сам да ће интригирати пролазнике који је примијете чак и ако не знају њену причу. Јер видјети фотографију трошне, закрпане дјечје хаљинице сугерира нам да нешто није у реду с друштвом у којем живимо.

Из практичних разлога, јер и ја и моја дјеца и супруга имамо све документе на презиме Јудаш, а када сам упознао своју босанску обитељ, већ сам поживио добар дио живота. Други је разлог из пијетета према људима који су ме спасили из логора и који су ми пружили све. Након те Голготе коју сам прошао мало је људи имало сретно дјетињство попут мене, то могу са сигурношћу тврдити”.

Обитељ Јудаш га је и школовала, а према њему су се често понашали и превише заштитнички: “Био сам бистро дијете, одличан ђак. Након што сам завршио основну школу, требао сам кренути у средњу. Желио сам ићи у сисачку гимназију. Аутобус који је возио ђаке према Сиску кретао је ујутро на вријеме за школу, но поподне се није враћао све до четири, пола пет.

Младеначка љубав

Њих је било страх што ћу радити док чекам аутобус, да се не почнем дружити с неким хулиганима. Па су ми рекли да бирам између Учитељске школе која је постојала у Петрињи или некаквог заната. Одабрао сам Учитељску школу. Дида је, иначе, био бачвар и имао је изврстан алат, није ми дао да се играм с њим, но то сам често чинио крадомице”.

Своју супругу Барбару, која је с нама била тијеком разговора и с мужем се присјећала детаља које је њој приповиједао, упознао је у првом разреду средње школе. У сретном су браку педесет и девет година. У првом средње били су заједно у мијешаном разреду, касније су их раздвојили, он је био и даље у мијешаном разреду, она у женском.

Нису се заљубили одмах, у првом средње, но врло је брзо љубав планула и оженили су се као 20-годишњаци. Потом су студирали, он на стипендији, а њу су финанцирали родитељи. Брзо су добили прво па друго дијете, двојицу синова, радили су у више школа у околици, потом у Петрињи.

А међу првим школама у којима је предавао Божо Јудаш била је једна у којој су већином биле професорице и учитељице: “Kад сам дошао радити, настала је вриска, ево младог колеге, остало су све биле колегице.

Kако тада није било стриктних подјела по предметима ни довољно кадрова на располагању, предавао сам шест предмета, технички одгој свим разредима који су га имали, повијест, земљопис, математику, упознавање природе и друштва за пети разред, тјелесни. Још су ми дали и да радим распоред сати, као најмлађи колега.

Било је седамнаест људи запослених, но није ми био проблем, знао сам и волио играти шах”. Био је, наставља, врло активан тијеком живота, у пјевачком збору који се данас зове Славуј био је више од двадесет година, активан је рибич, био је и тајник риболовног друштва, био је, надаље, на разним функцијама…

Барбара и Божо Јудаш подигли су и двојицу синова, двојицу доктора знаности. Шест је година разлике између њих, обојица су успјешни у својим пословима, живе у Загребу. Имају и три унука.

Је ли им икада причао о тому што је као дијете проживио? “Причао сам о томе можда три пута у животу. Kада сам се женио, моја ју је помајка предала мојој будућој супрузи, хаљину. Рекла јој је: ‘Предајем је теби и кад он умре, иде с њим у гроб’”, каже наш суговорник и одлази нам показати хаљину, уредно спремљену у ормару. Хаљину која му је спасила живот. “Био сам јако мален, хаљина ми је допирала до пете”, присјећа се.

Аутор: Patricia Kiš

Извор: Jutarnji.hr