Boško Antić: Tragedija ispod Savskog mosta 1941. godine

Nakon povlačenja u Savsko beogradsko pristanište, posade su monitore Rečne flotile Kraljevine Jugoslavije potopile 12. aprila 1941. godine da ne padnu Nemcima u ruke koji su već bili na prilazima Beogradu

Pored već legendarnog monitora „Drava“ i preostala tri monitora Rečne flotile Kraljevine Jugoslavije su izvršila svoj zadatak i pored izdaje komandanta i načelnika štaba Rečne flotile. Nakon povlačenja u Savsko beogradsko pristanište, posade su ih potopile 12. aprila 1941. godine da ne padnu Nemcima u ruke koji su već bili na prilazima Beogradu. Na posade ukrcane na remorkere, inženjerija je srušila savski železnički most i tom prilikom je poginulo 95 članova posade.

Ovaj događaj je kod nas ostao nepoznat. Nikada nije niko zvanično položio cveće na mestu katastrofe, nije obeleženo mesto gde se to desilo. Učinio je to samo Vladimir Požeg, sin hidroavijatičara Antona Požega koji je prebegao u Aleksandriju i priključio se posadama naših hidroaviona koji su već bili tamo.

Novoformirano Udruženje „Veterani Ratne mornarice“ je 12. aprila ove godine položilo venac na mestu ove tragedije.

Monitori se povlače
Minersko-baražne grupe na Tisi su prvog dana rata položile celokupnu količinu mina kojom su raspolagale (oko 300 mina), a kod Stare Kanjiže i Martonoša zaprečila je plovni put minersko-baražna grupa, koja se nalazila uz monitor „Morava“ (komandant poručnik bojnog broda prve klase Božidar Aranđelović), potapanjem šlepova kod Brze Vrbe. Tog dana prva grupa monitora kod Dubravice uspešno je odbila napade pojedinačnih nemačkih aviona.

Sastav u Staroj Kanjiži bio je lociran nekoliko kilometara od granice. Monitor „Morava“ napadnut je šestog aprila avionima, ali mu nisu naneta nikakva oštećenja, a sa broda je oboren jedan avion.

Monitor ”Morava” povukao se u Sentu sedmog aprila, uspešno odbijajući napade aviona koji su bombardovali Sentu. Prilikom obaranja aviona, po tvrđenju komandanta ”Morave” poručnika bojnog broda Božidara Aranđelovića, zarobljen je jedan nemački vazduhoplovni potporučnik, komandant neprijateljske formacije.

Istog dana grupa monitora iz Dubovca povukla se u rejon Grocke, ploveći prema Beogradu i pri tom odbijajući neprijateljske napade iz vazduha.

Do osmog aprila sve minersko-baražne grupe izvršile su zaprečavanje sidrenim minama Dunav: od Bezdana do mađarske granice, kod Opatovca (zatvorivši Mohovski prokop i Bukinski rukavac), kod Slankamena, Dubravice i Dubovca. Od šestog do osmog aprila vršeno je evakuisanje Baze Rečne flotile iz Novog Sada i od remorkera i šlepova formirana je ploveća baza Rečne flotile.

Do jedanaestog aprila prva grupa monitora ostala je na području Grocka – Dubovac, kada je bila prinuđena na povlačenje prema Beogradu.

Tragedija u Beogradu
Za nesreću svojih drugova u Beogradu, posada „Drave“ nikada nije saznala, osim malog broja preživelih, a i to je bilo mnogo godina kasnije, kada je rat završen. Nisu to dugo saznale ni posade ostalih monitora.

Naime, čim je Božidar Aranđelović, komandant monitora „Morava“ dobio telegram od poručnika bojnog broda Božidara Nikolića da se Komanda Baze Rečne flotile izvlači iz Novog Sada i da će most na Tisi kod Titela biti srušen, zaplovio je nizvodno i oko dvadeset i tri časa 11. aprila, pristao je sa brodom na šlep na desnoj obali Save u Beogradu. Odmah su se sastala sva tri komandanta monitora jer su „Sava“ (komandant poručnik bojnog broda prve klase Srećko Rojs) i „Vardar“ (komandant poručnik bojnog broda prve klase Milivoj Kocnar) uplovili istog dana po podne. S njima je uplovio i remorker „Tanasko Rajić“ , koji je šestog aprila položio mine na ušću Nere u Dunav. Odlučeno je da da se sva tri monitora potope, da se posade ukrcaju na remorker „Tanasko Rajić“ i putnički brod „Korana“ , a zatim prebace u Zabrežje (oko 40-ak kilometara udaljeno) kod Obrenovca. Od Obrenovca do Boke trebalo je da se mornari prebace vozom. Posada „Vardara“ je prva potopila svoj brod i ukrcala se na brod „Tanasko Rajić“ , zatim je potopljena „Sava“ , čija je posada ukrcana na „Koranu“ i najzad „Morava“ čija je posada podeljena i ukrcana na ova dva broda.

Mornari su se teško rastali od svojih brodova. Mnogi od njih su plakali ili stajali nemo dok su brodovi lagano odlazili na dno. Mnogo suza je poteklo u hladnoj aprilskoj noći. Rastajalo se od nečega čemu se pripadalo svim bićem. Težak je rastanak mornara i broda, nešto se stegne u duši, a komentara nema.

I tako, po ko zna koji put, čovek, brod i voda bili su zajedno. Neko je jednom negde zapisao: „more i reke, te voditeljice života, kolevke čoveka, oduvek su za ljudski rod predstavljale prepreke i pretnje, ali u isto vreme i izvor života. Oko njih i na njima život je imao smisla ako je tu bio i brod, taj najpotpuniji proizvod čoveka, njegove snage, uma i ruku. U njemu je objedinjavao svoje umeće, u njemu se on potvrđivao kao stvaralac, ali i kao rob i gospodar. Silna znatiželja i težnja da se dokuči ono nepoznato naterali su čoveka da savlada mrak prestravljene duše i strah od nepoznatog i da krene preko vode ka drugoj obali, da je upozna i dokuči, da je osvoji i pokori.

I tako je voda još jednom podarila život, ovaj put brodu. A tamo gde je brod tamo je i čovek. Iza nas su hiljade godina neraskidive veze vode sa čovekom, broda i vode, čoveka i broda“.

Mornari čitav život čine sve da svoj brod održe na površini, bore se sa olujama, maglama, ledom i poplavama. Sada su svoje brodove predali toj istoj vodi da ih sakrije u svoje dubine i spreči druge ljude da ih koriste u svrhu koja donosi nesreću onima koji žive na njenim obalama.

Monitori su potopljeni oko jedan čas dvanaestog aprila, a remorkeri su odmah zaplovili. Kada su plovili ispod železničkog mosta iznad ušća Save u Dunav, začula se strašna eksplozija. Na brodove se srušio most.

Šta se desilo? Zbog nadiranja nemačkih oklopnih jedinica i motorizovanih trupa kroz Srem, odlučeno je da se most između Zemuna i Beograda sruši u noći između jedanaestog i dvanaestog aprila. Bio je to deo plana odbrane Beograda i uobičajena borbena radnja u sprečavanju neprijatelja u savlađivanju vodene prepreke kakva je Sava. Ta dužnost poverena je inženjerijskom potporučniku Oskaru Klančeku, posle rata potpukovniku Jugoslovenske narodne armije. On nije bio obavešten o prolasku brodova, jer sadejstva organizovanog nije ni bilo.

Od 110 ukrcanih članova poginulo je 95, a ostale je spasao remorker „Raška“. Među poginulima bili su i komandant monitora „Vardar“ poručnik bojnog broda prve klase Milivoj Kockar i njegov pomoćnik poručnik bojnog broda druge klase Branko Škerović.

Kasnije je u Obrenovcu formiran Mešoviti odred od preostalih članova posade monitora i ostalih brodova koji su bili potopljeni u blizini Zabrežja. Ovih 450 ljudi, naoružanih ličnim naoružanjem i poskidanim mitraljezima sa brodova, krenuli su prema Jadranu. Jedna grupa je i stigla u Boku, a druga samo do Pala kod Sarajeva, gde su se javili Vrhovnoj komandi, od koje su dobili naređenje: „Položite oružje, jer je donesena odluka o kapitulaciji“. Tako su se ovi junaci borili na Dunavu i Savi, potopili svoje brodove da neprijatelju ne padnu u ruke, a kapitulirali na bosanskim planinama iznad Sarajeva.

Monitor „Vardar“ je bio duboko u mulju i pokušaj njegovog vađenja od strane rečne flotile Nezavisne Države Hrvatske, nije uspeo, ali su uz pomoć drvenih skela podigli monitor „Sava“.

„Sava“ je potopljena blizu leve obale Save, nasuprot Beogradu, a ležala je popreko u rečnom koritu, naslonjena krmom na obalu i pramcem zaronjena u maticu. Kada se vodostaj smanjio, kormilo i propeleri su virili visoko iznad vode, a pramac je ostao zariven u pesak. Prostorije u trupu brzo su se napunile peskom i muljem. Dok su trajali pripremni radovi za podizanje, krenuo je led krajem zime 1942. godine, te delimično iskrivio brodski pramac na mestu gde je prestajao bočni oklop. Kod vađenja je oštećena i osovina desnog propelera, koja je stoga izvučena i popravljena u Slavonskom Brodu.

Monitor „Morava“ je izvađen pomoću ploveće dizalice „Lika“, sastavljene od dva šlepa. Posle popravke ušao je u sastav pod imenom „Bosna“.

I monitor „Sava“ i monitor „Morava“, u hrvatskoj rečnoj flotili svrstani su u topovnjače. „Sava “ je ušla u službu 1943. godine. Topovnjača „Bosna“ nije dugo ostala u službi, jer ju je već 8/9. jula 1944. kod Slavonskog Broda potopila vlastita posada, te pobegla u partizane. Topovnjača „Bosna“ je dejstvovala 10. aprila 1942. godine protiv partizana tokom ofanzive na Kozaru. U junu 1944. godine naišla je na minu na Uni kod Bosanskog Novog, te potonula.

Olupina monitora „Sava“ podignuta je ponovo posle drugog svetskog rata, popravljena i bila je u sastavu Rečne ratne flotile Jugoslovenske ratne mornarice od 1949. do 1962. godine. Nije izrezana posle izlaska iz flotne liste nego je raspremljena i služila je kao pristan u Novom Sadu.

Danas se monitor „Sava“ oprema kao brod-muzej.

Autor je kontraadmiral u penziji

Autor: BOŠKO ANTIĆ

Izvor: STANjE STVARI