Mnogo boli saznanje da Žutog više nema. Ovo mi je prva smrt u ovom ratu nekog koga sam iskreno volio kao druga i kao velikog borca i heroja.
Jutros kad je tata sa smjene došao i kad mu se Miljan zaletio da ga zagrli u šali ga je upitao.
-Slavi li ti brat dan republike?
Rekao sam mu da me ne zeza, jer to nikad slavili nismo, ali me je odmah misao odnijela na klanje svinja i cjelodnevnu gozbu koju bi nam priredio deda. Odjednom su mi oči zasuzile, a tata to skonta pa me upita.
-Komunjaro, jel’ plačeš zbog praznika?
-Ne plačem odakle ti to, samo mi oči zasuziše, sjetih se đeda.
Tata otpuhnu, a ja pogledah i vidim mu pune oči suza.
-Je li i ti to zbog propalog praznika hoćeš suzu da pustiš?
-Mali neka te, brzo ćemo mi đeda i babu razmjenit, imam neki čudan osjećaj da nam neće propasti slijedeća razmjena.
Gledam u starog i žao mi ga, peti put dolazi sa smjene zaredom i priča o razmjeni. A svaka nam propala, niko neće da razmjeni stare za stare, muslimani hoće babu i đeda da razmjene ali za njihove borce. A mi nemamo takvih da razmjenimo đeda i babu. Ućutah i stari ode u sobu da odspava. Umoran je i tek je sa rova sišao, mora se naspavat.
Miljan i ja pustismo neki film, da iskoristimo to što ima struje. Rijetko je ima i dan proleti kad ima struje kao tren. Na pola dosadnog filma izađoh na prozor u dnevnom boravku. Tišina mrtva, a dan. Naježih se sav. Ne volim tišinu, nikako je ne volim po danu, čini mi se da je ta dnevna tišina uvjek uvod u veliko zlo.
Ostadoh na prozoru dok buraz ne sagleda film. Dan lijep i mami me napolje, ali ne smijem. Tata je tu i prebio bi me ako bi izašao, a i šta ću napolju kad nikog nema. Kad sam čuo da škripe vrata od tatine sobe, uletio sam u hodnik kroz trpezariju da ne primjeti da sam bio na prozoru u dnevnom. Za njega je to opasno i nema sa njim ubjeđivanja kao sa mamom.
Mama je čitav dan u kupatilu i pali mašinu i pere veš. Koristi to što ima struje, jer može je nestati svakog trena. Od kako je tata došao ona pere veš, prebira nešto po kupatilu i nema je da nas rikta i tjera na hodnik. Uđoše u hodnik oboje zajedno i mama reče.
-Kako su fini momci kad im je tata tu, niko nigdje ne ide i niko se ne svađa.
Nas dvojica ćutimo i znamo da nas neće mama reći da smo nesnošljivi ako danas budemo dobri. Odjednom poče da miriše meso. Uzbudismo se i ja i Miljan.
-Odkud ovo miriše?
Upitah mamu i uletih do šporeta. Otvorih rernu, a u njoj veliki komad mesa. Miljan dođe za mnom i uzdahnu od radosti. Zagrli me i sav sretan reče.
-Nema riže bar jedan dan!
Tata se nasmija i reče.
-Klali u Tinovu pa vam poslali, a krompir vam je mama nabavila.
Miljan usta i poljubi tatu. A ja se nasmijah i rekoh.
-Pa ti i mama ste komunisti slavite praznik!
Tata se sav zatrese od smjeha i pomilova me po glavi. Sjedosmo za sto i mama brzo iznese ručak. Jagmimo se oko onog mesa, a tata nam raspoređuje komade da se ne bi svađali. Puna su nam usta i ćutimo. Zadovoljni smo pravo i jedemo kao da nema rata. Ovako nismo jeli ima dobrih mjesec dana. Pomilsih da smo ovako jeli svaki dan prije rata i kako nisam htio da jedem meso. Uzdahnuh i pomislih kakva sam bio budala.
Kad smo završili sa ručkom tata sjede u dnevni i upali televizor.
-Smijemo li i mi malo u dnevni, ne puca čitav dan?
-Hajde uđite ali nema šetanja oko prozora.
Tata to reče i pusti neku utakmicu španske lige na BHTV. A ja se namjestih tako da vidim kroz vrata balkona ulicu pored pruge, prugu i Tinovo. Maštam o nekom lijepom proljetnom danu i miru u kojem bi se moglo lutati napolju. Odjednom puče nešto na Tinovu i ja skočih na vrata balkonska da bolje vidim. Tata me zgrabi za rame i skloni od tih vrata.
-Pa bolan Bojane jesi normalan i koliko puta ti se treba reći da kad puca ne gledaš kroz prozor?
Mene neka jeza obuze i ništa mu ne rekoh. A tata ostade da gleda u Tinovo i to sa baš zabrinutim licem. U tom zazvoni telefon. Tata se javi i ućuta, sluša nekog.
-Dobro Snješka neću krenut, biće sve dobro.
Kao to reče spusti slušalicu i oči stegnu da pred nama ne zaplače.
-Tata šta je bilo, jesu svi dobro na Tinovu?
-Nisu sine, tresnula među njih, popravljali flak, vjerovatno ih bestrzajac spucao. Ima ranjenih, a Žuti je teško ranjen.
Tata to reče i rasplakasmo se ja i Miljan odmah. Pogledah u tatu, a i njemu ide suza. Volili smo Žutog svi, a posebno mi djeca. Nije bio kao drugi i uvjek je imao vremena za nas djecu. Teku mi suze i izletih na hodnik, pa u kupatilo i počeh da se molim Bogu da Žuti izdrži. Ma i ne prekrstih se čestito, a vrata od stana lupiše i neko uđe. Izletih na mali hodnik i čujem ujnu Dobrilu.
-Pogino Žuti, sad me zvali iz Tinova, kasnilo auto i nisu ga na vrjeme svukli, a i Ilija je gore i dobro je.
Ote mi se krik i zaplakah. Mama me zagrli i svog me u njedra stavi. Plače i ona. Plačemo svi. Meni pred očima slika od neki dan kad je išao centrom i nije htio da se skloni dok puca broving, sve dok neko nije zaglamio i rekao mu.
-Je li to smrti tražiš Žuti?
A on nabi praznu konzervu špicom čizme i skloni se za prvi zid. Pomislih da je on već dugo tražio smrt. Čuo sam da je tako traže svi koji ludo i slučajno ginu.
Teku mi suze i brišem ih, a scene mi plešu pred očima. Sam je Žuti u Hadžićima, njegovi su zatvoreni kod muslimana, iz vojske nije mogao kući i ratuje od prvog dana. Proleti mi pred očima dan kad sam ga prvi put vidio i lanč paketi koje mi je donosio. Vidim osmjeh pitomog lica dok mi ih pruža i čujem ga kako me zadirkuje zbog gluposti koje pravim. Dođe mi u glavu i onaj prvi susret kad je došao sa Sniježom i Cecom da nas upozna, kad smo se vratili krajem ljeta iz Srbije. Ote mi se glasan plačni uzdah, a tata priđe i reće.
-Neka Bojane tako nećeš nikom pomoći, šta imaš od plača, misli malo na brata i majku.
Zagrli me jako i osjetij da i on sav u sebi igra i trese se. Mnogo je volio Žutog i uvjek ga je pominjao po dobroti i hrabrosti. Za tatu je Žuti bio pravi heroj. Posebno poslije akcije na Gajima kad su zajedno bili.
Odjednom se začu buka ispod balkona i tata izađe. Vrati se i reće.
-Ode KB da pobije one u opštini.
Čujemo buku i pucanje ispred opštine, a onda se začu KB-ov glas.
-Majku li vam jebem svima, sve ću da vas pobijem, nisu muslimani govna, vi ste govna!
Tata izađe sa puškom iz stana i ništa ne reće. A mi prestasmo plakat, jer nas sve prepade ova frka kod opštine. Čak i mi djeca znamo ako između sebe padne krv neće na dobro izaći. Malo nas je i svaki razdor bi nas uništio. Nije prošlo mnogo tata se vrati i reče.
-Sve je dobro, Boro ih postrojio, treba govna prepadat, misle da su bogovi, žive ko bubreg u loju.
Ma i ne uđosmo u dnevni, a svi jedni preko drugih završismo na hodniku, jer tresnu blizu. Počeše da padaju granate i mi se nikad jadniji i nikad tužniji, skupismo jedni uz druge. Tata samo prekide tišinu i ode u kupatilo, a kad se vrati uze opremu i pušku, te izađe na vrata. Mama nam reče.
– Fali ljudi na Tinovu, ode tata, pa će ujutru doći.
Mene Miljan zagrli i sav se skupi uz mene. Meni i dalje teku suze i težak dah me davi u grudima. Vrisnuo bi ali neću, nisam mali. Ali, mnogo boli saznanje da Žutog više nema. Ovo mi je prva smrt u ovom ratu nekog koga sam iskreno volio kao druga i kao velikog borca i heroja.
Prvi put sam zaspao uplakan i prvi put mi nije smetalo pucanje i granate, uspavala me tuga.
Od istog autora:
Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije
Bojan Vegara: Priča nastala prvih dana aprila 1992. godine
Bojan Vegara: SMIJEMO LI UOPŠTE U SRBIJI ŠKOLOVATI DJECU?
Bojan Vegara: STUPNIK 26. maja1993.
Bojan Vegara: Znate, mi taj rat nismo izgubili
Bojan Vegara: PRVI STRAH I 1. MART 1992.
Bojan Vegara: DAN KOJI JE MIRISAO NA POBJEDU U RATU
Bojan Vegara: NIJE MALA NAŠA MUKA
Bojan Vegara: HLjEB ZA PREMJESIT
Bojan Vegara: NAJMLAĐI LOGORAŠ SILOSA
Bojan Vegara: Logor Silos – sarajevski Aušvic
Bojan Vegara: NISAM NEŠTO AL’ SAM SRBIN
Bojan Vegara: BROVING I ČOKOLADA
Bojan Vegara: GLADNE OČI I FETA SIR
Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU
Bojan Vegara: RECI ĆAĆI DA TRAŽI KAMION
Bojan Vegara: MITIG NA KRAJU RATA
Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN
Bojan Vegara: MUJICA I BROVING
Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike
Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije