Бојан Вегара: ЖУТИ

Mного боли сазнање да Жутог више нема. Ово ми је прва смрт у овом рату неког кога сам искрено волио као друга и као великог борца и хероја.

Јутрос кад је тата са смјене дошао и кад му се Миљан залетио да га загрли у шали га је упитао.

-Слави ли ти брат дан републике?

Рекао сам му да ме не зеза, јер то никад славили нисмо, али ме је одмах мисао однијела на клање свиња и цјелодневну гозбу коју би нам приредио деда. Одједном су ми очи засузиле, а тата то сконта па ме упита.

-Комуњаро, јел’ плачеш због празника?

-Не плачем одакле ти то, само ми очи засузише, сјетих се ђеда.

Тата отпухну, а ја погледах и видим му пуне очи суза.

-Је ли и ти то због пропалог празника хоћеш сузу да пустиш?

-Мали нека те, брзо ћемо ми ђеда и бабу размјенит, имам неки чудан осјећај да нам неће пропасти слиједећа размјена.

Гледам у старог и жао ми га, пети пут долази са смјене заредом и прича о размјени. А свака нам пропала, нико неће да размјени старе за старе, муслимани хоће бабу и ђеда да размјене али за њихове борце. А ми немамо таквих да размјенимо ђеда и бабу. Ућутах и стари оде у собу да одспава. Уморан је и тек је са рова сишао, мора се наспават.

Миљан и ја пустисмо неки филм, да искористимо то што има струје. Ријетко је има и дан пролети кад има струје као трен. На пола досадног филма изађох на прозор у дневном боравку. Тишина мртва, а дан. Најежих се сав. Не волим тишину, никако је не волим по дану, чини ми се да је та дневна тишина увјек увод у велико зло.

Остадох на прозору док бураз не сагледа филм. Дан лијеп и мами ме напоље, али не смијем. Тата је ту и пребио би ме ако би изашао, а и шта ћу напољу кад никог нема. Кад сам чуо да шкрипе врата од татине собе, улетио сам у ходник кроз трпезарију да не примјети да сам био на прозору у дневном. За њега је то опасно и нема са њим убјеђивања као са мамом.

Мама је читав дан у купатилу и пали машину и пере веш. Користи то што има струје, јер може је нестати сваког трена. Од како је тата дошао она пере веш, пребира нешто по купатилу и нема је да нас рикта и тјера на ходник. Уђоше у ходник обоје заједно и мама рече.

-Како су фини момци кад им је тата ту, нико нигдје не иде и нико се не свађа.

Нас двојица ћутимо и знамо да нас неће мама рећи да смо несношљиви ако данас будемо добри. Одједном поче да мирише месо. Узбудисмо се и ја и Миљан.

-Одкуд ово мирише?

Упитах маму и улетих до шпорета. Отворих рерну, а у њој велики комад меса. Миљан дође за мном и уздахну од радости. Загрли ме и сав сретан рече.

-Нема риже бар један дан!

Тата се насмија и рече.

-Клали у Тинову па вам послали, а кромпир вам је мама набавила.

Миљан уста и пољуби тату. А ја се насмијах и рекох.

-Па ти и мама сте комунисти славите празник!

Тата се сав затресе од смјеха и помилова ме по глави. Сједосмо за сто и мама брзо изнесе ручак. Јагмимо се око оног меса, а тата нам распоређује комаде да се не би свађали. Пуна су нам уста и ћутимо. Задовољни смо право и једемо као да нема рата. Овако нисмо јели има добрих мјесец дана. Помилсих да смо овако јели сваки дан прије рата и како нисам хтио да једем месо. Уздахнух и помислих каква сам био будала.

Кад смо завршили са ручком тата сједе у дневни и упали телевизор.

-Смијемо ли и ми мало у дневни, не пуца читав дан?

-Хајде уђите али нема шетања око прозора.

Тата то рече и пусти неку утакмицу шпанске лиге на БХТВ. А ја се намјестих тако да видим кроз врата балкона улицу поред пруге, пругу и Тиново. Маштам о неком лијепом прољетном дану и миру у којем би се могло лутати напољу. Одједном пуче нешто на Тинову и ја скочих на врата балконска да боље видим. Тата ме зграби за раме и склони од тих врата.

-Па болан Бојане јеси нормалан и колико пута ти се треба рећи да кад пуца не гледаш кроз прозор?

Мене нека језа обузе и ништа му не рекох. А тата остаде да гледа у Тиново и то са баш забринутим лицем. У том зазвони телефон. Тата се јави и ућута, слуша неког.

-Добро Сњешка нећу кренут, биће све добро.

Као то рече спусти слушалицу и очи стегну да пред нама не заплаче.

-Тата шта је било, јесу сви добро на Тинову?

-Нису сине, треснула међу њих, поправљали флак, вјероватно их бестрзајац спуцао. Има рањених, а Жути је тешко рањен.

Тата то рече и расплакасмо се ја и Миљан одмах. Погледах у тату, а и њему иде суза. Волили смо Жутог сви, а посебно ми дјеца. Није био као други и увјек је имао времена за нас дјецу. Теку ми сузе и излетих на ходник, па у купатило и почех да се молим Богу да Жути издржи. Ма и не прекрстих се честито, а врата од стана лупише и неко уђе. Излетих на мали ходник и чујем ујну Добрилу.

-Погино Жути, сад ме звали из Тинова, каснило ауто и нису га на врјеме свукли, а и Илија је горе и добро је.

Оте ми се крик и заплаках. Мама ме загрли и свог ме у њедра стави. Плаче и она. Плачемо сви. Мени пред очима слика од неки дан кад је ишао центром и није хтио да се склони док пуца бровинг, све док неко није загламио и рекао му.

-Је ли то смрти тражиш Жути?

А он наби празну конзерву шпицом чизме и склони се за први зид. Помислих да је он већ дуго тражио смрт. Чуо сам да је тако траже сви који лудо и случајно гину.

Теку ми сузе и бришем их, а сцене ми плешу пред очима. Сам је Жути у Хаџићима, његови су затворени код муслимана, из војске није могао кући и ратује од првог дана. Пролети ми пред очима дан кад сам га први пут видио и ланч пакети које ми је доносио. Видим осмјех питомог лица док ми их пружа и чујем га како ме задиркује због глупости које правим. Дође ми у главу и онај први сусрет кад је дошао са Снијежом и Цецом да нас упозна, кад смо се вратили крајем љета из Србије. Оте ми се гласан плачни уздах, а тата приђе и реће.

-Нека Бојане тако нећеш ником помоћи, шта имаш од плача, мисли мало на брата и мајку.

Загрли ме јако и осјетиј да и он сав у себи игра и тресе се. Много је волио Жутог и увјек га је помињао по доброти и храбрости. За тату је Жути био прави херој. Посебно послије акције на Гајима кад су заједно били.

Одједном се зачу бука испод балкона и тата изађе. Врати се и реће.

-Оде КБ да побије оне у општини.

Чујемо буку и пуцање испред општине, а онда се зачу КБ-ов глас.

-Мајку ли вам јебем свима, све ћу да вас побијем, нису муслимани говна, ви сте говна!

Тата изађе са пушком из стана и ништа не реће. А ми престасмо плакат, јер нас све препаде ова фрка код општине. Чак и ми дјеца знамо ако између себе падне крв неће на добро изаћи. Мало нас је и сваки раздор би нас уништио. Није прошло много тата се врати и рече.

-Све је добро, Боро их постројио, треба говна препадат, мисле да су богови, живе ко бубрег у лоју.

Ма и не уђосмо у дневни, а сви једни преко других завршисмо на ходнику, јер тресну близу. Почеше да падају гранате и ми се никад јаднији и никад тужнији, скуписмо једни уз друге. Тата само прекиде тишину и оде у купатило, а кад се врати узе опрему и пушку, те изађе на врата. Мама нам рече.

– Фали људи на Тинову, оде тата, па ће ујутру доћи.

Мене Миљан загрли и сав се скупи уз мене. Мени и даље теку сузе и тежак дах ме дави у грудима. Вриснуо би али нећу, нисам мали. Али, много боли сазнање да Жутог више нема. Ово ми је прва смрт у овом рату неког кога сам искрено волио као друга и као великог борца и хероја.

Први пут сам заспао уплакан и први пут ми није сметало пуцање и гранате, успавала ме туга.

Од истог аутора:

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Прича настала првих дана априла 1992. године

Бојан Вегара: СМИЈЕМО ЛИ УОПШТЕ У СРБИЈИ ШКОЛОВАТИ ДЈЕЦУ?

Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.

Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили

Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.

Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ

Бојан Вегара: ТЕТРИС

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим