Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили

Пише: Душан Басташић

Јуначки смо крв проливали у том рату, у дуплом обручу и против читавог свијета. Ми смо свима донијели мир и Републику Српску, а онда су нас сви заборавили.

Кад сам се ноћас вратио из Сарајева кући у Братунац, нисам боловао за родним градом. То ми је први пут да одем, а да неки терет на леђима, велик ко Бјелашница, не донесем у себи и да не болујем за том водом и тим зраком, бар, неколико дана.

Зато ваљда за ових 28 година нисам ни био више од десетак пута тамо, од тога сам само четри пута отишао тамо гдје сам провео дјетињство и рат. Сва четри пута сам се умацупао од суза, а ко ме зна, зна да сам тежак на сузама.

Једноставно, пред очи ми се врати прекинуто дјетињство. Слике рата се заредају и на крају егзодус. А он ми је гори и болнији од прекинутог дјетињства и рата. Јер, знате, ми тај рат нисмо изгубили.

Јуначки смо крв проливали у том рату, у дуплом обручу и против читавог свијета. Ми смо свима донијели мир и Републику Српску, а онда су нас сви заборавили. Јуче сам ишао у наше ново и на ливади никло Српско Сарајево, на вече посвећено сјећању на егзодус нас сарајевских Срба и промоцију публикације “ Реци ћаћи да тражи камион“.

Указана ми је велика част да заједно са Сашом Кнежевићем, Дарком Ђогом и Бранком Пјевићем, понеку кажем о егзодусу и да прочитам причу по којој се зове књига и да баш на тој вечери постанем писац. Јер, први пут су се на папиру нашле моје приче.

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

У току промоције кроз главу ми је свашта прошло и лупало ми је срце ко лудо, да сам ваздуха хватао дубоким дахом, а нисам мутав, нити сам тремарош.

А како и нећу тај дах хватат, кад видим испред себе неке од јунака мојих прича, које нисам видио свих ових 28 година.

Кад видим ратнике и хероје мог дјетињства поносне на мене и моје ратне приче.

Кад ти руку руком стисну сестре из болнице Жица, којима су хиљаде рана ратничких превиле.

Кад се суза отме другарици из разреда, коју ниси видио 25 година.

А морам вам рећи да сам од свега овога Господа звао да ми помогне, да ми ми глас не пукне док сам говорио и читао. Прошло ми је кроз главу пред крај промоције да сам Дарка на парастосу упознао, Сашу на сахрани и да сам први пут након рата на неком скупу са људима из Сарајева, а да није парастос или сахрана.

Од тога ме обузе неки мир и нада да ће се кроз вјекове говорит о подвигу и жртви Срба из Сарајева у стварању Републике Српске.

А кад кући дођох не боловах за градом у којем сам рођен и у ушима ми умилно зазвонише ријечи покојне мати Дарије. -Пиши Вегара, ти истину пишеш, ништа ти не могу, могу те само убит!

Од истог аутора:

Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.

Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ

Бојан Вегара: ТЕТРИС

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН