Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Да ли ја као неко ко је видио све страхоте рата у Сарајеву, смијем доћи у Нови Сад или Београд да издам књигу о тим страшним данима и да ли дјеца мојих пријатеља, кумова и рођака уопште смију да дођу да студирају у Србији, а да их професори не сматрају фашистима и генетским отпадом?
Закољу ти комшију, силују комшиницу пред дјецом, од чега се једно трајно разболи.
Затворе ти ђеда од 74 године у логор и размјениш га са 34 киле, а баба се данима крије у трапу за кромпир и одводе је у логор кад пожеле.
Онда у рату гледаш просут мозак друга, откинуте дијелове тијела вршњака, а на тебе пуцају чим извириш напоље. Гладујеш, живиш у тоалету без струје и воде, али издржиш.
Заврши се рат и некако заборавиш трауме и окренеш се животу. Скућиш се, ожениш, добијеш дјецу.
А онда, 28 година након рата кад та дјеца треба да крену у неке школе, да постану људи, професор универзитета те назове фашистом и генетски поремећеном особом, али не тамо негдје, већ у Србији за коју си дао све да не доживи оно што ти доживи.
На све то, тај професор Динко каже, да смо ружни и глупи, да у Бањалуци више нема женске љепоте и да чак ни на штиклама цуре не знају ходати, јер, ето, фашисти смо.
Окренеш се око себе и видиш дјецу своје ратне генерације која су прваци у свему, од спорта до школских такмичења и проради ти чир од муке. Дебело се запиташ, је ли све то твоје страдање вриједило, али не само твоје, већ и оних прије тебе. Пошто су сви наши били жестоки борци против фашизма и пуне су јаме српске нејачи.
Проживиш све што су ти баба и ђед проживили у НДХ само 50 година раније.
Запиташ се, је ли могуће да држава Србија плаћа такве да нам уче дјецу и је ли могуће да те такви називају фашистом? А онда мало истражујеш и видиш не да је могуће, већ да такви имају сву могућу подршку државе.
Тад се чир умири али крене бјес. Како да не крене?
Издржао си рат и оставио све своје и све наново поштено стекао. Годинама био тешка сиротиња, а он за којег си ти фашиста уживао сво то вријеме и постао богат и бахат у земљи Србији, која га је примила много боље него тебе.
Онда поново погледаш око себе и видиш брата и мајку који се боре са најтежом болешћу као посљедицом Нато бомбардовања које смо преживјели у Хаџићима. Сјетиш се распалих другова од те болести, којима држава Србија кашику брашна није дала.
Сјетиш се свих оних којих нема скоро тридесет година, а које су побили као дјецу, људи, што мисле и говоре као Динко и повратиш од муке.
Али, онда неки инат у човјеку проради и схватиш да није ништа узалуд, да си слободан и уман за разлику од професора факултета којег држава плаћа да са себи сличнима дере заставу за коју су многи животе дали.
И на крају би упитао Милорада Додика како да такав може доћи да види Бањалуку и сву њену љепоту?
А упитао би и Александра Вучића, да ли ја као неко ко је видио све страхоте рата у Сарајеву, смијем доћи у Нови Сад или Београд да издам књигу о тим страшним данима и да ли дјеца мојих пријатеља, кумова и рођака уопште смију да дођу да студирају у Србији, а да их професори не сматрају фашистима и генетским отпадом?
Од истог аутора:
Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.
Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили
Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.
Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ
Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА
Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ
Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА
Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц
Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН
Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА
Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР
Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ
Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН
Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА
Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН
Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ
Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике
Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије
