fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.

Учинило ми се да видим поклане ђедове ујаке, о којима сам слушао приче. Мислио сам о бабиним причама о Јасеновцу и јамама по Херцеговини.

Већ данима друга дјеца се не играју са нама. Срби смо и то је довољно да се нико више не дружи са нама. Друга дјеца одлазе сваки дан у шуму изнад кућа и тамо проводе дане. Бураз и ја остајемо кући. Тако нас је отац замолио.

Нема ни нашег пса Беџија са којим би кратили врјеме и који је брата слушао као робот. Нестао је прије неколико дана. Прољеће је и мислили смо да је отишао у куцанију. Имао је и раније обичај да нестане на дан или два.

Недеља је и отишао сам преко потока, да видим гдје иду друга дјеца. Ишао сам и раније за њима, али безуспјешно. Ниједном их нисам нашао тамо гдје би обично били, док смо се сви скупа играли.

Тај дан су ми поново утекли и нисам их нашао. Мислио сам да праве ровове. Али, нисам могао да их нађем. Можда и јесам, али открили би ме и истукли. Сигурно држе страже и пазе да их неко не открије.

Пошто ми је пропако покушај да откријем шта раде у шуми, враћао сам се кући. Из неке досаде нисам одмах отишао кући, већ сам лутао ливадама. Био сам неких пар стотина метара од куће. Швраке су правиле гнијезда и обилазио сам да видим има ли јаја у гњездима.

Одједном примјетих нешто налик на мали гроб од камења. Пришао сам и ногом шутнуо оно камење. Провирила је Бенџијева нога. Скаменио сам се и чучнуо. Обузела ме нека хладноћа у стомаку. Помислио сам да су га убили и ухватила ме нека туга.

Нико кући није могао да приђе од њега. А и баба је одмах то рекла кад је Бенџи нестао. Тврдила је баба, да су то исто радили и у прошлом рату. Прво би дан раније побили псе, а онда би поклали село. Нисам се бојао тих бабиних прича. Навикао сам на те приче и све сам их знао напамет. А знао сам да имамо оружје и да је кућа поред касарне ЈНА.

Брзо сам устао и прибрао се. Отишао сам кући и буразу испричао за Бенџија. Кренуо је са мном да види. Кад смо пришли близу показао сам му гдје је закопан. Он се укочио и рекао ми.

-Нећу да га откопавамо!

Пришао сам тамо гдје је Бенџи закопан, а Миљан је гледао за мном. Забио сам неко дрво да знам гдје је закопан. Миљан ми рече.

-Хајмо кући, сад ће мама и тата доћи.

Погледао сам га и видио да му низ лице иду сузе. Волио је тог пса. Заједно су од како је Миљан проходао. Сваки дан га је пратио у школу и чекао на истом мјесту. Лудо су волили један другога. Било ми је жао брата, али и пса. Дуго је био са нама и био је лудо одан и паметан пас.

Брзо смо кренули и ја сам Миљану рекао да ћу наћи оног ко је убио Бенџија. Миљан је само чутао и плакао.

Кад смо дошли кући отишао је и одма баби испричао све. Баба га је грлила и говорила да ће се теткина Буба окотит и да ће му брзо доњети другох пса. Миљан јој рече кроз плач.

-Неће ниједан бит паметан ко Бенџи.

Сјео сам испод куће и мислио ко би могао да га убије. Знао сам да је у то умјешан неко из комшилука. На њих лаје кад прилазе кући али другим гласом и знамо да није странац у дворишту, већ неко од комшија. Тако је сигурно пришао и убио га. Сину ми мисао да га откопам и видим има ли рупе од метка.

За минут сам поново слетио низ ливаде до мјеста гдје је Бенџи закопан. Рукама сам разгрнуо камење и извадио Бенџија. Био је укочен, али још није почео да смрди и распада се. Узео сам неки прут и њим пребирао по длакама. Нема крви ни рупе од метка. Само модрица на његовом малом врату. Било ми га је жао и потекле су ми сузе.

Поново сам га закопао и чуо бабу да ме дозива.

-Бојанеее, хајде кући сад ће ти мама и тата доћи!

-Ето ме баба, долазим!

Рекох и одма кренух кући. Само што дођох на наше имање видим татино ауто да иде према кући. Чекам да се паркирају испред гараже и да им кажем шта је са Бенџија било. Ту се створише баба и Миљан. А чим они изађоше из аута познах на лицима да нешто не ваља. Тата одма како изађе из аута упита бабу.

-Милко јесте гледали телевизију?

Баба рече да нисмо и да смо напољу читав дан. Још нешто пође да каже, али је тата прекину.

-Убили свата на Чаршији, пресрели сватове и пуцали!

Баба се удари руком у груди и гласно рече.

-Готово је, крв је пала, кукала нам свима мајка!

Тата је загрли и рече нам свима да уђемо у кућу.

Кренусмо у кућу а баба се надовеза.

– А све сам се надала да ће се некако смирит и да неће бит рата, али крв је пала.

Отпухну како је то само она знала и додаде.

-Нема више мира, пазите се драга дјецо!

Као смо ушли у кућу тако сам испричао шта се десило са Бенџијем. Тата као да се скаменио, баш, као и Миљан кад смо пришли мјесту гдје закопан наш Бенџи. Погледа ме и забринуто упита.

-Да га нису ловци случајно убили?

-Нису тата, нема крви ни рупе од метка, вадио сам га да видим.

Тата климну главом и рече да идем опрат руке. А он нешто баби поче да на ухо прича. Покушавао сам да чујем али нисам чуо. Мама је нешто Миљану говорила, а он се тек сад право расплакао.

Посједали смо сви у дневном боравку. Настала је тишина. Ђед је ушао и видио да нешто није у реду. Упалили смо телевизор и пратили вјести. Било је јасно да почиње рат.

Телефон је непрекидно звонио. Зове родбина и пријатељи. Нико не зна шта да ради и како да се организује. Сви су у неком страху. Једино је ђед Драго потпуно исти као и сваки дан. Умирује бабу и говори јој да нам је близу касарна и да ћемо брзо тамо моћи да побјегнемо

У први мрак дођоше из касарне чика Милан који је био поручник и татин велики пријатељ. Дошли су и заставник Стево и водник Јелисавац. Мало иза њих дошао је стрико Ђоко и Драган. Они су из Трачина и у истој смо ситуацији. Покушавао сам да чујем разговор, али тек сам по неку ријеч разумио. Када су кренули кући, владала је нека веселија атмосфера. Смијали су се и видио сам да Милан ставља мами нешто у џеп. Знао сам да је или бомба или муниција.

Када су сви изашли пришао сам мами и пипнуо кутију у џепу. Била је то муниција за пиштољ. Мама се брецнула и загрмила на мене.

-Све ли ти видиш и ништа ти не промакне!

Извадила је ону кутију метака и дала тати. А ја јој рекох.

-Зар ви нисте рекли да сте пиштољ вратили? Све кријете и шта кад вас нема кући нико не зна гдје је оружје, могу нас побит док се снађемо.

Тата ме само оштро погледа. А мене обузе радост јер пиштољ је негдје у кући. Крију га како сам га однио у школу. Тај дан сам добио батине ко мало кад. Али, морао сам јер су муслиманска дјеца била наоружана ножевима и бајонетама од аутоматске пушке. Кад сам показао пиштољ више није било курчења и постали су љубазни. Одала ме баба, јер сам јој то испричао.

Послије дневника тата је отишао на спрат. Није га био неких петнестак минута. Кренуо сам горе да видим гдје је. Врата од спаваће собе су била ошкринута и видило се свјетло. Пришао сам и повирио. Видио сам тату како покушава да расклопи аутоматску пушку. Видио сам и извађен радио из узглавља брачног кревета. Свуда сам тражио оружје, али ту нисам. Мислио сам да се тај радио не може извадити. А онда сам упитао тату.

-Хоћеш да је ја расклопим?

Стари подиже главу и поче њемо да гледа у мене, сигурно неких пола минуте, те рече.

-Знаш ли је расклопит?

А ја сав сретан рекох.

-Па, болан тата сваки дан их у касарни расклапам.

Он некако тужно отпухну и рече.

-Знам да знаш, сваки си дан с војском, од како си проходао.

Зграбио сам је и расклопио у трен ока. А како да је не расклопим, кад сам их до тада на полигону касарне, која се налазила 50 метара од моје куће, расклопио на хиљаде. Посебно оним лијеним војницима, што смо им ми дјечаци чистили оружје.

Кад смо завршили стари рече.

-Знаш Бојане, почиње рат и молим те почни ме слушат. Немој никог изазиват и молим те мани се приче о рату и Србима кад си с другом дјецом. Знаш да смо сами овдје и морамо се пазит. Ако буде пуцања буди спреман да са мамом и братом претрчиш у касарну. Ја, ђед и баба, полако ћемо за вама. Ноћас ја и ђед дежурамо, ви спавајте, а ти по дану дежурај.

А ја се некако брецнух и упитат старог.

-Што дежурамо?

Тата се уозбиљи и рече.

-Да нас не покољу и не заробе, видиш да су данас убили човјека јер је Србин. Молим те почни слушат Бојане, ово није игра. А сад иди у собу са братом и ником ни ријеч о овом вечерас.

Отишао сам, али сав окамењен и у ушима ми је само звонило, да нас не покољу и не заробе. Мало послије тата је зовнуо ђеда да дође на спрат. Дао му је пушку паповку, а ђед само једно те исто пита.

-Гдје кочница?

Тата му показа, а ђед узе пушку и нишани. Тата ми рече.

-Покажи ђеду како се расклапа и пуни. Немам живаца да му објашњавам, видиш да само кочницу тражи.

У секуни сам узао пушку и ђеду објаснио како се пуни. Расклопио је и очистио. Ђед ме помилова и рече.

-Све знаш око оружја, али пази се да не опуца. Ђе рекосте да је кочница?

Насмијах се ђеду и поново му показах. А онда све тројица сиђосмо да гледамо Јутел.

Ишли су снимци сватова и разни људи су коментарисали убиство. Баба је поново говорила да су исти сви и да нема разлике никакве међу садашњим муслиманима и Хрватима и онима из 1941.

Убрзо по томе тата нам рече.

-Идете сви на спрат на спавање. Овдје није сигурно. Могу нам бомбу убацит. Од данас горе спавате, а ја ћу да дежурам. Ђеде тебе ћу пробудит у зору да дежураш. Морам до посла и у Хаџиће да видим шта се говори.

Разишли смо се по собама. Ја и Миљан смо легли у нашу собу на спрату гдје боравимо љети. Миљан је устао послије пар минута и отишао код бабе и ђеда у собу. Остао сам сам и упалио свјетло. Извадио сам сву опрему војничку који имам. Шљем, опасач, прслук и бајонет. Сишао сам доле и рекао тати.

-Дај ми пиштољ, само ја немам оружја.

Тата ме погледао и из мамине торбе извадио пиштољ. Дао ми је и рекао да га сакријем у соби. А ја сам се вратио у собу.

Након расклапања пиштоља легао сам, а у ушима су ми звониле татине ријечи „Да нас не заробе и не покољу“.

Скупио сам се од неке зебње и страха. Било ми је хладно. Први пут сам осјетио прави страх. Жао ми је било Бенџија и слика њега мртвог ме јежила. А како би склопио очи, тако би почео да мислиом о свему што су нам причали ђед и баба.

Учинило ми се да видим поклане ђедове ујаке, о којима сам слушао приче. Мислио сам о бабиним причама о Јасеновцу и јамама по Херцеговини. Врати ми се слика бабе која плаче кад говори о својој мајки Цвјети, која је сина Станишу сама из Игмана свукла мртвог да га звјери не поједу и терору који је због тога прошла идући кроз Хаџиће.

Све што сам некада слушао поста ми стварно и јасно. Трзнуо сам се и стегао онај пиштољ. Хладан челик ми је давао неку сигурност. Лакнуло ми је када сам чуо тату да буди ђеда. Знао сам да је ноћ при крају. Заспао сам.

Била је то прва ноћ у којој ме мучио страх. Сутра дан су нас вратили из школе. Постало ми је јасно да је почео рат и да није онакав каквог сам га до тада замишљао.

НАПИСАНО 01.03.2023.


Од истог аутора:

Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ

Бојан Вегара: ТЕТРИС

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: