Почеле су барикаде и читаво јутро смо испред телевизора. Тата је звао неког на телефон и док је разговарао отјерао нас је на спрат. Убрзо је дошао горе код нас и рекао нам да је све у реду и да можемо у приземље.
Баба је сједила испред телевизора и говорила ђеду, да је за све крива Њемачка. Ђед је није слушао нити је обраћао пажњу на њу. Гледао је у телевизор и ослушкивао вијести. Одједном баба устаде и рече.
-Фино сам ја вама говорила да треба све ово продат и селит у Србију. Има више од двије године како је онај Берлински зид пао и ја вама тада рекох да ће брзо рат.
Ђед је само погледа и климну главом. А ја упитах бабу.
-Баба, а какве ми везе имамо са Берлинским зидом?
-Сине мој кад год ти је Швабо јак нас ти кољу, а се Швабо извуко од Руса, нама ти је нож под вратом.
Замислих се и ништа не рекох. Баба исто то тврди има више од двије године. Насмијах се кад се сјетих, да се ударила шаком у прса кад је на телевизору видила пад Берлинског зида и исто ово што данас говори изговорила.
Чекао сам моменат да тата оде, јер јутрос није отишао на посао. Знао сам да ће отићи у Хаџиће, јер је мама на послу. Сачекаће је и довући кући. Тако је и било.
Чим је тата отишао ја сам полако отишао на други крај нашег имања, да видим иду ли муслиманса дјеца у шуму. Видио сам их да се скупљају код Зекине куће. Прескочио сам поток и прије њих отишао у шуму. Данима чекам да видим гдје иду. Сакрио сам се у шуми и чекао. Видио сам их кад пролазе испод мене путем. Са њима су и старије комшије. Одмах сам помислио да иду да праве ровове. У то сма већ данима убјеђен али нико неће да ме чује.
Пустио сам их да прођу и шумом полако кренуо за њима. Нисам их видио али чуо сам их. Знао сам сваки дио шуме као свој џеп и знао сам куда иду. Кад су сишли у увалу испод Катуништа, чуо сам да ударају крампама и лопатама од земљу. Полако сам се привукао на брдо изнад њих. Копали су округле рупе и једну мало већу земуницу. Одједном се зачуо камион неких 100 метара испод нас. Из Зовика је дошао до под саму шуму и видио сам да је неко од старијих комшија отишао доле према камиону.
Скинуо сам црвену мајицу и покрио је лишћем. Упадљива је и лако ме могу видити. Полако сам прешао на другу страну брда. Легао сам и на себе набацо лишћа. Гледао сам како се крије војска на вјежбама и радио сам све што раде и они.
Одједном видим како уз мали шумски пут нешто тегле. Има их шест и по тројица нешто вуку. Сви остали су на ногама и чекају да они стигну. Кад су пришли пропланку на којем копају рупе и земуницу, видио сам два минобацача од 82 милиметра. Знао сам, да су то баш ти минобацачи, јер виђао сам их у касарни кад се обучава војска.
Доле међу њима је настала нека слављеничка атмосфера. Смијали су се и радовали. Чуо сам кад неко од њих говори.
-Један одма нанишанит на касарну, а други на касарну у Крупи.
А онда мој друг Алмир упита старије.
-Гдје су гранате?
Они му рекоше, да имају само шест граната, али да ће вечерас купити још. Смијали су се и чуо сам кад неко рече, да је све то купљено од војске у Хаџићима.
Окаменио сам се и помислио да лажу једни друге, да би себе утјешио. Полако сам се окренуо као у филмовима. Препузао до друге стране брда, а онда узео мајицу коју сам сакрио и трком слетио кући. Ушао сам и баби рекао, да идем мало код војске.
У касарну сам прескочио и отишао код питомаца које добро знам. Они су одма преко пута наше улазне капије. Рекао сам им шта сам видио, а они су позвали свог поручника. Кад је стигао поручник, питао ме шта сам видио и ја сам му рекао. А он ме поведе код капетана Мишића.
Кад смо дошли у канцеларију код Мишића, он ме испита шта сам видио и ја му све рекох. Он извади неку карту и упита ме.
-Је ли мислиш на овај пропланак испод оног игралишта гдје у шуми играте лопте?
-Јесте, испод тог игралишта. Нема ни 50 метара од њега до тог пропланка у доли.
Погледа ме строго и упита.
-Колико од ове велике бандере до тога пропланка има?
-Нема ни 100 метара, само је мало у десно од бандере.
Он ме гледа сав намргођен и рече.
-Јеси сигуран да си видио све ово што нам причаш.
Усправих се и дрско му рекох.
-Пошаљи неког да види, или иди сам, кад већ мени не вјерујеш.
Он ме опет погледа и рече.
-Шта си још видио и чуо?
-Видио нисам ништа, осим тога што ти рекох. Један су нанишанили овде у касарну а други у касарну у Крупи. Знам само да имају 6 граната и и чуо сам да су све то набавили од војске у Хаџићима.
Он ме ухвати за раме и погледа у очи, па упита.
-Како то знаш, чуо си и то од њих?
-Да, чуо сам кад причају и смију се томе. Ништа друго нисам чуо.
Настао је тајац и капетан Мишић је нешто цртао по карти. Ушао је и комадант касарне Савковић. Он је татин добар пријатље и одма ме помилова по глави и упита.
-Одкуд ти овдје, мора да си опет нешто забрљао па те Мишић ухватио?
-Нисам ништа забрљао, само сам му рекао шта сам видио.
Мишић се усправи од оне карте и рече да изађем. Погледах га и рекох му.
-Идем, али не говори тати шта сам ти рекао, истуће ме.
Он климну главом, а ја нестадох преко врата. Отишао сам право кући и обукао још једне панталоне. Нисам вјеровао Мишићу, јер је и раније све тати говорио. Знао сам да ће ме речи и обукао сам још једне панталоне, да ме мање боли ако би ме тата прутем опуцао. Задњих дана је стално љут и стално ми говори да ме је сит и да морам да се смирим.
Тата и мама су дошли око четри сата послије подне и само што су дошли телефон је зазвонио. Јавила се мама и зовнула тату и рекла му.
-Капетан Мишић те зове да одеш на капију од касарне.
Тата је одма отишао, а ја сам отишао на спрат и сакрио све оне кожне опасаче и каишеве. Знао сам да ће тата да полуди због свега што сам урадио. Чекао сам да се тата врати. Дошао је за неких 20 минута и позвао ме да сиђем у приземље, па ме упитао.
-Гдје си био данас?
Погледао сам га у очи и рекао му.
-Знаш ти гдје сам ја био, онај курчев капетан ти је рекао.
Тата ме ухвати за ухо и рече.
-Како то са мном разговараш и какав ти је то ријечник?
Оборио сам главу и чутао. Тата ми пусти ухо и рече.
-Ти си за батина свако десет минута. Гори си ми ти од свега овога што се дешава. Немој да те више видим да си из дворишта помакао. Ено јад си свима направио и узбунио си три касарне. Марш у собу!
Полако сам изашао и попео се на спрат. Легао сам и скупио се. Било ми је криво, јер мислио сам да ће ме похвалити, а сад се сви само деру и криве мене. А оно говно од капетана колико ме не воли, рече и муслиманима шта сам му рекао, исто како је рекао и тати.
Послије сат времена ушла је баба у собу и рекла ми.
-Нека си ти рекао шта си видио и узбунио их, само молим те не иди више за мусиманском дјецом у шуму. Убиће те горе у шуми ако те виде. Хајмо мало доле да гледамо вјести, само чути и не љути тату.
Сишли смо доле и посједали испред телевизора. Почело је још једно вече у којем чекамо да почне рат.
НАПИСАНО У АПРИЛУ 2023 ГОДИНЕ
Од истог аутора:
Бојан Вегара: СМИЈЕМО ЛИ УОПШТЕ У СРБИЈИ ШКОЛОВАТИ ДЈЕЦУ?
Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.
Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили
Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.
Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ
Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА
Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ
Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА
Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц
Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН
Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА
Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР
Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ
Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН
Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА
Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН
Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ
Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике
Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије