Бојан Вегара: Прича настала првих дана априла 1992. године

Почеле су барикаде и читаво јутро смо испред телевизора. Тата је звао неког на телефон и док је разговарао отјерао нас је на спрат. Убрзо је дошао горе код нас и рекао нам да је све у реду и да можемо у приземље.

Баба је сједила испред телевизора и говорила ђеду, да је за све крива Њемачка. Ђед је није слушао нити је обраћао пажњу на њу. Гледао је у телевизор и ослушкивао вијести. Одједном баба устаде и рече.

-Фино сам ја вама говорила да треба све ово продат и селит у Србију. Има више од двије године како је онај Берлински зид пао и ја вама тада рекох да ће брзо рат.

Ђед је само погледа и климну главом. А ја упитах бабу.

-Баба, а какве ми везе имамо са Берлинским зидом?

-Сине мој кад год ти је Швабо јак нас ти кољу, а се Швабо извуко од Руса, нама ти је нож под вратом.

Замислих се и ништа не рекох. Баба исто то тврди има више од двије године. Насмијах се кад се сјетих, да се ударила шаком у прса кад је на телевизору видила пад Берлинског зида и исто ово што данас говори изговорила.

Чекао сам моменат да тата оде, јер јутрос није отишао на посао. Знао сам да ће отићи у Хаџиће, јер је мама на послу. Сачекаће је и довући кући. Тако је и било.

Чим је тата отишао ја сам полако отишао на други крај нашег имања, да видим иду ли муслиманса дјеца у шуму. Видио сам их да се скупљају код Зекине куће. Прескочио сам поток и прије њих отишао у шуму. Данима чекам да видим гдје иду. Сакрио сам се у шуми и чекао. Видио сам их кад пролазе испод мене путем. Са њима су и старије комшије. Одмах сам помислио да иду да праве ровове. У то сма већ данима убјеђен али нико неће да ме чује.

Пустио сам их да прођу и шумом полако кренуо за њима. Нисам их видио али чуо сам их. Знао сам сваки дио шуме као свој џеп и знао сам куда иду. Кад су сишли у увалу испод Катуништа, чуо сам да ударају крампама и лопатама од земљу. Полако сам се привукао на брдо изнад њих. Копали су округле рупе и једну мало већу земуницу. Одједном се зачуо камион неких 100 метара испод нас. Из Зовика је дошао до под саму шуму и видио сам да је неко од старијих комшија отишао доле према камиону.

Скинуо сам црвену мајицу и покрио је лишћем. Упадљива је и лако ме могу видити. Полако сам прешао на другу страну брда. Легао сам и на себе набацо лишћа. Гледао сам како се крије војска на вјежбама и радио сам све што раде и они.

Одједном видим како уз мали шумски пут нешто тегле. Има их шест и по тројица нешто вуку. Сви остали су на ногама и чекају да они стигну. Кад су пришли пропланку на којем копају рупе и земуницу, видио сам два минобацача од 82 милиметра. Знао сам, да су то баш ти минобацачи, јер виђао сам их у касарни кад се обучава војска.

Доле међу њима је настала нека слављеничка атмосфера. Смијали су се и радовали. Чуо сам кад неко од њих говори.

-Један одма нанишанит на касарну, а други на касарну у Крупи.

А онда мој друг Алмир упита старије.

-Гдје су гранате?

Они му рекоше, да имају само шест граната, али да ће вечерас купити још. Смијали су се и чуо сам кад неко рече, да је све то купљено од војске у Хаџићима.

Окаменио сам се и помислио да лажу једни друге, да би себе утјешио. Полако сам се окренуо као у филмовима. Препузао до друге стране брда, а онда узео мајицу коју сам сакрио и трком слетио кући. Ушао сам и баби рекао, да идем мало код војске.

У касарну сам прескочио и отишао код питомаца које добро знам. Они су одма преко пута наше улазне капије. Рекао сам им шта сам видио, а они су позвали свог поручника. Кад је стигао поручник, питао ме шта сам видио и ја сам му рекао. А он ме поведе код капетана Мишића.

Кад смо дошли у канцеларију код Мишића, он ме испита шта сам видио и ја му све рекох. Он извади неку карту и упита ме.

-Је ли мислиш на овај пропланак испод оног игралишта гдје у шуми играте лопте?

-Јесте, испод тог игралишта. Нема ни 50 метара од њега до тог пропланка у доли.

Погледа ме строго и упита.

-Колико од ове велике бандере до тога пропланка има?

-Нема ни 100 метара, само је мало у десно од бандере.

Он ме гледа сав намргођен и рече.

-Јеси сигуран да си видио све ово што нам причаш.

Усправих се и дрско му рекох.

-Пошаљи неког да види, или иди сам, кад већ мени не вјерујеш.

Он ме опет погледа и рече.

-Шта си још видио и чуо?

-Видио нисам ништа, осим тога што ти рекох. Један су нанишанили овде у касарну а други у касарну у Крупи. Знам само да имају 6 граната и и чуо сам да су све то набавили од војске у Хаџићима.

Он ме ухвати за раме и погледа у очи, па упита.

-Како то знаш, чуо си и то од њих?

-Да, чуо сам кад причају и смију се томе. Ништа друго нисам чуо.

Настао је тајац и капетан Мишић је нешто цртао по карти. Ушао је и комадант касарне Савковић. Он је татин добар пријатље и одма ме помилова по глави и упита.

-Одкуд ти овдје, мора да си опет нешто забрљао па те Мишић ухватио?

-Нисам ништа забрљао, само сам му рекао шта сам видио.

Мишић се усправи од оне карте и рече да изађем. Погледах га и рекох му.

-Идем, али не говори тати шта сам ти рекао, истуће ме.

Он климну главом, а ја нестадох преко врата. Отишао сам право кући и обукао још једне панталоне. Нисам вјеровао Мишићу, јер је и раније све тати говорио. Знао сам да ће ме речи и обукао сам још једне панталоне, да ме мање боли ако би ме тата прутем опуцао. Задњих дана је стално љут и стално ми говори да ме је сит и да морам да се смирим.

Тата и мама су дошли око четри сата послије подне и само што су дошли телефон је зазвонио. Јавила се мама и зовнула тату и рекла му.

-Капетан Мишић те зове да одеш на капију од касарне.

Тата је одма отишао, а ја сам отишао на спрат и сакрио све оне кожне опасаче и каишеве. Знао сам да ће тата да полуди због свега што сам урадио. Чекао сам да се тата врати. Дошао је за неких 20 минута и позвао ме да сиђем у приземље, па ме упитао.

-Гдје си био данас?

Погледао сам га у очи и рекао му.

-Знаш ти гдје сам ја био, онај курчев капетан ти је рекао.

Тата ме ухвати за ухо и рече.

-Како то са мном разговараш и какав ти је то ријечник?

Оборио сам главу и чутао. Тата ми пусти ухо и рече.

-Ти си за батина свако десет минута. Гори си ми ти од свега овога што се дешава. Немој да те више видим да си из дворишта помакао. Ено јад си свима направио и узбунио си три касарне. Марш у собу!

Полако сам изашао и попео се на спрат. Легао сам и скупио се. Било ми је криво, јер мислио сам да ће ме похвалити, а сад се сви само деру и криве мене. А оно говно од капетана колико ме не воли, рече и муслиманима шта сам му рекао, исто како је рекао и тати.

Послије сат времена ушла је баба у собу и рекла ми.

-Нека си ти рекао шта си видио и узбунио их, само молим те не иди више за мусиманском дјецом у шуму. Убиће те горе у шуми ако те виде. Хајмо мало доле да гледамо вјести, само чути и не љути тату.

Сишли смо доле и посједали испред телевизора. Почело је још једно вече у којем чекамо да почне рат.

НАПИСАНО У АПРИЛУ 2023 ГОДИНЕ

Од истог аутора:

Бојан Вегара: СМИЈЕМО ЛИ УОПШТЕ У СРБИЈИ ШКОЛОВАТИ ДЈЕЦУ?

Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.

Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили

Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.

Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ

Бојан Вегара: ТЕТРИС

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим