Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Pala je raketa tačno metar od kraja mojih tragova u snijegu i mjesta gdje sam čučao.
Ustali smo rano tog dana. Probudio nas tata vratima kad je pošao na liniju. Ostali smo da ležimo na hodniku, dok neko od ukućana ne ustane. Mada, znali smo da mama ustane rano da prati tatu i da je već budna.
Miljan je upalio ono kandilo, a ja sam popravio jastuk. Odjednom zazvoni telefon i javih se. A sa one strane tetka mi reče da joj dam babu. Okrenuh se i rekoh Miljanu.
-Idi zovi babu, traži je tetka!
On odma ustade i ode po babu. Pojaviše se kroz pola minute iz malog hodnika. Primjetih da je i baba odavno budna i obučena. Uze onu slušalicu od telefona i reče.
-Šta ti treba Miro kad zorom zoveš, ne dao Bog da nije nekom nešto bilo?
Onda zaćuta i sluša tetku, pa nastavi.
-Dobro, ako ne bude pucalo doću, a ti ne zovi ovako rano, od telefona mi se noge odsjeku.
Baba spusti slušalicu i ode u kuhinju. Otvoriše se vrata i mama uđe u hodnik. Pozdravi nas i prođe u kuhinju. A ja i buraz ustadosmo da pospremimo krevet razvučen na hodniku.
Protezao sam se i zjevao. Napokon sam se naspavao poslije dva dana i dvije noći bez sna.
Slike mrtvog Gvozdena su nestale, a sa njima i strah od smrti, poslije dugog razgovora sa tatom. Ali, neki nemir me tjerao da pričam i nikako ne bi smio da ostanem nasamo sa mislima. Samo sam gledao da zapitkujem i nerviram ukućane. To me smirivalo.
Kako se pojavio đed, tako sam ga upitao, ono što ne voli da ga pitamo.
-Đede je li istina da su te u zatvoru tukli muslimani?
A on još mokrih brkova od umivanja me poljubi u glavu i reče.
-Pusti to, o tome ne valja pričat.
-Što ne valja đede?
Upitah ga sa nekim čuđenjem. A on me gleda i reče mi.
-Vi to pamtite, a to ne valja da se pamti. Osveta nikom dobra nije donijela.
Okrenu se đed i prođe u kuhinju. Taman da kažem još nešto đedu, a mama izviri i reče mi.
-Pusti đeda i unesi ta drva iz haustora da vatru ložimo!
Izletih u haustor i unesoh vreću drva.
Samo što je spustih a dođe struja. Podigoh ruke, a Miljan skoči na mene od radosti. Ničemu se nismo radovali kao dolasku struje, jer bar na nekoliko dana nestaje dosada i mrak.
Dok smo se radovali i prebirali video kasete, ponovo se sjetih Gvozdena i kao da se okamenih. Bacih iz ruke one Gvozdenove filmove što smo razmjenili na pola sata prije nego je poginuo.
Trznu me mamina ruka na ramenu i poziv na doručak.
Posjedali smo svi za sto, a na stolu mali komad mesa od juče i po jedno jaje. Dovoljno da malo ubijemo glad i pojedemo nešto ukusno. Miljan pogleda u mamu i reče joj.
-Kad bi ovako imali svako jutro, ja se nikad žalio ne bi da mi je malo.
Mama ga žalosno pogleda i reče mu uz tup uzdah:
-Biće i to jednog dana!
U tom baba reče da je zvala tetka, da dođemo i da ima mesa od juče. A mi odmah počesmo nagovarat mamu da idemo. Pristade da nas pusti, jer joj je vjerovatno bilo žao da se ne najedemo. A i mirno je jutro.
Za čas smo jeli i kako nije pucalo odmah smo krenuli kod tetke. Miljan i ja smo pretrčali prugu, a baba i đed su išli za nama. Baba je debela i ne može brzo, ali se zato se na nas glasno dere, da brže trčimo.
Kako smo prišli kući vidimo tetku kako čeka ispred vrata u prizemlju, jer joj je mama javila da dolazimo. Miljan i ja se smijemo, jer proklizujemo uz ulicu. Snijeg se topi i sve se kliže. Biramo put po razbacanom šljunku, koji je na put izbacila granata, što je juče pala pored puta.
Ulazimo kod tetke u prizemlje i penjemo se na krevet da vidimo idu li baba i đed. Prozor je zazidan i samo pri vrhu nema cigli i tu virimo. Vidimo ih da su blizu i sjedamo. Tetka ih sačeka ispred i svi zajedno uđoše.
Baba i tetka su pričale i nekim komšijama, a deda je listao neku enciklopediju o psima, te se čudio kakvih sve ima. Počeše jutarnje vijesti na SRNI i svi umukoše.
Gledamo snimke i slušamo o pokolju u selu Kravica kod Bratunca, koji se desio juče na Božić. Miljan ostavi nož i viljušku i okrenu glavu. Uvijek to radi kad vidi nešto strašno. A ja ne mogu da sklonim oči i sav se ukočih od neke studeni i grča u stomaku. Jedva podigoh noge na krevet i u tom mi se opet vrati slika opuštene Gvozdenove ruke niz koju ide mlaz krvi. Odma se trznuh i rekoh babi.
-Mora da nemaju linije uvezane kad im muslimani ovako upadaju.
Tetka sva u suzama od snimaka se okrenu i sastavi na mene.
-Ti znaš šta imaju i šta nemaju, ućuti i jedi to meso!
Nasmijah joj se kiselo i sav uznemiren namjerno prnuh i to koliko sam mogao, da otjeram ružne misli i uznemirim tetku. Znao sam tetku napamet i znao sam da će da me ruži. Tetka skoči ko vrelom vodom oparena i otvori vrata pa mi reče.
-Izlazi na hodnik i ne dolazi se dok se ne provjetriš!
Jedva dočekah i izletih. Zatvorih vrata od sobe, da bi izašao napolje, a da me oni ne vide. Sačekah minut, dva na ulaznim vratima i izađoh ispred kuće. Zatvorih vrata i oslušukujem da li gdje puca. Mir svuda i čuje se samo oluk niz koji se sliva voda od otopljenog snijega.
Prođoh ispred kuće, naslonih se na zid i pogledah u centar Hadžića. Odjednom mi na um pade, da možda iznad kuće ima tragova zečeva. Nisam ih vidio od kako je počeo rat, a znam svaki trag životinja, to me naučio đed.
Izletih uz stepenice iznad kuće, popeh se uz podzidu i nađoh se na livadici ispod šume. Pogledah u vrata da vidim da slučajno nisu skontali da sam izašao. Gledam snijeg i nigdje traga nema, pa čak ni ljudskog.
Čučnuh i zagledah se opet u centar Hadžića. Jutro je i nema još deset sati, mirno je svuda i baš ništa se ne čuje. Kao da nije rat.
Odjednom čujem dobro poznat zvuk. Muslimanski VBR ispaljuje punjenje negdje u Ormanju. Počinjem da trčim koliko mogu prema kući. Bacam se na guzicu par metara do podzide i klizim prema njoj da ubrzam. Padam ispod podzide i pokrivam se rukama po glavi.
Odjednom sastavi da me diže od zemlje desetak centimetara, a blato me svega zatrpa. Čujem drugu raketu, treću i tako redom. Ustajem i pogledah gdje je pala. Stresoh se od pomisli šta je moglo bit da je nisam čuo, jer bio bi u komadima koje bi samo pomest mogli. Pala je tačno metar od kraja mojih tragova i mjesta gdje sam čučao.
A onda čujem tetku kako panično se dere.
-Bojaneeee!
Pođoh dole niz stepenice, a tetka me srete i sve me rukom udara po leđima i plače. A kako uletih u prizemlje onako sav blatnjav po leđima i naslonih se na zid, te sve uprljah i Miljan mi reče.
-Ne pomjeraj se od zida, sav je blatnjav, ako vide i zbog tog će te tati reći.
Ostadoh uza zid dok tetka ne uđe i poče da mi broji. A baba na nju, uhvati je za ruku i strese je, pa zgrmi na nju.
-Miro, ako te sad uhvatim za tu kosu svu ću ti je počupat! Ti si ga istjerala što je prno, da mu je šta bilo ubila bi te ko zeca. Jebem li ti sve ludo i naopako, još jednom mu nešto reci.
Ja i Miljan se počesmo smijat babi i njenoj huji. Tetka umuknu, a telefon poče da zvoni, jer mama zove da vidi jesmo živi. Tetka jedva dočeka da sve istrokelja. A baba joj ote slušalicu i reče.
-Rajka nije mu ništa i pusti Miru za sve je ona kriva. Ne brini se i ne zovi Mišu.
Nasmijah se tetki u lice, a onda i ona od muke poče da se smije i kaže.
-Kako vazda uradiš nešto kad ne treba? Jebem li ti sunce baksuzno, da ti ga jebem!
Nasmijasmo se svi i u tom nesta struje. Svi se rastužiše, a ja se i tom nestanku struje obradovah, jer neće vidit tetka tragove blata na zidu u hodniku, bar dok kući ne odemo.
(Napisano u julu 2023.)
Izvor: Bojan Vegara – Fejsbuk stranica
Od istog autora:
Bojan Vegara: NISAM NEŠTO AL’ SAM SRBIN
Bojan Vegara: BROVING I ČOKOLADA
Bojan Vegara: GLADNE OČI I FETA SIR
Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU
Bojan Vegara: RECI ĆAĆI DA TRAŽI KAMION
Bojan Vegara: MITIG NA KRAJU RATA
Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN
Bojan Vegara: MUJICA I BROVING
Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike
Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije
