Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

Пала је ракета тачно метар од краја мојих трагова у снијегу и мјеста гдје сам чучао.

Устали смо рано тог дана. Пробудио нас тата вратима кад је пошао на линију. Остали смо да лежимо на ходнику, док неко од укућана не устане. Мада, знали смо да мама устане рано да прати тату и да је већ будна.

Миљан је упалио оно кандило, а ја сам поправио јастук. Одједном зазвони телефон и јавих се. А са оне стране тетка ми рече да јој дам бабу. Окренух се и рекох Миљану.

-Иди зови бабу, тражи је тетка!

Он одма устаде и оде по бабу. Појавише се кроз пола минуте из малог ходника. Примјетих да је и баба одавно будна и обучена. Узе ону слушалицу од телефона и рече.

-Шта ти треба Миро кад зором зовеш, не дао Бог да није неком нешто било?

Онда заћута и слуша тетку, па настави.

-Добро, ако не буде пуцало доћу, а ти не зови овако рано, од телефона ми се ноге одсјеку.

Баба спусти слушалицу и оде у кухињу. Отворише се врата и мама уђе у ходник. Поздрави нас и прође у кухињу. А ја и бураз устадосмо да поспремимо кревет развучен на ходнику.

Протезао сам се и зјевао. Напокон сам се наспавао послије два дана и двије ноћи без сна.

Слике мртвог Гвоздена су нестале, а са њима и страх од смрти, послије дугог разговора са татом. Али, неки немир ме тјерао да причам и никако не би смио да останем насамо са мислима. Само сам гледао да запиткујем и нервирам укућане. То ме смиривало.

Како се појавио ђед, тако сам га упитао, оно што не воли да га питамо.

-Ђеде је ли истина да су те у затвору тукли муслимани?

А он још мокрих бркова од умивања ме пољуби у главу и рече.

-Пусти то, о томе не ваља причат.

-Што не ваља ђеде?

Упитах га са неким чуђењем. А он ме гледа и рече ми.

-Ви то памтите, а то не ваља да се памти. Освета ником добра није донијела.

Окрену се ђед и прође у кухињу. Таман да кажем још нешто ђеду, а мама извири и рече ми.

-Пусти ђеда и унеси та дрва из хаустора да ватру ложимо!

Излетих у хаустор и унесох врећу дрва.

Само што је спустих а дође струја. Подигох руке, а Миљан скочи на мене од радости. Ничему се нисмо радовали као доласку струје, јер бар на неколико дана нестаје досада и мрак.

Док смо се радовали и пребирали видео касете, поново се сјетих Гвоздена и као да се окамених. Бацих из руке оне Гвозденове филмове што смо размјенили на пола сата прије него је погинуо.

Трзну ме мамина рука на рамену и позив на доручак.

Посједали смо сви за сто, а на столу мали комад меса од јуче и по једно јаје. Довољно да мало убијемо глад и поједемо нешто укусно. Миљан погледа у маму и рече јој.

-Кад би овако имали свако јутро, ја се никад жалио не би да ми је мало.

Мама га жалосно погледа и рече му уз туп уздах:

-Биће и то једног дана!

У том баба рече да је звала тетка, да дођемо и да има меса од јуче. А ми одмах почесмо наговарат маму да идемо. Пристаде да нас пусти, јер јој је вјероватно било жао да се не наједемо. А и мирно је јутро.

За час смо јели и како није пуцало одмах смо кренули код тетке. Миљан и ја смо претрчали пругу, а баба и ђед су ишли за нама. Баба је дебела и не може брзо, али се зато се на нас гласно дере, да брже трчимо.

Како смо пришли кући видимо тетку како чека испред врата у приземљу, јер јој је мама јавила да долазимо. Миљан и ја се смијемо, јер проклизујемо уз улицу. Снијег се топи и све се клиже. Бирамо пут по разбацаном шљунку, који је на пут избацила граната, што је јуче пала поред пута.

Улазимо код тетке у приземље и пењемо се на кревет да видимо иду ли баба и ђед. Прозор је зазидан и само при врху нема цигли и ту виримо. Видимо их да су близу и сједамо. Тетка их сачека испред и сви заједно уђоше.

Баба и тетка су причале и неким комшијама, а деда је листао неку енциклопедију о псима, те се чудио каквих све има. Почеше јутарње вијести на СРНИ и сви умукоше.

Гледамо снимке и слушамо о покољу у селу Кравица код Братунца, који се десио јуче на Божић. Миљан остави нож и виљушку и окрену главу. Увијек то ради кад види нешто страшно. А ја не могу да склоним очи и сав се укочих од неке студени и грча у стомаку. Једва подигох ноге на кревет и у том ми се опет врати слика опуштене Гвозденове руке низ коју иде млаз крви. Одма се трзнух и рекох баби.

-Мора да немају линије увезане кад им муслимани овако упадају.

Тетка сва у сузама од снимака се окрену и састави на мене.

-Ти знаш шта имају и шта немају, ућути и једи то месо!

Насмијах јој се кисело и сав узнемирен намјерно прнух и то колико сам могао, да отјерам ружне мисли и узнемирим тетку. Знао сам тетку напамет и знао сам да ће да ме ружи. Тетка скочи ко врелом водом опарена и отвори врата па ми рече.

-Излази на ходник и не долази се док се не провјетриш!

Једва дочеках и излетих. Затворих врата од собе, да би изашао напоље, а да ме они не виде. Сачеках минут, два на улазним вратима и изађох испред куће. Затворих врата и ослушукујем да ли гдје пуца. Мир свуда и чује се само олук низ који се слива вода од отопљеног снијега.

Прођох испред куће, наслоних се на зид и погледах у центар Хаџића. Одједном ми на ум паде, да можда изнад куће има трагова зечева. Нисам их видио од како је почео рат, а знам сваки траг животиња, то ме научио ђед.

Излетих уз степенице изнад куће, попех се уз подзиду и нађох се на ливадици испод шуме. Погледах у врата да видим да случајно нису сконтали да сам изашао. Гледам снијег и нигдје трага нема, па чак ни људског.

Чучнух и загледах се опет у центар Хаџића. Јутро је и нема још десет сати, мирно је свуда и баш ништа се не чује. Као да није рат.

Одједном чујем добро познат звук. Муслимански ВБР испаљује пуњење негдје у Ормању. Почињем да трчим колико могу према кући. Бацам се на гузицу пар метара до подзиде и клизим према њој да убрзам. Падам испод подзиде и покривам се рукама по глави.

Одједном састави да ме диже од земље десетак центиметара, а блато ме свега затрпа. Чујем другу ракету, трећу и тако редом. Устајем и погледах гдје је пала. Стресох се од помисли шта је могло бит да је нисам чуо, јер био би у комадима које би само помест могли. Пала је тачно метар од краја мојих трагова и мјеста гдје сам чучао.

А онда чујем тетку како панично се дере.

-Бојанееее!

Пођох доле низ степенице, а тетка ме срете и све ме руком удара по леђима и плаче. А како улетих у приземље онако сав блатњав по леђима и наслоних се на зид, те све упрљах и Миљан ми рече.

-Не помјерај се од зида, сав је блатњав, ако виде и због тог ће те тати рећи.

Остадох уза зид док тетка не уђе и поче да ми броји. А баба на њу, ухвати је за руку и стресе је, па згрми на њу.

-Миро, ако те сад ухватим за ту косу сву ћу ти је почупат! Ти си га истјерала што је прно, да му је шта било убила би те ко зеца. Јебем ли ти све лудо и наопако, још једном му нешто реци.

Ја и Миљан се почесмо смијат баби и њеној хуји. Тетка умукну, а телефон поче да звони, јер мама зове да види јесмо живи. Тетка једва дочека да све истрокеља. А баба јој оте слушалицу и рече.

-Рајка није му ништа и пусти Миру за све је она крива. Не брини се и не зови Мишу.

Насмијах се тетки у лице, а онда и она од муке поче да се смије и каже.

-Како вазда урадиш нешто кад не треба? Јебем ли ти сунце баксузно, да ти га јебем!

Насмијасмо се сви и у том неста струје. Сви се растужише, а ја се и том нестанку струје обрадовах, јер неће видит тетка трагове блата на зиду у ходнику, бар док кући не одемо.

(Написано у јулу 2023.)

Извор: Бојан Вегара – Фејсбук страница

Од истог аутора:

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

Бојан Вегара: МИТИГ НА КРАЈУ РАТА

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим