Bojan Vegara: Njeno veličanstvo PRAGA je čudo od oružja i najviše su je se muslimani bojali od sveg oružja u ratu

Ćaća mi je tek u Bratuncu nakon rata priznao, da je zamolio Sokola, da me uzme na pragu.

Već peti dan traje muslimanka ofanziva. Sve grmi od granata i zemlja se trese. Dan prije ofanzive smo izašli kod đeda i babe na vikendicu pod samim Igmanom. Gore ne padaju granate često, kuće su raštrkane. Granate muslimani koriste samo za granatiranje gusto naseljenih djelova grada. Tuku po zgradama u centru i po Žunovnici. Svaki dan na grad padne oko hiljadu granata. Pritisak prave na vojsku tim krvničkim granatiranjem civila. Pravi pakao je u centru. Često brojim granate i gledam dvogledom gdje padaju, a nekad se grad dugo ne vidi od dima i prašine.

A ja sam za tih pet dana zapalio samo dvije cigare. Majka zbog mene cigare u džepu drži. Ukrao sam od majke nekolike, čim ih je na minut zaboravila. Prva poslije par dana me bacila, da sam ležao pola sata na livadi.

Starog nema već sedam dana. Ne javlja se i dobro je čim niko ne zove. Negdje je u brdu na Sajnicama, odma iznad Remonta i pet dana se tuku krvnički čitavom linijom. Napadaju skoro svaki dan. A muslimani su se do zuba opremili i prvi put od početka rata imaju više artiljerije. Napadaju nas dva korpusa sa sve muhadžedinima i podrškom mirovnih snaga za brze intervencije. Ima ih ko mrava, a priča se da ih sto hiljada oko Srpskog Sarajeva. Nas je malo, samo naša brigada, a gori čitavo Srpsko Sarajevo, nema nam ko u pomoć doći. Sve muško nam je na liniji, sjedokosi starci, a i sposobnije žensko. Sve što pucat zna s vojskom je i spremni smo ih dočekali. Hrvati nam u minut do javili kad će krenuti njihovo cvijeće u ofanzivu.

Majka i baba često plaču, dok u zoru grmi sve oko nas i zemlja se trese. Brinu se za starog i boje se za sve nas.

Dosadilo mi je svo to stanje. Ložim sam sebe da sam odrastao. Imam petnest godina i muško sam. Viši sam od starog i jak sam dovoljno. Dobro baratam oružjem i znam se čuvati. Ne bojim se. Nemam ja šta više ovdje ketit dok se gine.

Odlazim na pragu, koja je 20 metara od vikendice, ne bi li mi ko dao cigaru. Svi se prave ludi i govore da idem kod Đure. Zimus sam ih izvarao sa komšijom Đurom, kad smo cigaru na ogradi gađali malokalibarkom i odnio im sve cigare. Upucali optiku bez njih i svaku sam pogađao iz prve. Držali smo ih jedan dan do mraka bez cigara. A kad će ti veći jad, pred Đurom ne pušim, da bi mu sad tražio da zapalim.

Vidim crveni se neko auto i ide. Pogledam kroz dvogled i vidim ide stari. Uzeo od tetka jugu i napokon dolazi da se okupa.

Trćim i zovem ostale, da im kažem da dolazi stari. On izlazi iz auta i grlimo se i ljubimo, kao da se godinama nismo vidili, a ne samo sedam dana.

Stari upita majku.

-Jesu slušali?

-Miljan jeste, a Bojan je po čitav dan na Brezi i puca. Istrošio je sanduk municije, gađajući flaše i izolatore po banderama. A kad napadaju kod prage je s dvogledom gleda.

Stari me pomilova i reče.

-Čuvaj se i bar se majki javi đe si.

Sjedosmo svi u kuću i na brzinu se postavi jelo. Stari priča kako je na liniji. Govori da su svi napadi odbijeni i da je dosta muslimana izginulo. Mada znao sam to sve, jer sve slušam na motoroli i ono prvo jutro kukali su ko nikad i gledao sam sve uživo sa prage. Ali, svejedno umiri nas stari i unese neku sigurnost.

Majka mu reče, da je voda gotova i da ide da se okupa. Stari ustade i ode. A ja požurih da se pakujem i da idem sa njim. Obukoh na brzinu uniformu. Prsluk popunih okvirovima. U džepove nagurah municije u kutijama. Opasač okitih bombama, rapom i nožem. U ruke uzeh šljem i pušku. A onda sjedoh u auto da čekam starog, jer ako mu kažem ovako neće dat da krenem. Računam iz auta me neće lako istjerati, a ako me istjera idem pješke kod tetke na Tinovo. Tamo znam čitavu četu i svaki pedalj linije.

Izađe stari obrijan i okupan. Pozdravlja se sa svima. Baba plače i moli ga da se čuva. Prilazi autu i otvara moja vrata, pa me upita.

-Gdje si to ti kreno dragi Bojane?

-S tobom, ja više ovdje ne mogu, ili me ubi ili povedi sa sobom.

Rekoh mu i stegoh onu pušku među nogama. A on mi reče.

-Izlazi iz auta, nemoj da ti još jednom ponovim!

Ne pomjeram se i ne gledam u starog. Odjednom me zgrabi za kragnu od prsluka i kao kera izvuče me iz auta. Pođoh da se vratim, a stari me nabi nogom u dupe koliko je god mogao. Zaševeljah, a on me pristiže i poče me udarat šamarima i govorit.

-Hoćeš da te ja ubijem, jel’ to hoćeš? Ne trebaju ti muslimani tako ludom, ja ću te ubit!

Otrgoh mu se, a on pojuri za mnom. Još me jednom nogom dušmanski napuca. Zveči ona municija po džepovima i okvirovi u rapu. Stari se vrati, uze iz auta šljem i za mnom ga baci.

Zastadoh svjestan da više ne ide za mnom. Vidim sjeda u auto, a majka, baba i buraz se cjepaju od smjeha. Dušmanski se smiju. Oko mene se prolama njihov odvratan smjeh i da nisu moji pobio bih, a da ne trepnem. Okrenuh se i vidim stari upali auto. Zagasa od bjesa i ode.

Gledam za autom i od huje krečem pješke. Vidim zastade stari kod prage i izađe iz auta. Stadoh i vratih se. Pomislih da me je vidio i da hoće opet da me tuče. Vratih se kući, sa mišlju da ću pobjeći u prvi mrak.

Sjeo sam u voćnjak i tu čekao mrak. Ne prođe puno, vidim Sokola ide sa prage. Zove majku i pita je gdje sam. Njega sam volio i slušao. Komandir je prage, živa legenda naše borbe i heroj još od prvih dana rata. Pazi me i gotivi. Vjeruje mi i često sam sa njim dok navodi pragu. Brzo pojurih i javih mu se, a on mi reče.

-Ideš kod mene na pragu i od sad si moj vojnik. Imaćeš cigare ko ostali, javljaćeš se na vezi i sa mnom navodit pragu.

Nasmijah se i zagrlih ga. Obradova me i ako sam znao da ga je stari zamolio, da me uzme na pragu i obmane kako ne bi otišao na Tinovo.

Od tog dana, pa do kraja ofanzive sam bio nešto kao vojnik i imao sam cigara. Javljao se na vezi, uljem glanjcao metke od prage i sa Sokolom ponekad bio kad navodi pragu.

Prestao sam da planiram bjeg na liniju i uozbiljio sam se. Samljeli smo muslimane u toj njihovoj zadnjoj ofanzivi. Smrdili su do kraja rata oko Hadžića. A njeno veličanstvo praga je čudo od oružja i najviše su je se muslimani bojali od sveg oružja u ratu. Soko me par noći prije NATO bombardovanja zamolio da idem u Hadžiće.

Ćaća mi je tek u Bratuncu nakon rata priznao, da je zamolio Sokola, da me uzme na pragu.

Ma slici nisam ja, već moj drug Kockar dok je bio u vojsci u Han Pjesku, ali je praga Sokolova.

Od istog autora:

Bojan Vegara: HLjEB ZA PREMJESIT

Bojan Vegara: NAJMLAĐI LOGORAŠ SILOSA

Bojan Vegara: ĐED DRAGO

Bojan Vegara: Logor Silos – sarajevski Aušvic

Bojan Vegara: PRDEŽ I VBR

Bojan Vegara: NISAM NEŠTO AL’ SAM SRBIN

Bojan Vegara: BROVING I ČOKOLADA

Bojan Vegara: GLADNE OČI I FETA SIR

Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU

Bojan Vegara: RECI ĆAĆI DA TRAŽI KAMION

Bojan Vegara: MITIG NA KRAJU RATA

Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN

Bojan Vegara: MUJICA I BROVING

Bojan Vegara: KUMOV PAKET

Bojan Vegara: Vi pišite vaše lažljive istorije, kome god hoćete, samo nama nemojte, mi znamo kako cvilite

Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike

Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije

Bojan Vegara: Ja se moj prađede i sad borim